RAT SE MOŽE BRZO ZAVRŠITI SAMO NA DVA NAČINA: Prvi je uklanjanje Putina, drugi je poraz Ukrajine, i to je možda, verovatniji ishod

Ruska agresija na Ukrajinu ušla je u drugu i, po svemu sudeći, ne poslednju godinu. Postoje samo dve mogućnosti za brzi završetak rata u Ukrajini. Prva je ukrajinska kapitulacija. Drugi je uklanjanje Putina nekim normalnim putem. Nažalost, prva opcija je mnogo verovatnija od druge.

Ne postoji superstrateški cilj da se rat okonča

Mnogo veći problem za obe strane je što ne postoji superstrateški cilj koji bi okončao rat. Za Ukrajince je najbliža tome velika ofanziva u Zaporožju, oslobađanje Melitopolja (ili bar njegovo opkoljavanje) i izbijanje na obalu Azovskog mora. Drugi mogući pravac napredovanja bio bi ka Mariupolju. U oba slučaja, ukrajinske snage bi podelile sada jedinstveno ratište koje se proteže od ukrajinsko-ruske granice u oblasti Harkova pa sve do ušća Dnjepra u Crno more i stvorile preduslove za pokušaj oslobađanja Krima.

Da sve ovo spreče, Rusi bi iskoristili sve što imaju. Krajnji rezultat bi bila masivna operacija uporediva sa sličnim ofanzivnim operacijama koje su se odvijale na tom području tokom Drugog svetskog rata. Angažovanje stotina hiljada vojnika, hiljada tenkova i drugih borbenih vozila, uz hiljade svih raspoloživih artiljerijskih oruđa, sa neminovnim rezultatom na hiljade mrtvih i desetine hiljada ranjenih na obe strane.

Ukrajinci su se nadali da će im donacije onoga što su verovali da su „supertenkovi“ omogućiti da formiraju snage sposobne za takvu operaciju. Stalne vesti o smanjenju broja tenkova koje će Ukrajinci dobiti i produženje roka za njihovu isporuku čine veliku prolećnu ofanzivu ka Melitopolju, Marijupolju i Azovskom moru sve manje verovatnom.

Niti bi novi pokušaj osvajanja Kijeva bitno promenio odnos snaga u korist Rusije

S druge strane, ni Rusi nisu u ništa boljoj poziciji. Okupacijom ostatka Donjecka rat neće biti završen pobednički. Pored ogromnih gubitaka, odnos snaga se neće okrenuti u korist Rusije ni u slučaju okupacije Kramatorska i Slovjanska. Putin bi mogao da tvrdi da su svi prvobitni ciljevi ostvareni i da se pri tom nada da je pamćenje prosečnog Rusa toliko kratko da se ne seća kako je pre godinu dana tvrdio da će „osloboditi“ celu Ukrajinu od nacista i nacionalista. On je to nazvao „denacifikacija“ i „deukrajinizacija“.

Niti bi ponovni pokušaj osvajanja Kijeva značajno promenio odnos snaga u korist Rusije. Prvo, zato što bi za takvu operaciju moralo biti izdvojeno najmanje 300.000 ruskih i još 200.000 beloruskih vojnika (ostavićemo po strani pitanje da li ruska vojska ovog puta ima dovoljno opreme i naoružanja da opremi tako velike snage).

Da bi rusko-beloruske snage imale barem minimalne teorijske šanse da osvoje Kijev, morale bi, ako ne po kvalitetu (obe strane još uvek koriste isto oružje razvijeno u vreme Sovjetskog Saveza), da nadmaše ukrajinski branioci su količinom i sirovom snagom bezbrojnih talasa tenkova, oklopnih transportera i pešadije slomili otpor Ukrajinaca. Takva doktrina je veoma bliska ruskim generalima jer ju je Crvena armija razvijala tokom Drugog svetskog rata i dalje razrađivala do raspada SSSR-a 1991. godine.

Drugo, bez obzira na broj rusko-beloruskih snaga, verovatnoća pobede bi bila veoma mala, ali bi verovatnoća ogromnih gubitaka (posebno ruskih) bila veoma velika.

Rusi gađaju Lavov umesto Kijeva

Treće, da su nekim čudom zajedničke rusko-beloruske snage uspele da zauzmu Kijev, otpor Ukrajinaca ne bi bio ništa manji. Naprotiv, verovatno bi bio pojačan još većim količinama naoružanja sa Zapada.

Ako Kijev nije superstrateški cilj, da li ga Rusi uopšte imaju? Imaju i zove se Lavov. To je grad veličine Zagreba, koji se nalazi na samom zapadu Ukrajine i strateški važan jer kroz njega prolaze sve komunikacije od Poljske (a to znači sa zapada) do Kijeva i dalje.

Kada bi Rusi, umesto da jurišaju na Kijev, te snage od, recimo, 500.000 vojnika usmerili ka Lavovu, sa svakim kilometrom napredovanja, ukrajinski opstanak bi bio sve upitniji. Ruski problem je što bi morali da pređu više od 200 kilometara veoma teških borbi, jer bi Ukrajinci iskoristili bukvalno svakog čoveka da zaustave rusku ofanzivu.

Da bi izveli ovakvu ofanzivu, Rusi bi morali da reše nekoliko problema. Prvi - gde naći još 300 hiljada vojnika? Odgovor – još jedna masovna mobilizacija. Još jedan problem - kako naterati Lukašenka da mobiliše Beloruse? Odgovor je da se zapreti da će ga svrgnuti ili da ga svrgne i da ga zameni poslušnijim.

Treće – kako mobilisati i neprimetno isporučiti u Belorusiju stotine hiljada vojnika, hiljade tenkova i borbenih vozila sa hiljadama komada artiljerijskog naoružanja, a da Ukrajinci (i zapadne obaveštajne službe) to ne otkriju. Odgovor – nikako, jer gomilanje tako velikih sila ne može proći nezapaženo.

Ukrajinci se nadaju da će im novo oružje doneti prednost

Činjenica da, iako Moskva dobro zna da će im to doneti pobedu, nikada se nije pominjalo da su planirali da izvedu tako veliku i tešku operaciju.

I tako su u drugu godinu rata obe strane ušle sa ne baš „dobrim kartama“. Rusi imaju superstrateški cilj, ali su svesni da ga ne mogu da ostvare, pa bi se zadovoljili da zauzmu ostatak Donjecka, iako mesecima ne mogu da osvoje grad Bahmut. Uostalom, uvek imaju opciju da sačekaju rezultate predsedničkih izbora u SAD krajem sledeće godine.

U Kijevu ne prestaju da se nadaju da će im sve novo naoružanje doneti toliko željenu nadmoć na bojnom polju. Problem je što ni najbolji zapadni „supertenkovi“ ne mogu da se bore sami, već moraju da upravljaju posadom. A osnovna obuka tenkovskih posada traje 20 nedelja.

Potrebno je najmanje dve godine da se brigade naoružane potpuno novim tenkovima, borbenim vozilima pešadije i samohodnim haubicama sveobuhvatno osposobe da deluju kao moćna udarna (ofanzivna) snaga. Ukrajinci ne veruju da imaju te dve godine, pa se nadaju da će pojava Leoparda 2, Čelendžera 2 i, krajem godine, Abramsa toliko uništiti borbeni moral ruskih vojnika da će ili se predati ili pobeći. To ne bi bilo prvi put u istoriji ratovanja.

(Kurir.rs/Index.hr)