TRAGEDIJA 507. LOGISTIČKE ČETE AMERIČKE VOJSKE U AN NASIRIJAHU: Smeju se Rusima, a svoj poraz u Iraku 2003. brzo zaboravili

Od početka rata u Ukrajini često smo slušali o nespremnosti ruske vojske, porazima logističkih jednica, nesposobnosti. Međutim, ovo je bila idealna prilika da se napiše priča o debaklu, odnosno tragediji 507. logističke čete američke vojske u An Nasirijahu prvog dana operacije Iračka sloboda o kojoj je bilo jako malo ili nije bilo uopšte reči.

Inače 507. logistička četa je kao zadnja u borbenoj koloni od 600 vozila učestvovala u brzom napredovanju američkih kopnenih snaga prema Bagdadu. Četa je sve više zaostajala, komunikacije su bile preopterećene, a kolona rastegnuta do krajnjih granica. Paralelno sa tim, pustinjski pesak i pokvarena vozila uticali su da ova jednica s vremenom sve više počne da gubi komunikacijski dodir sa glavninom snaga. Posle 60-70 sati pripadnici ove jednice imali su malo odmora, veze su postale još lošije, a stanje jednice dodatno je oslabila i ljudska greška, našli su se u neprijateljskom obruču.

Isitna vojnici 507. logističke čete borili su se protiv Iračana žestoko. Borili su se da pobede zasedu, obilazili su prepreke na putu, štitili jedan drugoga, davali vatrenu podršku, ali ratna sreća im nije bila naklonjena.

Tog 20. marta 2003 Kopnena vojska SAD, jednice marinskog Korpusa i koalicijske kopnene snage prešle su iz Kuvajta preko državne granice u južni Irak. Sa ovim činom započela je operacija pod nazivom "Iračka sloboda".

Do 23. marta američke snage ušle su u dubinu iračke teritorije do 320 km. An Nasirijah se inače nalazio 210 km od kuvajtsko-iračke granice. Tog 23. marta oko sedam sati ujutro po lokalnom vremenu deo 507. logističke čete našao se pod udarom iračkih vojnih i paravojnih snaga. Deo 507. logističke čete činilo je 16 vozila i 33 vojnika. Od njih 33, u sukobu sa Iračanima poginulo je 11, a njih 7 je zarobljeno, dok je 16 uspelo da se pridruži koalicionim snagama.

Inače 507. logistička četa je bila jednica za neposrednu podršku 3. bataljona protivvazdušne odbrane koji je naoružan PVO sistemom Patriot. Inače komandat 507. logističke čete kapetan King je 20. marta 2003 primio CD ROM sa naređenjem, upzutstvima za napad, kretanjem, digitalnom kartom, koordinatnim tačkama, podacima koji su bili potrebni za izvršenje zadatka.

Kapetan King se za orjentaciju oslanjao na GPS i kartu, običnu na kojoj je plavom bojom bila nacrtana prava ruta kretanja. Ono što se naknadno saznalo bilo je da kapetan King nikome od potčinjenih nije pokazao CD-ROM sa naređenjem, uputstvima i kartom kretanja. Zato niko od njegovih potčinjenih vojnika nije znao misiju i šta se od jednice zahteva, iako je to morao da zna njegov zamenik i prvi podoficir. On je sam uneo u svoj GPS tražene podatke o kontrolnim tačkama i koordinate odakle bi se javljao.

Kamp "Virdžinija" 507. logistička četa je napustila 20 marta sa 33 vozila i 82 vojnika. na prvu tačku došlo su istog dana u 21 čas. Usledio je sedmočasovni odmor i snabdevanje gorivom, održavanje vozila, podela hrane i odmor. Sledećeg dana 21. marta u 7 sati ujutro napustili su tačku i otišli na put. Na sledećoj pod imenom "Bik" stigli su u 18 časova istog dana. Posle kraćeg odmora krenuli su ka sledećoj pod imenom Lizard.

