DEČJI GLASOVI! REPORTER KURIRA U TURSKOJ: Kad se začuje jauk mališana iz ruševina, svi stanu kao kipovi, a spasioci kreću!

Spa­sio­ci neu­mor­no ra­de na vr­hu te go­mi­le, izgle­da­ju kao mra­vi na ka­kvom br­da­šce­tu, dok ka­mio­ni već odvo­ze pre­gle­dan šut

Prvih dana scena se ponavljala i po pedeset puta dnevno. Glasovi iz dubine krša su se jasno čuli, a zatim sve tiše, da bi za koji dan utihnuli. Jedan čovek uspeo je da uputi propušten poziv porodici.

Troje dece i troje odraslih uspeli su da dojave mobilnim da su živi, u vazdušnoj rupi negde pri dnu beskrajno teške kule otpada koji je do pre neki dan bio njihov dom, a sada im je grobnica u koju su živi zakopani, u kojoj im ubrzano ponestaje vazduha.

Spasioci neumorno rade na vrhu te gomile, izgledaju kao mravi na kakvom brdašcetu, dok kamioni već odvoze pregledan šut. Najednom stadoše svi na vrhu strašne gomile i začu se molitva Alahu. Pronašli su mrtvog prijatelja, sina, sestru, majku... Začas se stvori tmurni lanac: spuštaju telo. Proneli su ga kraj mene, po šutu, do ambulantnih kola. Nije prošlo ni pola sata, ponovo se začu molitva. Pronađena je još jedna žrtva...

Dok pregledaju šut, spasioci nailaze na mnogo ličnih stvari iz nekadašnjeg života unesrećenih porodica. Foto-albume, igračke, odeću i obuću, knjige... Sve ono što im se učini dovoljno čitavo i vredno spasavanja pakuju u kofe i spuštaju na posebnu čistinu. Tu desetine ljudi pregledaju stvar po stvar tražeći nešto svoje. Naročito su značajna lična dokumenta jer na osnovu njih spasioci utvrđuju ko je sve nestao, ko bi sve još mogao biti živ ili mrtav ispod užasnih gomila betona, stakla, plastike.

Oči u suzama

Ugledah ženu zažarenih obraza kako u rukama drži žensku igračku. Priđoh joj i upitah: „To je od vaše ćerke? To ste ovde našli? Kako je vaša porodica?“ Crveni obrazi namah postaše obliveni suzama. „Moje ćerke... ova igračka... to je sve što je od nje ostalo“, pogleda me očima natopljenim iskonskim bolom, te skrenu pogled i nestade negde među ruševinama.

Na jednoj od ruševina rekoše mi da se čuje glas devojčice koja doziva iz dubina. Na svakih petnaestak minuta ceo kvart bi se utišavao dok su spasioci pokušavali da lociraju odakle tačno dopire taj tanušni glas, koji su čas čuli jasno, kao da je pokraj njih, čas tako slabašno da im se činilo da je na dnu neizrecivo dubokog bunara.

To se ponavljalo beskrajno puta tokom šest sati, koliko sam s njima strepeo i iščekivao njen glas. Tri dana su pokušavali da prokopaju tunel do nje, ali bez uspeha. Trećeg dana sam došao na isto mesto ne bih li saznao vesti. Kad me je obezbeđenje ugledalo, rekoše mi: „Nemoj se približavati, stoj ovde, tačno do pola puta između ove dve zgrade, koje deli možda stotinak metara. Opasno je. Temelji su im napukli. Očekujemo da će pasti svakog trenutka. Ako čuješ da vičemo ili da zavija sirena, beži koliko te noge nose...“ Pogledah u nebodere visoke po najmanje petnaestak spratova. Kud da bežim ako te grdosije krenu da padaju, a ja sam im duboko u senci...

„Ostani ovde još pola sata, onda ćemo evakuisati novinare“, dodade, ali ja ne htedoh da čekam. Između te dve zgrade spasioci su neumorno nastavili da kopaju tunel ka devojčici, rizikujući svoje živote.

Brzo sam se sklonio prekoputa, u senku jednog žutog solitera. Tad spazih i po njemu svud duboke pukotine, koje su se protezale od temelja sve do polovine zdanja. Pa i ovaj će da padne, shvatih u trenutku, i ne želeći da čekam neminovno, udaljih se brzim korakom.

