NEMA VEĆEG BOLA: Mnoge ukrajinske majke moraju same da pronađu svoje mrtve sinove na ratištu MESECIMA LEŽE NESAHRANJENI

Ljudmila Kuprijčuk je stajala u blatnjavom polju i plakala. Njen bivši muž je umotavao telo njihovog sina u ćebe.

„Moj bivši muž je povikao na mene: 'Smiri se, samo moramo da ga izvučemo odavde.'"

Razvedeni par kupio je stari mercedes i putovao stotinama kilometara. Našli su se iza neprijateljskih linija da bi povratili telo mrtvog sina koji je bio ukrajinski vojnik. I sada su se probijali kroz polja izrovarena kraterima od granata na teritoriji koju su okupirali Rusi.

Nakon što je zaustavio kola, Anatolij, Ljudmilin bivši muž, prišao je nekim spaljenim oklopnim vozilima. Tela su ležala razbacana po zemlji.

„Pokidao je uniformu da bi video da li ima tetovažu na ruci", kaže Ljudmila.

„Bila je tamo. Glasila je: 'Nikad se ne predaj'."

„To je bilo sve po čemu smo mogli da prepoznamo našeg sina", kaže ova četrdesetogodišnjakinja dok joj podrhtava glas.

„Tela su ležala napolju danima, usred nedođije. Nisu bila samo spaljena, jele su ih i divlje životinje."

Njen sin Maksim imao je samo 20 godina i poginuo je drugog dana ruske invazije - 25. februara 2022. godine.

Opasno putovanje

Niko nije obraćao previše pažnje na sredovečni par koji je stigao u selo Tomarine pod ruskom okupacijom. Ono se nalazi na oko 90 minuta vožnje od južnog grada Hersona. Rusi i njihovi saveznici tek je trebalo da uspostave svoju administraciju tako da je sve još bilo u haosu kad je par stigao tamo u martu 2022. godine. Dovezli su se do ivice sela i naišli na prvi kontrolni punkt sa osobljem.

„Izašla sam iz kola i krenula ka čoveku koji je uperio pušku u mene", priseća se Ljudmila.

„Ali nisam se uplašila, samo sam osećala gađenje prema tim ljudima."

Neobjašnjivo, kaže ona, ali uspela je da nagovori vojnike da ih puste da prođu.

Pokazala im je fotografiju sinovljevog tela i oni su se odvezli do polja na kom je poginuo Maksim. Potom, sa telom u gepeku, par je započeo dvanaestočasovno putovanje kući u Vinicu, u srednjoj Ukrajini.

Ne postoji zvaničan podatak o broju poginulih ukrajinskih vojnika ili njihovih nestalih tela, što su sve strogo poverljive informacije.

Kao profesionalni vojnik stacioniran u Lavovu u zapadnoj Ukrajini, Maksim nije rekao Ljudmili da je njegova vazdušno-desantna divizija poslata na jug da zaustavi rusku ofanzivu.

Bila je šokirana kad ju je pozvala njegova devojka i saopštila joj da je on poginuo. Jedan od Maksimovih kolega imao je fotografiju polja gde je ovaj ubijen i njegovo telo je još bilo tamo. On joj je ispričao da se Maksim našao pod minobacačkom vatrom, ali nije bilo drugih informacija o okolnostima njegove smrti. Ljudmila je pozvala Maksimovu vojnu jedinicu. Oni su joj rekli da čeka na informacije.

„Svaku noć sam ludela znajući da moj sin leži tamo po hladnom vremenu i da nema čime da bude pokriven", kaže Ljudmila.

Danima kasnije, u zoru, Ljudmila i Anatolij su se uputili da pronađu Maksima i da ga dopreme kući. Nisu imali nikakav plan, samo fotografiju, ime sela i kontakt sa meštaninom koji se sam prijavio da ih vodi.

Očajničke mere

Izaslanica ukrajinskog predsednika za prava regruta Aljona Verbicka kaže da je između februara i kraja 2022. godine nestalo 15.000 ukrajinskih civila i pripadnika vojnog osoblja.

Mogli su da budu ubijeni, zarobljeni ili da se ne zna šta je sa njima bilo.

Na ruskoj strani, kao nestalo na ukrajinskoj teritoriji vodi se do 600 vojnika, ne računajući okupirane teritorije, prema podacima BBC-ja na ruskom.

