NAJCRNJI SCENARIO ESKALACIJE: Generalu Gerasimovu ističe rok od tri meseca, mora da postigne uspeh, a to može imati STRAŠNU CENU

Ruska agresija na Ukrajinu ušla je u period pozicionog, uglavnom statičnog rata bez većih promena jer agresor nema, sve je izglednije, dovoljno snage da pokrene obimniju ofanzivnu operaciju. Branioci pokušavaju da iscrpe napadačke snage pripremajući nove jedinice i uvođenjem novog naoružanja. Vojni ekspert Robert Barić rekao je u Globusu da bi leto moglo biti trenutak ukrajinskog udara, sa centralnim udarom prema Zaporoškoj oblasti kako bi se presekao kopneni most od Rusije do Krima.

Bitka za Bahmut, čiji vojni značaj ne predstavlja moguću prekretnicu, od stratega se pretvorila u mitologa, a racionalno razmišljanje više ne važi za nju: Rusija mora da je osvoji, a Ukrajina mora učiniti sve što je u njenoj moći da to učini. što teže.

Ključni dani načelnika vojske

Ozbiljni vojni analitičari upozoravaju da aktuelnom komandantu ruskih snaga Valeriju Gerasimovu ističe rok od tri meseca u kojem mora da postigne uspeh, pa je otvorena diskusija kako bi general mogao da zadrži svoju funkciju. Čini se da je najjednostavniji odgovor – eskalacija sukoba, što bi moglo kohezivno da utiče na unutrašnjepolitički nivo u Rusiji, konačna potvrda da je u ratu sa NATO.

Tri su najčešće pominjana scenarija moguće eskalacije ruske agresije na Ukrajinu: kijevske snage napadaju rusku teritoriju oružjem koje su dobile od Zapada; Moskva napada lokacije kroz koje prolazi zapadna vojna pomoć Ukrajini; otkriva se da Peking/Peking šalje oružje u Moskvu.

Suprotstavljajući se završnim dokumentima na poslednjim sastancima G20, NR Kina je demonstrirala podršku Rusiji, što bi moglo da kulminira posetom predsednika Si Đinpinga Moskvi ovog proleća, o kojoj bruje ruski mediji. Za nadati se da će odluka Pekinga biti trezvena i neideološka i da će Mandarin Si staviti na sto ocene koje govore da Rusija nema snage za ofanzivu ni kineskim oružjem, jer joj nedostaje profesionalna, motivisana armije za to - plaćenici i mobilisani nisu dovoljni, a ovo drugo je najveća lišavanje morala. Važna komponenta kineske slagalice je mogućnost da se isporuka oružja Rusiji, koje će se koristiti u kinetičkom sukobu, iskoristi kao test pre invazije na Republiku Kinu na Tajvanu.

Kineski prodor u Evropu

Čejs Blazek u Stratforu piše da bi se NR Kina na taj način aktivno uključila u pokušaj promene granica u Evropi, što bi imalo dalekosežne posledice po ukupne odnose Pekinga i većine evropskih zemalja: pitanje je na čijoj je strani Srbija. a Mađarska bi uzela. Kina je poslednji put učestvovala u sukobu u Evropi tokom Prvog svetskog rata kada je poslala 140.000 nevojnih učesnika u sastavu britanskih snaga. U ovom scenariju ističe se još jedna nepoznanica – moguća želja SAD da proceni vrednost kineskog naoružanja u kinetičkom sukobu, što bi bilo dragoceno za procene budućih potencijalnih sukoba.

Ako kinesko oružje donese superiornost agresoru i dovede u pitanje odbranu Ukrajine, nije isključeno da će SAD zaključiti da je vreme za udar na napadačke snage. Onda, draga deco, spakujte svoje dragocenosti i nadajmo se da će planeta preživeti. Kakve, ne znam.

Prva dva scenarija su verovatnija i na prvi pogled manje pretnja jer se može zaključiti da bi odgovor obe strane ostao u domenu konvencionalnog sukoba. Prethodna doktrina Rusije i NATO-a bila je jednostavna i razumljiva: svakako izbeći prelivanje rata van granica Ukrajine (iako Moskva deluje destabilizujuće prema Moldaviji, za sada neuspešno).

Lančana reakcija

Pretnja je u domenu lančane reakcije, jer NATO mora da reaguje na napad Rusije, a sumnja je da li će odgovor smatrati dovoljnim i u kojoj meri će Moskva biti spremna posle reakcije da zaustavi niz napada, a ne da odgovarati. Rusija može da izvrši napad na transportne rute kojima oružje stiže do Ukrajine u članicama NATO, može da napadne baze u tim zemljama ili čak, kako u analizi ocenjuje istraživački centar RAND, da izvrši napad na bazu Ramštajn.

Odlučujući momenat je da se izbegne treći element u lancu, reakcija na reakciju, gde će političke poruke i osmišljavanje vojne akcije kao signala igrati ključnu ulogu, kao i komunikacija između Moskve i Vašingtona (Pekinga?). Nevolja je u tome što je Zapad potrošio većinu svojih nevojnih odgovora kao što su sankcije, što je dodatna žrtva.

Naučni centar RAND, blizak američkom Ministarstvu odbrane, kaže da bi eskalacija mogla biti podsticaj za diplomatski angažman. Na primer, ruski napad na jedan od satelita članica NATO-a verovatno bi izazvao široku osudu čak i od zemalja koje su ranije izbegavale da osude ruske akcije u Ukrajini (posebno Indije), uzimajući u obzir rizike po kosmičke aktivnosti svih nacija koje predstavljaju napada i svake dalje eskalacije u svemiru. Tako bi se Kremlj našao pod novim pritiskom na međunarodnom planu, što bi NATO mogao da iskoristi za jačanje ekonomskog i diplomatskog pritiska na Moskvu da okonča rat u Ukrajini.

Blazek u Stratforu ističe da je NR Kina mogla da veruje da bi čak i nagoveštaj uzimanja na rusku stranu mogao da bude podsticaj za Zapad da pokrene diplomatske korake koji bi doveli do mirovnih pregovora. Malo verovatno zbog konfrontacionog stava SAD i NR Kine. Svaka ideja o pregovorima propada, piše RAND, ako ruski napadi izazovu vojne i civilne žrtve među članicama NATO-a. Isto tako, u Pekingu bi mogli da smatraju da bi čak i najava isporuke naoružanja uticala na Moskvu da odustane od razmišljanja o upotrebi nuklearnog oružja. Ovo je upitno, posebno ako ukrajinski napad zapravo dovodi u pitanje rusku kontrolu nad Krimom.

(Kurir.rs/Jutarnji list)