NA GROBU TURSKOG SULTANA KOJI JE PREOKRENUO KOSOVSKI BOJ 1389. Poznat bio i kao "Munja", i lično izgradio Bursu

Došao je i pokorio Srbiju. Njegova je ruka preokrenula sudbinu na Kosovu 1389. godine, on je naredio da se knezu Lazaru odseče glava, a zatim je ta ista ruka mazila srpsku princezu, Lazarevu ćerku Oliveru, koja je kao zalog mira poslata na turski dvor.

Jučerašnji dan sahranjen je u davnašnjoj prošlosti, takav isti biće i današnji, a ima dana koji se prenose sa kolena na koleno, kao blago, kao teret, kao sudbina. Takav je Vidovdan, zbog kojeg sam došao na grob Bajazitu. Njegovo tulbe od crveno-belih cigala podseća na vizantijske građevine, koje je nemali broj pretvorio u džamije.

Srpski krvnik turski je junak. Trebalo bi na svim meridijanima zabraniti da osvajači i tirani nose epitete heroja, ali za to je potreban daleko savršeniji svet. To nijednom narodu ne bi odgovaralo, pošto se po pravilu slave oni koji su države proširili do maksimalnih granica, uvek na račun drugih. Ovaj mrtvak u grobu preda mnom, na račun moje zemlje. I šta sad kada sam mu došao na grob? Da na njega pljunem? To ne ide. I zašto osećam kao da je meni lično tako mnogo skrivio, posle više od 600 godina? Da li postoji večno pamćenje, ili je Kosovska bitka samo kap u okeanima prolivene krvi od nastanka sveta? Ima li oproštaja za belosvetske Bajazite, barem posle toliko godina? Treba li Srbija da mu oprosti? Da li bi Turci trebalo da se izvine? Najviše zbunjuje što su ovde ubeđeni da je to bilo zlatno doba država koje su porobili. Da je raja uživala u njihovoj vladavini i da bi im kolektivno trebalo da budemo zahvalni na tako mudrim sultanima i visokim dostignućima zajedničke nam Osmanske carevine.

„A da li je vama žao što više niste pod Turcima“, bilo je naivno pitanje jedne strankinje koja je nedavno posetila Srbiju. „Ovde je sve uređenije nego u vašoj zemlji, izgleda kao da ljudi ovde bolje žive“, prokomentarisala je tužnu istinu.

Ostadoh zbunjen pred Bajazitom. Obično se mrtvima pokloni u znak poštovanja, a to ne mogu da učinim.

Grad hanova

„O mrtvima sve najbolje“, najgluplja je izreka koju sam čuo. Pre bi se moglo reći obrnuto: „O mrtvima sve najgore!“ Ironiju na stranu, kakav trag neko ostavi za života, trebalo bi da ga takav trag prati i posle smrti. Ne bi smeo odlazak u drugi svet da bude iskupljenje, kao što se često čini da jeste.

Bursa je danas četvrti po veličini grad Turske, po broju stanovnika i širini nalikuje Beogradu. Veliki industrijski i kulturni centar, obavezno je stajalište turističkih tura koje iz celog sveta upoznaju Tursku od Istanbula do egejske obale. Najznačajniji spomenik je Velika džamija, koju je sagradio Bajazit. Grandioznost se vidi iz daljine, ali je začinjena blagošću i lepotom. Takvog Bajazita ne znam, a ne zamišljam ga ni kako ga statue i slike ovde prikazuju: kao ostarelog, pomalo bucmastog gospodina duge brade, koji sedi zavaljen u tron kao kakav intelektualac i veliki esteta, koji porobi onoliki narod...

Bursa je grad prepun hanova, građevina starih više stotina godina prepunih prodavnica. Čudna kombinacija arhitektonskog muzeja i šoping-mola: stare cigle poslagane kao kolači crvene, braon i bele boje, kada se uđe, svuda je niz visokih lukova koji se vizuelno prepliću kao u kakvoj katedrali dok me, zbunjenog lepotom zdanja koje diže duh do nekih drugih visina, prodavci vuku za rukav i oštro spuštaju na zemlju: suvenir, patike, kape, pantalone, milijardu sitnica, najpovoljnije na svetu, barem tako kažu. Kao muve lete prodavci oko mene, nude svetlucave bleštave predmete, kao komadiće otpada. Sva čula najednom zaglušuje tolika roba i dušu obuzima samo jedna misao: ništa mi ne treba, ne samo od te robe već od svih bespotrebnih stvari na svetu. A lukovi, zidovi koji mirišu na drevne graditelje, na umetnost što premošćava vekove, kontinente, možda i univerzuma? To je već druga priča.