Ljudi se služe svim mogućim sredstvima da pronađu najmilije. Slavni televizijski voditelj je započeo nacionalni projekat pomoći u potrazi. A Ukrajinci takođe doniraju novac za opremu kao što su kombiji hladnjače za evakuaciju tela vojnika i njihov povratak porodicama. U grupama na društvenim mrežama na Fejsbuku i Telegramu, ljudi dele informacije o nestalima i traže pomoć.

Natalija Karpova, takođe iz Vinice, pronašla je fotografiju tela sina Romana na ruskom kanalu na Telegramu. Rusko vojno osoblje ostavlja objave na ovim kanalima za instant poruke i često su jedini izvor informacija sa okupiranih teritorija. U objavi se sugeriše da je tridesetogodišnjeg inženjera ubio snajper.

Romanovi prijatelji su je pozvali da joj kažu za njegovu smrt, rekavši joj da je poginuo krajem aprila. Tako se ona dala u potragu preko interneta. Kad je pronašla sliku, pozvala je njegovu vazduhoplovnu jedinicu.

„Rekli su mi da je ona lažna i da ne treba da verujem agresorovim medijima", kaže ona.

„Rekli su: 'Mi nemamo nikakve dokumente da je vaš sin poginuo'."

Obavijeno velom tajne

Vojska ne komentariše nestale vojnike. Porodice često moraju da čekaju vladu ili volontere da im pomognu u vraćanju tela. Natalija, pedesetdevetogodišnja lekarka, dala je otkaz na poslu da bi se sama posvetila pronalaženju Romanovog tela. Ona je znala da je Roman otišao na prvu liniju fronta, samo nije znala kog. Na slici objavljenoj na Telegramu videla se njegova identifikacija i približna lokacija u istočnoj Ukrajini.

Dobila je pomoć od jednog drugog dela vojske koji nije Romanova vazduhoplovna jedinica i oni su poslali dron iznad lokacije. Pronašli su telo blizu sela Dovhenke, nadomak grada Izjuma u istočnoj Ukrajini. Ali nije mogla da mu priđe zbog žestokih borbi i ruske okupacije. A potom je došlo do pomaka, kad su Ukrajinci oslobodili selo u septembru 2022. godine.

„Bila je jesen, znala sam da nemamo vremena za gubljenje", kaže ona.

„Dolaskom zime i snega, neće više ništa ostati od tela."

Brzo je okupila tim za potragu uz pomoć lokalnih političara i aktivista, kao i vojske. Ispod debelog sloja vegetacije, u oblasti punoj postavljenih mina, pronašli su Romanovo telo. Identifikovale su ga njegove vojničke pločice.

„Osećala sam kako mi je teret spao s leđa", kaže Natalija dok je izdaje glas.

„Ne možete ni da zamislite kakav je osećaj kad ne možete da dopremite telo vašeg sina kući da ga sahranite."

Njegovo telo je sahranjeno u njihovom rodnom gradu Vinici.

Vazduhoplovne snage rekle su BBC-ju da zbog žestokih borbi i ruske okupacije Romanova jedinica u to vreme nije znala za sve smrti.

Prepušteni tugovanju

Po povratku u Vinicu, Ljudmila je odnela Maksimovo telo pravo u mrtvačnicu.

„Dozvolili su mi samo da vidim ruku mog sina", kaže ona.

„Nisu mi dali da vidim njegovo telo jer nije imalo glavu."

Ljudmila je pretvorila sobu njenog sina u svetilište.

Puna je njegovih fotografija, kao i bočice njegove kolonjske vode i nekih školskih radova koje je pravio za nju kao dete. Ona uzima Maksimovu uniformu iz ormara i prislanja je uz sebe, kao da ga grli.

„Ništa se nije promenilo ovde otkad je umro", kaže ona.

Za Nataliju, činjenica da je pronašla i sahranila svog sina nije joj donela mir.

„Moj muž i ja ne možemo da verujemo da je mrtav", kaže ona.

Ona kaže da nije dobila nikakvu pomoć od vazduhoplovne službe da ga pronađe. Iako joj se general kasnije zahvalio što je pronašla telo, to za nju ne menja stvar.

„Želim sada našu pobedu da se nijedna druga majka ne bi našla u mojoj situaciji."

(Kurir.rs/BBC news na srpskom)