Pokret se odvijajo po mrklom mraku. Večina teških vozila teretnih, vučnih sa poluprikolicama završili su u mekom peskom. Zbog toga 507. logistička četa podelila se u dve kolone. Posle celog dana putovanja 22. marta 2003. oko 5.30 sati kapetan King je sa prvom kolonom stigao do tačke lizard, dok je njegov glavni podoficir izvlačio zaglavljena vozila u pesku. On je na kontrolnu tačku stigao tek u 16 časova istog dana po lokalnom vremenu.

Da bi stigao svoju kolonu Kapetan King odlučuje se da se ne kreće po glavnoj ruti, nego da ide na obilaznicu, koja je vodila preko tla koje je bilo meko. To je bilo toliko pogrešan potez jer je kolona za samo 5 sati prešla 15 km. Kada se konačno dočepao tvrdog puta i raskrsnice, kapetan King je utvrdio da kontrolne tačke gde je trebala da bude više nije bilo.

Pogledao je na kartu, svoj GPS i ocenio je da je na pravom putu. U daljini ugledao je grad An Nasirijah, gde se ukazala tamošnja rafinerija. Kapetan King odlučio je da kolona prođe ne preko obilaznice, već pravo kroz grad. Prešli su most preko reke Eufrat, prošloi raskrsnicu T i skrenuli levo sa nadom da će ponovo sitići na rutu "Plavu". Međutim, on je utvrdio da je pogrešio i zato je zaustavi konvoj. Naredio je dopunu gorivom i obezbedio oružje i da se okrenu i vrate na put po kome su došli.

U tom trenutku Iračani otvaraju vatru na konvoj. Neki vojnici i oficiri, ubrzali su vozila sa ciljem da umaknu, ali King je opet pogrešio i sa svojom grupom promašio raskrsnicu. Konvoj je nastavio 3 km pravo, pa su opet utvrdili da su pogrešili.

Za to vreme, 11 vozila je onesposobljeno, a deo vozila je ostao u pesku. Prva grupa sa kojom je kapetan King otišao u grad naletela je na zasedu. Uspeli su da izađu i nateleli su na marince. Oni su odmah sastavili spasilačku jednicu i krenuli u grad. Međutim vojnici su se žalili na blokadu oružja.

Treća grupa imala je velike probleme u okretanju. Velik tegljač sa prikolicom usled puščane vatre zakucao se u betonsku prepreku i glavni podoficir svojim hamicvijem zakucao se u to vozilo i poginuo. U vozilu sa njim bila su još trojica pripadnika 507. logističke čete, od kojih su dvojica takođe stradali. U vozilu je bila i vojnik Džesika Linč koju su Iračani prebacili u bolnicu, a koja je spašena u spektakularnoj operaciji komandosa, koji su upali u bolnicu i izvukli je helikopterom.

Epilog zasede bio je sledeći: 11 pripadnika 507. logističke čete je poginulo, 7 vojnika zarobljeno, 9 vojnika ranjeno i 10 vozila uništeno.

Posle rata obavljena je analiza ko je krivac za katastrofu i utvrdilo se da je odluka komandanta jednice kapetana Kinga bila nerazumljiva da sve bitne informacije zadrži za sebe i da ne podeli sa svojim vojnicima.

Takođe, utvrđeno je i da održavanje oružja nije bilo na odgovarajućem nivou i da su kutije za oružje bile čistije od pušaka. Takođe utvrđeno je i da je kapetan King sva uputstva pročitao površno bez analiziranja. Utvrđeno je i da tokom kretanja nadležnoj komandi nije podnosio izveštaj o svom kretanju i da je komandni lanac bio prekinut.

Takođe zaključeno je i da je umor bio presudan faktor, da kolona upadne u zasedu. Utvrđeno je da je puna tri dana jednica bila ukupno skoro 60 sati u pokretu i da odmor nije korišten propisno već se tehnika održavala i opravljala sa čim je umor kod vojnika povećavan, a time je padala koncentracija.

Inače, sama kolona je bila nepropisno postavljena, a napad panike doprineo je žrtvama. Kao zaključak navedeno je da je oruđe za opravku bilo čistije i ispravnije od pušaka M-16 koje su nosili sa sobom kao oružje za zaštitu.

Kurir.rs/A.Mlakar