SILOVANJE ŠVEDSKE: Kultura seksualnog delikta u najvažnijoj zemlji Skandinavije! Kako je migracija promenila sve!

Kraljevina Švedska je oduvek figurirala kao društvo koje ulaže ogromne napore za zaštitu prava i fizičkog i duhovnog integriteta pripadnica lepšeg pola. Međutim, da li je faktičko stanje današnjeg švedskog društva zaista indikator takvih nastojanja ili prikazuje jednu sasvim drugačiju, poražavajuću sliku?

Ali, kakvo je stanje u praksi? Navešćemo samo neke interesantne statističke podatke:

Prema krivičnoj statistici sakupljenoj od strane Saveta Evrope, Švedska je ubedljivo „najsilovanija“ nacija Evrope, sa brojem prijavljenih silovanja gotovo tri puta većim od evropskog proseka. Ukoliko iznesemo podatak da je to na godišnjem nivou 73 prijavljena silovanja na 100.000 stanovnika, možda i ne zvuči strašno, ali ako to plastično prikažemo sa 73 prijavljena silovanja godišnje na grad veličine Subotice, priznaćete da zvuči zaista zlokobno.

Samo od 2008. do 2018., broj silovanja u Švedskoj je porastao za 45% i na godišnjem nivou iznosi skoro 8000 prijavljenih slučajeva (od preko 23000 prijavljenih seksualnih delikata). Najporazniji podatak je da od navedenog broja za seksualne delikte bude osuđeno svega oko 1160 vinovnika, od kojih za silovanje samo dve do tri stotine. I sam broj rešenih slučajeva silovanja je u navedenom periodu opao sa 31% na svega 11%. Takođe je i zapanjujući podatak Švedskog nacionalnog saveta za prevenciju zločina, da preko 80% slučajeva silovanja završi neprijavljeno.

Zanimljiv je slučaj „silovanja“ iz 2010., za koji je svojevremeno u Švedskoj optužen i gonjen najpoznatiji svetski novinar Džulijan Asanž. Naime, Asanžu se dogodilo da tokom seksualnog odnosa sa jednom svojom prijateljicom, navodno, „pukne“ prezervativ, što je ona, uz pomoć švedskih organa gonjenja okarakterisala kao silovanje, za koje je dotični gonjen sve dok utočište nije pronašao u ambasadi Ekvadora u Londonu. Da li je ovakav slučaj realan čin silovanja ili je ispolitizovani progon, imajući u vidu Asanžove aktivnosti na obelodanjivanju nepočinstava establišmenta mnogih zapadnih, a i drugih zemalja, prepustimo čitaocima da presude. U svakom slučaju, ovakvi pravni momenti u švedskom pravosuđu, kao i podaci o procesuiranju silovatelja širom Švedske, koje smo naveli i koje ćemo navesti, bacaju tamnu senku na kredibilitet, nepristrasnost i neispolitizovanost švedskog pravosuđa, ali isto tako dovode pod znak pitanja sam pojam pravne države u Švedskoj.

Možda ponešto bude i jasnije ako pogledamo podatke o identifikovanim i procesuiranim silovateljima. Gotovo 60% silovatelja su imigranti druge ili prve generacije, odnosno lica rođena van Švedske. Od tog broja, prema podacima Istražitelja forenzičkih nauka, preko polovinu silovatelja čine imigranti sa Bliskog Istoka i iz Afrike. Međutim, mora se napomenuti da značajan broj silovatelja potiče iz drugih Zapadnih zemalja, zatim iz same Švedske, da bi najmanji udeo u grupi silovatelja činila lica iz Istočne Evrope. Nešto manje od trećine silovatelja pripada korisnicima socijalne pomoći, dok nešto više od trećine čine lica sa najnižim stepenom obrazovanja, 16% su psihijatrijski bolesnici, 20% alkoholičari, dok je 21% korisnika opijata. Što se podataka iz krivične evidencije silovatelja tiče, najveći broj prethodno osuđivanih lica su bili kažnjavani zbog zločina protiv imovine (26%), zatim zbog privrednog kriminala (16%) i zbog nasilnih krivičnih dela (19%), da bi samo pola procenta silovatelja bilo kažnjeno ranije zbog istog krivičnog dela.

Još jedan vid silovanja čija učestalost je u porastu u Švedskoj je silovanje od strane više lica („gang rape“ – silovanje od strane bande), koje se najčešće javlja kod mlađe populacije: prosečno, žrtve imaju 15 godina, dok su silovatelji lica između 15 i 20 godina (za razliku od ostalih oblika silovanja, gde je prosek godina silovatelja između 40 i 45). I kod ovog vida silovanja je značajan udeo vinovnika iz imigrantske populacije (preko dve trećine). Iako se ovaj vid silovanja neretko odvija nad nesvesnom žrtvom pod uticajem alkohola ili droga na omladinskim žurkama, ipak je najčešći slučaj da žrtvu na javnom mestu presretne banda silovatelja (nije nužno naglašavati, najčešće imigrantskog porekla).

