Oman: Zemlja pustinjskih vetrova, brodograditelja i stotina tvrđava i zamkova

Oman me je dočekao pustinjskim vetrom, raširenim dverima stotina tvrđava, gužvom metropole Muskata, ali i vrelim peskom što preseca stotine kilometara kanala za navodnjavanje palmi.

Kao turista, nailazio sam na mnoštvo prepreka, pre svega kada sam želeo da obilazim omanske svetinje. Zato sam odlučio da se preobučem i da, dok sam u Omanu, budem i ja - Omanac! Krojački zanat još uvek je veoma zastupljen širom Omana i u jednu takvu radnju sam se i ja uputio. Začas su mi pripremili belu jednodelnu haljinu, koja pokriva celo telo od grla do stopala, kao i cele ruke. Ali ispod vetrić ipak rashlađuje gotovo golo telo, dok je haljina idealna i za zaštitu od sunca. Tako obučenog primali su me svugde, a kada bi saznali da sam Srbin, oduševili bi se što sam obučen kao i oni, a najčešće bih prolazio neopaženo. U većim turističkim mestima ponavljala bi se neobična scena: stranci koji su iz Amerike, Slovenije, Nemačke ili Rusije stigli do dalekog Omana fotografisali su me što polutajno, što bi me čak i zamolili da se s njima fotografišem, da bi na slici bili sa autentičnim Omancem! Nekada sam ih iznenađivao svojim srpskim poreklom, ali najčešće bih se smilovao, ne želeći da im uništavam egzotiku.

Muskat je grad raširen po obali, vezan za more istorijom, dušom i geografijom. Kako se malo odstupi od obale, prestaje grad i počinje pustinja ili pustinjske planine.

Oman je najstarija arapska država kojom vlada porodica Said - sultani od 1744. godine u neprekinutom nizu do danas. Arheolozi su pronašli dokaze života ljudi na ovoj teritoriji stare čak 106.000 godina, što Oman čini jednom od najstarijih nastanjenih teritorija planete. Pa ipak, sve do pre četrdesetak godina ovo je bila nepristupačna, zatvorena teritorija u kojoj stranci nisu dobrodošli.

Ne čudi da se Omanci ponose svojom istorijom. Cela teritorija zemlje premrežena je stotinama, možda i hiljadama zamkova i tvrđava, od kojih najveći i najlepši spadaju u najveće i najlepše na svetu. Obišao sam tridesetak tvrđava i svaka je drugačija kako po arhitekturi, tako i po položaju na kojem se nalazi. Niz manjih zamkova i tvrđava kojima je načičkana obala prva je linija odbrane, iza koje sledi još zamkova, a u dubini planina su velelepne ogromne građevine toliko visoke, ogromnih i vrata i prozora, kao da su njima vladali i živeli džinovi. One brane plodne doline i pustinjske oaze, najdragocenija mesta u pustinji u kojima ima vode. S obzirom na zimske temperature koje svakodnevno prelaze trideseti podelak, dok leti teško da se jačina žarkog sunca može i izmeriti, zaprepašćujuće je koliko zapravo ima izvora i reka. Da bi svaka kap vode stigla tamo gde će biti najkorisnija, Omanci su izgradili impresivan sistem kanala koji je poznat u arapskom svetu, a koji je, kao istorijsko-civilizacijsku izuzetnost zaštitno i Unesko.

Najbolji brodovi

Po još mnogo čemu su Omanci poznati u okolini, pa i u svetu. Morski putevi odvajkada su im bili draži, tako su vekovima razvijali brodogradnju i svojevremeno upravljali moćnom flotom koja je kontrolisala veći deo istočnoafričke obale, sve do Zanzibara. Tragovi njihove kulture i danas su prisutni od Somalije i Kenije do Tanzanije. Od stare slave ostala je izuzetna veština pravljenja svih vrsta brodova, prenošena s najvećom pažnjom s kolena na koleno. Zato ne čudi da i danas Omanci prave najbolje brodove na svetu. To je toliko razvijena industrija da čak čitavi veliki gradovi dobrim delom žive i razvijaju se od ovog posla.

