ČIJA SU FOKLANDSKA, ODNOSNO MALVINSKA OSTRVA? Da li će Argentina vratiti deo kopna u južnom Atlantiku pod svoju vlast?!

Druogg marta ove godine, Santijago Kafiero, argentinski ministar inostranih dela, vlade koja preokreće skoro sve iz doba prethodnog predsednika Maurisija Makrija, je u Nju Delhiju, u Indiji, na skupu Dvadesetorice, lično izjavio britanskom kolegi, Kleverliju, da dogovor, iz 2016, dve države o Malvinima više ne važi. Loš ishod pregovora iz 2016. za Argentinu je možda bio izazvan i obilnim količinama vina Merlo iz podruma britanske ambasade u Buenos Airesu koje je tada podstaklo tadašnjeg argentinskog zamenika ministra inostranih dela, pod pronatovskim i neoliberalnim predsednikom Makrijem, Karlosa Foradorija, da, po sećanju tadašnjeg ambasadora Dvora Svetog Jakova, Alana Dankana, stavi potpis na dogovor da se obe države slažu da se ne slažu o suverenitetu Folklanda, tj. Malvina.

"Foklandska ostrva su britanska".

Čija su zapravo ostrva, britanska ili argentinska? Kako je došlo do poslednjeg kolonijalnog rata u 20 veku, za Kurir je napisao tekst doktor Višeslav Simić profesor geopolitike i geoekonomije na univerzitetu Tehnologiko de Monterej u Meksiku. Njegov autorski tekst o Foklandima, odnosno Isas Malvinas objavićemo u nastavcima

Kada sam bio učenik u Herou-on-d-Hil-u, u Londonu, živeo sam u kući ”etničkog” Škota, oženjenog emigrantkinjom iz Gane, koji mi se jedne večeri, dok smo pili čaj i razgovarali o Srbiji, pohvalio ”junaštvom” svog brata, pripadnika oružanih snaga Ujedinjenog Kraljevstva. Ja sam im govorio o večitoj borbi Srba za slobodu, i kako smo, uz Kastiljance, predvođene kraljicom Isabelom Katolkinjom, mi bili jedini narod koji se, predvođen Karađorđem, sam oslobodio kalifatskog jarma.

Da ne bi ”britanski” ponos Škota, pokorenog od Engleza, bio manji od srpskog, gazda je doneo foto-album iz druge sobe i podičio se svojim bratom okićenim ogrlicom od argentinskih ušiju posečenih tokom ”oslobođenja” Folklandskih ostrva za Krunu njenog veličanstva i ”očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta britanskog naroda” na južnoj hemisferi Atlantika, gde se tada Severno-atlantski pakt još uvek nije usuđivao da kolektivno i javno interveniše da donese ”demokratiju” i ”slobodu”.

Iako sam, zanimajući se za uspon i pad uzurpatora Napoleona (kako ga je moj deda Radivoje uvek nazivao), naučio puno o ostrvima juga Atlantika, nisam mnogo znao o ”Folklandima” jer sam se bio više usredsredio na Sv. Helenu (portugalski moreplovci su je otkrili na dan kad je Nišlijka, sveta carica, otkrila Časni Krst), gde su Englezi zatočili velikog revolucionara.

Zgrožen ”britanskim ponosom”, tj. ogrlicama od ušiju Argentinaca, počeo sam da učim o tim ostrvima koja su bila toliko važna njenom veličanstvu u Londonu da je poslala vojsku da ih ”oslobodi” od argentinske ”okupacije”.

Do kraja 17. veka ljudska noga nikada nije tamo kročila, iako su i engleski i holandski moreplovci prijavljivali viđenje kopna u tim predelima Atlantika. Engleski kapetan Džon Strong je 1690. bio među prvim ljudima koji su se iskrcali na ta ostrva (dva velika i oko 800 malih), ukupne površine gotovo istovetne našem Kosovu i Metohiji (oko 11km2), 13000 km udaljenom od Londona (a oko 600 od argentinske obale), i nazvao ih je po 5. viskontu Falklandu, gospodaru istoimenog škotskog gradića i blagajniku Mornarice, koji je finansirao njegovu plovidbu, i čiji potomak, 87-mogodišnji 15. viskont Falkland, i dan-danas sedi u Domu lordova.

Prvo stalno ljudsko naselje - iznenađujuće nazvano po kralju Francuske, Port Lui - je na današnjem Istočnom Folklandu 1764. osnovao francuski moreplovac Lui-Antoan Buganvil i nazvao ostrva ”Lez-il Maloin”, po bretanjskoj luci odakle su Francuzi kretali u pomorska istraživanja i kolonizacije, a koja je dobila ime po svecu zvanom San Malo. U doba vlasti španske imperije, ime je prilagođeno kastiljanskom jeziku pa je ostrvlje dobilo naziv Las Islas Malvinas. Godine 1965, tokom svojeg 20. zasedanja, Ujedinjene nacije su, po svojoj uobičajenoj veštini da još gore zapetljaju neki već prezapetljani problem, odredile da na svim jezicima ta ostrva budu nazivana Folklandskim (Malvinskim) ali na španskom Malvinskim (Folklandskim).