Da se vratimo na ranije pomenuti procenat osuđujućih presuda kod prijavljenih slučajeva silovanja u Švedskoj. Kao što pomenusmo, Švedski nacionalni savet za prevenciju zločina navodi procenu od nekih 30000 slučajeva silovanja godišnje u Švedskoj, od kojih se oko 80% ni ne prijavi. Amnesti Internešnal tvrdi da je osnovni problem u švedskom pravosudnom sistemu za zločine silovanja „nekažnjivost“. Svaka nekažnjivost ili njen izostanak, u svakom vidu krivičnog dela dovodi do povećanja broja tih krivičnih dela. U švedskom slučaju, preko 53% slučajeva silovanja, koji su dospeli na sud, su zbog nedostatka dokaza obustavljeni procesi. Je li to nešto govori o efikasnosti rada švedskih istražnih organa? Priznaćemo da je broj od dvestotinak ili tristotinak rešenih slučajeva silovanja od preko 8000 prijavljenih na godišnjem nivou, u najmanju ruku žalostan broj, činjenica koja izvrgava ruglu i švedske organe reda, kao i pravosudni sistem.

Pooštravanje zakonskih odredbi, čak i ono iz 2018, koje kriminalizuje svaku seksualnu radnju izvođenu prema nekome bez eksplicitnog pristanka, nije dalo nikakav značajniji rezultat jer osnova problema nije u nepostojanju zakona, već što se iz navedene statistike vidi, iz njegove labave (ili čak selektivne) primene. Naime, nijedan propis ne kriminalizuje sugestivno obrazovanje maloletnika po pitanju seksualne orijentacije ili, savremeno govoreći, dženderizma, niko ne goni prosvetne radnike jer sa decom razgovaraju o seksualnim tehnikama, što otkriva jedno veliko licemerje, kako u stavu pravosudnog sistema Švedske, tako i u samoj aktuelnoj državnoj ideologiji, koja lišava decu zaštite od mnogih oblika seksualnog uznemiravanja.

Imajući u vidu strukturu porekla silovatelja, moramo napomenuti i to da Kraljevina Švedska ima, verovatno najtolerantniju i najgostoljubiviju imigracionu politiku od svih evropskih zemalja, prihvatajući bez ikakve trijaže ljude koji potiču iz okvira drugih civilizacijskih kolektiviteta, pri tome ne obraćajući pažnju ni na njihovu kriminalnu prošlost, ali ni na obrazovni status. Jasno je da je većina etničkih Šveđana „naviknuta“ na poslove „belih okovratnika“ i da je Švedskoj potreban veliki broj ljudi izvana, za poslove adekvatnije nižem obrazovnom profilu, poslove manuelne, fizički orijentisane i one koji su na tržištu rada slabije plaćeni. Međutim, aktuelna švedska imigraciona politika ne obraća puno pažnje na efekte kulturnog šoka koje mnogi imigranti iz drugačijih civilizacijskih okvira mogu da proizvedu.

Prema knjizi „Plen“, autorke Ajan Hirsi Ali, imigranti bliskoistočnog i afričkog porekla (imajući u vidu proporciju njihove brojnosti u odnosu na domaće stanovništvo) 4,7 puta verovatnije čine zločine silovanja od etničkog švedskog stanovništva.

Uz to, švedski pravosudni sistem za navedena dela često „gleda kroz prste“ počiniocima na štetu žrtava.

Pomenućemo slučaj iz 2017., kada je 27-godišnji počinilac silovanja maloletnice od 13 godina oslobođen jer je žrtva „izgledala starije od svojih godina“. Iste godine su u jednoj školi dvojica učenika silovala 14-godišnju devojčicu i, kao epilog, nisu ni izbačeni iz škole, sve dok samo pritisak javnosti nije naterao zvaničnike da ih prebace u drugu školu. Ovakvi slučajevi ne predstavljaju izuzetke u Švedskoj, već sve češće poprimaju karakteristike pravila i sve manje dospevaju u javnost putem mejnstrim medija.

Iz svega navedenog, može se zaključiti da ovakvo stanje fizičke bezbednosti pripadnica ženskog pola u Kraljevini Švedskoj ne samo da ruši mitove o pravnoj državi i sistemu koji pruža zaštitu fizičkom integritetu, na prvom mestu žena, već i dovodi u pitanje svrsishodnost i zdravu logiku aktuelne švedske imigracione politike, ali i same državne ideologije koja toleriše ovakav vid najgnusnijih zločina u zapadnoj civilizaciji.

To što se ovakvi slučajevi silovanja „guraju pod tepih“ u švedskom javnom diskursu, ali i što se same žrtve nedelotvornošću švedskih organa reda i pravosudnog sistema obeshrabruju da ih prijavljuju i govore o njima, baca ljagu na višedecenijski imidž Švedske kao zemlje besprekornih zapadnih civilizacijskih vrednosti, lične bezbednosti i zaštite ljudskih prava, na prvom mestu, ženske populacije. Stoga, ukoliko živite u Švedskoj, a sama ste (ili članica vaše porodice) pripadnice nežnijeg pola, možda biste trebali da razmislite o traženju prebivališta u nekoj bezbednijoj zemlji. Pre nego što bude kasno.

Kurir.rs/M.B.Babić