Glas mujezina

Na svakom koraku Burse oseća se pečat vekova, dok se nebom prolama zvuk mujezina. Ulazim, naravno, bosonog u Bajazitovu džamiju, u čijoj je sredini fontana sa žuborom plave prozirne vode, koja se preliva u molitve. Nad njome je centralna kupola, čiju visinu pogled jedva dostiže. Cela džamija je niz kupola i lukova, bez mnogo ukrasa: na zidovima su samo crni ogromni natpisi imena Alaha i citata iz Kurana. Verna pastva spava po ćoškovima, stigao sam rano ujutru, dok čistači vredno kupe svako zrnce prašine sa tepiha, ribaju, kao da poliraju stepenike koji su se izlizali od bezbrojnih bosonogih stopala.

Izlazim da se umijem na česmi posvećenoj Evliji Čelebiji - velikom putniku koji je četrdeset godina putovao po Osmanskom carstvu i nešto malo ostatka sveta i o tome ostavio dragocene zapise. A zatim sam se uputio ka Zelenom grobu i Zelenoj džamiji - važnim istorijskim mestima. Zatekao sam stotine turista i grupu školaraca pred grobovima sultana. Zeleni grob me je sasvim iznenadio - plavom bojom! Kada se unutra uđe, zidovi, pa i grobovi obloženi su mozaikom plavih pločica.

Turci imaju poseban odnos prema smrti. Grobovi značajnih ljudi, često lokalnih vladara, mudraca ili jednostavno ljudi koji su doživeli veliku starost i imali visok status u zajednici, smatraju se svetim. Grobovi su najčešće pored ili čak u okviru džamija. Pretvoreni su u mesta hodočašća. To naročito važi za hladna večna počivališta sultana. Neobično mi je da vidim kako se pred njima mole. Teško mi je da poverujem da na nebu povlašćen status imaju oni koji su svoje ruke okrvavili daleko više nego ma ko drugi. Možda su i car Dušan i Karađorđe u raju, kao i Bajazit i Murat, svestan sam da je božje prosuđivanje nedohvatno ljudskom shvatanju, pa ipak, ne bih klekao pokraj njihovog groba da se molim, pre bih rekao da su molitve potrebne njihovim dušama. Dok se jedni mole, školarci po unutrašnjosti tulbeta jure, zvrče im telefoni, učiteljice pokušavaju da ih bezuspešno utišaju. Na krovu kuće pored groba neki čovek meditira. Sedi kao mačka na crepu pokraj odžaka, zagledan u daljine.

Neobičan fenomen

„Dođi na pijac svile“, dozivaju me prodavci u prostor ispunjen velikim brojem ukrasnih lampi starinskog stila. Sa plafona vise ne samo lampe nego i razne niske perli, očiju protiv uroka, raznobojne tkanine, pa se čini kao da ulazim u Ali-babinu pećinu. Veštinu turskih prodavaca ne treba potcenjivati: pojedine radnje su pretvorene u prave atrakcije, u tolikoj meri da je turistima uzbudljivo i neobično da u njima borave. Pa ipak, ponovo vlada osećaj potpune bespotrebnosti bezbrojnih predmeta, rado bih platio ulaz u radnju da je pogledam, a da ništa ne kupim, umesto ubeđivanja sa prodavcem da mi čak ni tako neophodne stvari kao što su oči protiv uroka, med za potenciju, Aladinova lampa koja ispunjava želje... ništa od sveg ovog bogatstva ne treba.

Jedan oblak kao vanzemaljski tanjir nadvio se nad Bursom. Baš u tom trenutku, ranog jutra, bio sam na parkingu ispred hotela. To nije običan oblak: kao da je dete bacilo frizbi koji je zatim ostao zamrznut na nebu, opčinio je i mene i moje saputnike. Stajali smo, fotografisali, komentarisali. A za nama - i ceo svet! Ispostavilo se da je to toliko retka nebeska pojava da je već sutradan na hiljade medija širom sveta o tome izveštavalo. A ja sam jedan od retkih koji ima originalne fotografije tog fenomena, pre svega zato što se oblak pojavio u samo svitanje, kada se pijanice vraćaju kući, a vrli putnici kreću ka daljinama. Nastavljam putovanje dok Bursa ostaje za mnom, ali i u meni, sa mnoštvom teških pitanja.

Viktor Lazić