Duboke pukotine

Turski gradovi nisu sad samo puni ruševina. Još više ima zgrada koje nisu pale, ali su toliko oštećene da mnoge jači vetar može da strovali na prolaznike. A to su soliteri često slične visine kao naši novobeogradski... Čitave ulice prepune su zdanja koja samo čekaju trenutak kada će gravitacija da pretegne. Zato meštani dodatno strahuju od novih potresa, koji su izvesni. Jer sada i sasvim blag potres može da strovali na stotine poljuljanih i oštećenih solitera njima na glavu.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan posetio je ugroženu oblast i naredio da se sva raspoloživa sredstva upute u takve predele. I tome sam bio svedok: čini mi se da sam za sat vremena vožnje duž auto-puta od Adane ka Ankari video više od hiljadu kamiona koji hrle da pomognu unesrećenima. Tu su svakodnevne potrepštine, odeća, hrana, šatori, tu je teška mehanizacija za kopanje po ruševinama. Ali je takođe izvesno da će organizacija upućivanja tolike pomoći biti velika noćna mora, koja Tursku tek čeka.

Mnogi su ovih dana kritikovali Tursku zbog spore reakcije na nesreću. Turski predsednik je i sam priznao da je u početku bilo propusta. Jedni kritikuju iz toplih fotelja, a drugi iz porušenih kuća. Udobni kritičari su često politički ostrašćeni, a unesrećeni su bolom ozlojeđeni. Meni se čini da treba biti veoma pažljiv s kritikom. Niko nije mogao da predvidi da će hiljade zgrada u sekundi biti srušene do temelja, da će čitavi gradovi biti pretvoreni u prah i pepeo, ispod kojeg će biti zatrpane desetine hiljada ljudi. Koja država bi za to bila spremna?

Zadivljen sam time što je Turska odmah uputila poziv za pomoć svim državama sveta, čak i svojim političkim neprijateljima. Tako je izraelski tim spasao iz ruševina jedno dete i pravio prave podvige, a čujem da je prisutna i spasilačka ekipa iz Grčke, s kojom se činilo da je Turska pred ratom, i to neposredno pre zemljotresa. To pokazuje kolika je bila svest da je ljudski život najveća vrednost i da i najmanja mogućnost da se pomogne jednom čoveku mora biti iznad dnevnopolitičkih podela.

Sukobi s policijom

Ljudi u prijemnim kampovima su, razumljivo, nervozni. Bio sam svedok i sukoba meštana s policijom i spasiocima zato što im više ne dozvoljavaju da sami kopaju i pokušavaju da pronađu svoje najmilije ispod užasno velikih gomila šuta. Najgori je osećaj bespomoćnosti, a upravo tako se osećaju na hiljade ljudi dok sa strane posmatraju kako spasioci kopaju, traže znake života. Ali panike nema. Ljudi pomažu jedni drugima do krajnjih granica i njihova ljubaznost i gostoprimstvo u najtežim trenucima zaista nemaju granica.

Dok sam, ogladneo, posle celog dana na ruševinama, kupovao sendvič, upoznao sam jednog turskog sportskog novinara.

„Kad smo osetili zemljotres, moja porodica i ja smo izleteli iz zgrade sa svim komšijama. Sutradan su se komšije vratile da uzmu nešto stvari, mi smo se plašili da ponovo uđemo u zgradu. Usledio je novi potres i cela zgrada je postala hrpa šuta... Moje komšije su ostale zakopane, svi su poginuli. Moja porodica je, hvala bogu, živa. Spavamo u kolima. Za koji dan ćemo se uputiti ka Antaliji, kod rođaka...“, ukratko mi je rekao plaćajući nešto što je kupio, plaćajući i moj sendvič.

„Dobro došao u Tursku, budi dobro“, reče mi dok sam ja, iznenađen, burno reagovao i insistirao da ja platim i sebi i njemu... Ne, nije dolazilo u obzir. U očima sam mu video ponos, dobrotu, želju da pokaže da su Turci gostoljubivi i da tu osobinu ni u najtežim trenucima neće izgubiti. Nisam želeo da ga povredim daljim odbijanjem.

Kad sam bio u kampu, ljudi koji su sve izgubili nisu dozvoljavali da budem gladan, stalno su navaljivali da sa mnom podele ono što su dobili od Crvenog polumeseca. Izbegavao sam, postiđen, ali sam ponekad prihvatao, shvatajući da je to njihov način da mi pokažu da me smatraju jednim od svojih, da smo svi ljudi i da moramo jedni drugima činiti makar i najmanje stvari, makar i u najtežoj situaciji. Čak su me zabrinuto pitali jesam li u ovom haosu uspeo da nađem smeštaj, ako nisam, mogu da noćim s njima, u jednom od šatora... Ljudi koji su izgubili sve, kojima je sva imovina sada maleni šator u kojem spava šestoro-sedmoro ljudi, voljni su da dva kvadratna metra poda podele i s potpunim strancem, ako mu treba...

Danas Turska nije beskrajna nesreća, porušeni gradovi i smrt. Danas je Turska beskrajno milosrđe, jedinstvo i dobrota svakog bića.

* Autor je putopisac i osnivač udruženja Adligat

Kurir.rs/Viktor Lazić