Kada je 1776. Francuska prenela suverenitet nad ostrvima na Španiju, Englezi su istovremeno osnovali Port Egmont na ostrvu Sonders. Španci su francusko naselje preimenovali u Puerto Soledad (Samotna luka) i koristili ga uglavnom kao zatvor, a 1770. su osvojili to malo englesko naselje. Ipak, suverenitet nad njim su morali da vrate Engleskoj 1771. Zbog već dobro poznatih problema Londona sa američkim kolonijama, 1774. su Englezi napustili svoju folklandsku koloniju ali su tamo ostavili metalnu ploču na kojoj je zapisano da ostrva pripadaju kralju Džordžu Trećem. Ne obazirući se na trenutne britanske legalističke fikcije, stvarna vlast je bila ona u Buenos Airesu, sedištu Vicekraljevine Srebrne reke (Rio de la plata), koja je ipak morala da evakuiše stanovništvo (1806.), a onda i vojsku (1811.), tokom dve britanske invazije na Buenos Aires i Vicekraljevinu – u vreme Napoleonskih (Uzurpatorovih!) ratova u Evropi. Ipak, ostalo je nešto stanovnika, podanika Španije, koji nisu hteli da budu evakuisani ali su i oni na kraju napustili ta zaboravljena ostrva.

Samoproglašene Ujedinjene provincije Srebrne reke – buduća Argentina – su 1816. preuzele sav suverenitet Španije i posvetile ostrvlje ribarenju i stočarstvu. Sjedinjene države Amerike, pomorska sila Novog sveta, su 1831, želeći da za sebe obezbede prava ribolova i lova u tom delu Atlantika, poslale ratni brod Leksington da sa ostrvlja najuri argentinsku vlast kako bi Amerikanci nesmetano zarađivali u tom delu sveta rezervisanom za njih Monroovom doktrinom (1823.).

Ipak, Britanija je 1833, s obzirom da su Amerikanci samo povremeno dolazili u te predele, poslala (slučajno ili namerno, ali veoma simbolično!) korvetu Klio (Kleio), nazvanu po muzi Istorije, kćeri boginje Pamćenja (Mnemosine), da povrati suverenitet Britanije nad ostrvima, pozivajući se na tvrdnju urezanu u metalnu tablicu da ista pripadaju kralju Džordžu Trećem. Neki narodi nikada ne zaboravljaju i nikada ne odustaju od svog uverenja dok istovremno uveravaju druge da se treba okrenuti budućnosti i zaboraviti na opterećavajuću prošlost! Posle nekih manjih sukoba španskih naseljenika sa novim britanskim gospodarima, Britanija je 1845. prebacila sedište vlasti u naselje Stenli (bivše utvrđenje Džekson), imenovano po 14. erlu od Derbija, tadašnjem državnom sekretaru za rat i kolonije Britanskog carstva, poznatom i po tome što, poput Gaja Marcijusa Koriolaniusa, ”nije laskao nikome, budući veoma gord, čak ni prijateljima i sebi jednakima, a još manje onima o kojima nije ništa znao.” (kako ga je opisao njegov prijatelj erl od Malmsburija u svojem dnevniku) Naselje Stenli je 2022, jednom od poslednjih povelja sada pokojne kraljice Elizabete preraslo u grad Velike Britanije.

Ova ostrva imaju veliku ulogu u sistemu britanske imperije (a i američke, tj. NATO), kao baza iz koje se kontroliše saobraćaj južnog Atlantika, ali, kako Argentinci i ostali latinoamerički narodi strahuju, i kao baza za nuklearne bombe. Tokom Drugog svetskog rata ostrva su korišćena za popravku i snabdevanje brojnih brodova koji su učestvovali u borbama protiv Trećeg rajha, i u snabdevanju hranom ne samo vojske već i civila, s obzirom na stočarstvo i ribolov.

Predsednik Argentine, Huan Peron, uprkos svojim brojnim gresima u vezi sa pomaganjem ustašama i nacistima, je pozitivno delovao u smislu pokretanja pitanja argentinskog suvereniteta nad ostrvima. To pitanje se pooštrilo naročito posle UN Rezolucije o dekolonizaciji (br. 1514, iz 1960.) i Rezolucije br. 2065 (iz 1965.), koja je pozvala na bilateralne pregovore radi rešenja problema suvereniteta.

Kriza se pooštrila za vreme vlade Margaret Tačer, koja je zbog štednje u državnim rashodima započela sa razmišljanjem o prenosu suvereniteta ostrvlja na Argentinu. Sa druge strane, diktatorska vojna hunta Argentine se, zbog svojih domaćih problema (masovnih ubijanja neistomišljenika, otimanja dece disidenata, i ekonomske krize, da pomenemo samo neke od katastrofalnih posledica vladavine ograničenih vojnih lica), upustila u avanturu jačanja svog autoriteta i popularnosti ratom, napavši britanske snage na ostrvlju i ”okupiravši”, tj. ”oslobodivši” ga 2. aprila 1982. Ipak, već u junu iste godine, Britanija, vojno i medijski nadmoćnija, je povratila suverenitet, obezbedivši jednu lepu vojnu i medijsku pobedu nepopularnoj Tačerovoj vladi, i čuva ga do današnjeg dana. Taj rat je doveo do neviđenih loših posledica za stanovnike ostrva, naročito u vezi sa minama koje je Britanija gotovo suludo postavljala po celoj teritoriji svog poseda. Tek oktobra 2020, kao posledica Otavskog ugovora o deminiranju (1997), su ostrva proglašena ”čistim” od mina! Argentina i Ujedinjeno kraljevstvo su 1990. ponovo uspostavili diplomatske odnose.

Nastaviće se

Kurir.rs/dr Višeslav Simić