Jedino što sam znao pre dolaska u Oman o ovoj velikoj zemlji (tri i po puta veća od Srbije) jeste da je bogata naftom i da su prihodi od sirovina značajno doprineli visokom standardu njenih stanovnika. To mi je potvrđeno još u avionu, kada sam započeo razgovor sa saputnikom koji je slučajno dobio sedište do mene: bio je to Kinez koji se u ovu zemlju zaputio da upravlja kineskom kompanijom koja istražuje nalazišta nafte.

- Oman je mnogo napredovao, što zbog nafte, što zbog aktivnosti prethodnog sultana koji je vladao pola veka i učinio mnogo na modernizaciji. U jednoj generaciji mnogo ljudi prešlo je s ruralnog života bez struje, vode i stalnog kontakta sa spoljašnjim svetom do toga da se ne odvajaju od svojih mobilnih telefona i džipova. Umesto konjima, na posao idu „mercedesima“, a taj veliki skok učinjen je u samo jednoj generaciji, za pedesetak godina - pričao mi je Kinez koji je svoju sreću pronašao u Omanu. A pronašli su je i mnogi Indijci, Bangladežani i razni drugi stanovnici planete, koji su pohrlili ovde da zarađuju hleb.

- Indijski trgovci su ovde prisutni barem tri veka, oni su izuzetak. Nije retkost da sretneš privatnika ili zanatliju čiji su preci došli pre više od dvesta godina - rekli su mi Omanci. Pa ipak, manje od pet miliona ljudi nastanjuje Oman. Sunce nemilosrdno peče i mnogi su zbog surove pustinjske klime odavde pobegli.

- Kada se leti podigne peščana oluja, onaj ko preživi i ostane u Omanu, zaslužio je da ubira plodove naše zemlje - govorili su mi seljaci ispod palmi. Surova je klima i u planinama, gde su noći neobično hladne, putevi i dalje zemljani i teško prohodni, vijugaju okukama i zavijaju po obodima planina do najviših vrhova s kojih se čovek oseća kao deo zvezda na raskošno raširenom svetlucavom nebu.

Sve je preskupo

Indijci su se, čini se, najbolje prilagodili, ali zemlja je trenutno i u svojevrsnoj ekonomskoj krizi, a cene svega, osim benzina, otišle su u nebo. U odnosu na Srbiju, sve košta barem troduplo, i to kada je povoljno ili na sniženju! U supermarketu osećao sam se kao da sam u robnoj kući luksuzne robe, a za divno čudo, vidi se veliki broj ljudi kojima tolike cene ne predstavljaju problem.

Daleko od toga da se bogatstvo vidi na svakom ćošku. Većina domova izgleda skromno, svedeno, tek dovoljno za normalan život. Omanci su skromni i zadovoljni ljudi, ponosni na svoju ljubaznost. - Nećeš sresti Omanca koji je nekoga uvredio - rekli su mi više puta. To je, čini se, jedan veliki ponos nacije, osobina koja se neguje i promoviše. Nikoga ni u jednoj situaciji ne uvrediti!

Naselja su uglavnom smeštena uz obalu ili u dolinama reka kojih - nema! Možda jednom godišnje, možda jednom u pet godina, tuda navali tok s planina. Ponegde bunari i podzemne vode daju život. Dirljivo je videti s koliko pažnje su za turiste označili reke, s velikim znakovima i putokazima, a svuda sam video samo sasušena korita! Ali nikad se ne zna kada će se vreme promeniti, kada će kiša probuditi bujicu. Zato me požuruju, kažu da ne noću ne ostavljam auto u dolini, već samo na uzvišenjima, da se, posle pet godina suše, ne dogodi da baš moj auto sutradan ujutru završi negde u moru...

Dok se po gradovima mogu videti vile kojima bi i Dedinje pozavidelo, po unutrašnjosti još ponegde stoje razapeti stari šatori. U jednom takvom sam noćio na plaži, kada me je noć zatekla podaleko od drugih vrsta smeštaja. Bila je to najlepša noć, zvezde polegale u morsku vodu, pa se brčkaju i po njoj skakuću, pustinjski vetar sveži obraze, a crni šator na pesku postao je sastavni deo prirode. Spojio sam se i ja s njim, s morem i zvezdama, sa Omanom i Omancima, doneo ponešto srpsko u ovu zemlju, a kući ću poneti onaj divan princip da se u životu pazim da - nikog ne uvredim!

Viktor Lazić