MOBILISANI RUSI NA FRONT IDU SA POMEŠANIM OSEĆANJIMA: Odazvali su se pozivu, svi se plaše smrti, ali o tome se NE GOVORI

Pozivu na služenje vojnog roka odazvalo se stotine hiljada Rusa. Desetine hiljada su već na frontu. Ali čini se da većina njih ne želi da se bori već samo sanja o povratku kući. Evo šta su neki od njih rekli, piše Dojče vele.

Svoje zdravstvene probleme prijavio je regrutnoj komisiji, koja ga je uputila kod lekara. Ali doktor nije mogao da otvori CD sa Pavelovom medicinskom istorijom. Pavel je stoga jednostavno klasifikovan kao sposoban za vojnu službu. Zatim je, nakon što je čuo priče da su vojnici slabo snabdeveni, otišao sa suprugom po džempere, kape, rukavice, lekove, zavoje i donji veš. Ali nema pancira. „Kažu da bi guverner mogao da dobije, ali kažu da te ne štite ni od običnog metka“, rekao je Pavel za Dojče vele.

"Trenutno se priprema za raspoređivanje na poligonu kod Čebarkula u Čeljabinskoj oblasti. „Obećano nam je da ćemo vežbati pucanje. Ali bavimo se samo svakodnevnim stvarima. Smešteni smo u šatorima sa samo krevetima na sprat i dušecima. Ima struje, ali nema utičnica. Toalet je napolju, hladan i bez svetla. Tuševa ima hladne vode ili uopšte nema. Volonteri ovde kuvaju hranu, ali mislim da je ni sami ne probaju“, žali se Pavel.

Uskoro će on i njegovi drugovi biti poslati na front u Rostov na Donu, a zatim u Ukrajinu.

„Zapravo, ne želim da ubijam ljude“, kaže Pavel. Priznaje i da se plaši smrti: „Svi se plaše, ali ovde je nepoželjno pričati o tome. Kad razgovaram sa majkom, suze mi naviru. Ne želim ništa od ovoga, ali šta je ostalo za mene“.

Pavel ima ženu i troje dece. Njih politika ne zanima.

„Ne razumem protiv čega bi trebalo da se borim. Dobro, da je to u mom gradu ili u mom kraju. Ali danas se borimo protiv robota, a ne ljudi. Nismo spremni za to. Tamo se koristi takvo oružje. da nemamo šanse da pređemo živi ni pet metara očišćenog prostora, a da ne budemo ubijeni“, kaže Pavel.

Muškarci beže od mobilizacije

Anton Trušin takođe smatra da je ruska vojska slabo opremljena. Pre mobilizacije, ovaj 38-godišnjak je radio kao predavač na Ekonomskom univerzitetu Plehanov u Moskvi. Ima ženu i četvorogodišnjeg sina. Sada je Anton u oklopnoj diviziji u blizini Naro-Fominska u širem području Moskve i trebalo bi da ide na front za nekoliko nedelja.

„Ima mnogo organizacionih nedostataka. Osećam se neprijatno, nisam navikao da mi naređuju nekvalifikovani 23-godišnjaci“, kaže on. Anton smatra da je njegov poziv na mobilizaciju bio greška i želi da se vrati kući.

Kada je dobio poziv, prvo je otišao u kancelariju za zapošljavanje.

„Nisam bio u vojsci, imam fakultet i imam problema sa jednom nogom“, kaže on. Nakon lekarskog pregleda, rečeno mu je da mora da sačeka odluku. U međuvremenu, Anton je pisao tužilaštvu, Državnoj dumi (parlamentu) i Savetu Federacije sa zahtevom da razmotri njegov slučaj.

„Procedura je u toku, ali ja sam još na obuci“, kaže Anton. Nada se da je ovde samo privremeno. Uprkos tome, Anton je zahvalan svojoj zemlji: „Obezbedila mi je obrazovanje i dobru zaradu. Ako sam zemlji potreban ovde, onda, iako sam ovde protiv svoje volje i čekam pravdu, ja pokušavam da budem što korisniji“.

Njegovi dedovi i pradedovi su bili vojnici i da sada nije otišao u vojsku, porodica bi ga smatrala izdajnikom. Strahuje da „odrasli beže od mobilizacije“. Kako kaže, na izborima su imali priliku da izraze svoj stav. Anton je uveren da je Rusija demokratija sa samo nekoliko „grešaka”.

Što se Ukrajine tiče, on je nikada nije smatrao nezavisnom državom. Zadatak Rusije sada nije da bilo šta dokazuje Zapadu ili NATO-u, već da demilitarizuje Ukrajinu, uveren je Anton.

„Preživeo sam čudom“ Mihail (ime promenjeno) dobrovoljno se prijavio u vojsku i obavezao se do januara. Ovaj 54-godišnjak kaže da je advokat i bloger iz Čuvaške Republike. Tamo ga čekaju supruga i četvoro dece. Trenutno je na frontu u Hersonskoj oblasti.

„Ja sam vozač tenka i još uvek imam iskustva iz sovjetske ere, što može biti korisno“, kaže on.

Na pitanje da li je nekoga ubio, Mihail kaže: „Ja sam u jedinici koja popravlja tenkove. Nisam pucao. Ali ako naša jedinica bude napadnuta, suočiću se i sa tim. Imam šlem, zaštitni prsluk i mitraljez“.

Ali on je već bio na prvoj liniji fronta:

"Bio sam u zgradi koju je pogodila granata. Bilo je čudo da sam preživeo."

Mihail je čuo za mrtve i ranjene u ruskoj vojsci, ali ne želi da priča o tome. On vidi svrhu rata kao „zaštitu stanovništva koje govori ruski od napada nacionalističkih grupa“. Mihail obećava da će se „vratiti pobedom“. Ali ne zna kako bi ta pobeda trebalo da izgleda.

Strahovi, propaganda i neznanje

Prema zvaničnim podacima, u Rusiji je mobilisano 300.000 ljudi, a još 18.000 su dobrovoljci. Nikolaj Mitrohin iz Istraživačkog centra za istočnu Evropu Univerziteta u Bremenu kaže:

„Dobrovoljaca ima, ali očigledno ne toliko. Zatim postoje i oni koji prate poziv svoje domovine i slažu se da ih država tretira kao vojnu opremu. Prema Mitrohinovim rečima, većina njih zapravo ne želi da ide u vojsku, ali strahuje da će zbog toga biti proganjani.

Psiholog Marija Potudina smatra da mnogi mobilisani nisu svesni stvarne opasnosti u ratu:

„To je uglavnom zbog propagande koja mrtve skriva kao da ne postoje. Pre svega, pozivaju se muškarci koji su manje obrazovani i slabo svesni svojih prava. Osim toga, ljudi se od vrtića uče da nemaju svoje mišljenje i da se povinuju. Treći razlog je što je za mnoge muškarce to gore biti 'kukavica' nego ići u rat", kaže Potudina.

Pavel, vozač iz zapadnog Sibira, kaže da ne zna šta političari žele da postignu ratom.

„Bilo bi bolje da nastavimo po starom“, kaže on.

Anton Trušin je zabrinut jer ne zna kako bi ovaj sukob mogao da se završi. A Mihail, koji je na frontu, kaže da je tamo čuo za „besmislene pogibije“ i kaže da ne želi tako da umre.

(Kurir.rs/Dojče vele)