DOKTRINA ŠOKIRAJ I ZAPLAŠI U NAPADU NA BAGDAD 2003: Kako precizno oružje izaziva strah depresiju i dezorjentisanost kod civila!

Na današnji dan pre 20 godina jedinjene Države uz pomoć Velike Britanije, Australije i manje uloge Poljske napale su noći između 19 i 20 marta Irak. Prve noći na Bagdad je palo 320 projektila u skladu sa doktrinom" šokiraj i zaplaši".

Doktrina šokiraj i zaplaši ili kao što bi neki rekli "parališi" masovno je primenjena u Iraku 2003 godine u Bagdadu. Cilj ove doktrine bio je da se Irak šokira i zaplaši. prvi put za ovu doktrinu čulo se dva meseca pred početak rata kada je Harlan Ulman autor ove doktrine koja je nastala na Nacionalnom odbrambenom univerzitetu i predstavlja vojnu doktrinu o upotrebi odlučujuće sile na bojnom polju putem dominatnih manevara i demonstracije apsolutne moći. Opitni poligon za tu doktirnu upravo bio je Irak 2003.

Ulman je dva meseca pred početak napada objasnio pred TV kamerama da se ovom doktrinom zapravo nad protivnikom postiže efekat sličan efektu bacanja nuklearne bombe na Hirošimu, ali samo bez upotrebe atomske bombe i da za ostvarenje cilja, pobede nad protivnikom nisu dovoljni ni dani, ni nedelje, nego minute. Ova doktrina ubrzo je postala integralni deo strategije Ministarstva odbrane za širenje straha.

Sama fraza posta je integralni deo psihološkog oružeja, jer od kada se nametnula u medijima, Iračani koji su pratili TV kanale počeli su samo o tome da pričaju o doktrini šokiraj i zaplaši. Mnogi su postavljali pitanja kakva je to doktrina, da li će sve biti isto kao i 1991, 1993, 1998????? Da li će Amerikanci napasti nukelarnim oružjem.

Odgovor je stigao nedelju dana pre invazije. Pentagon je skupio sve dopisnike medijskih kuća iz Pentagona i pozvao ih da posete vazduhoplovnu bazu Eglin na Floridi da budu prisututni testiranju MOAB odnosno radi se o super bombi koju zovu i "majka svih bombi", koja je posle eksplozije stvorila pečurku na mestu udara sličnu nuklearnoj na visini od 3 km.

Sam izveštaj o takvoj bombi kod protivnika mogao je da stvori psihološki pritisak. Cilj demonstracije ove bombe bila je psihološka poruka iračkoj vojsci da se u najvećoj meri ubije volja za borbom "objasnio je Ramsfeld".

Za Bagda najkritičniji dan bio je 28. marta 2003. godine kako se američka vojska približavala prestonici Iraka. Tog dana bombardovano je ministarstvo finansija Irakai četiri bagdadske teelfonske centrale poslečega je usledio prekid milion telefonskih veza širom grada. Napadi na ukupno 12 telefonskih centrala nastavljeni su sve do 2. aprila. Napad je izvršen na radijske i televizijske tornjeve, sa čime su ljudi bili odsečeni od bilo kakvog izvora informacija o tome šta se dešava.

Za Iračane razaranje telefonskog sistema bio je najteži udarac vazdušnih napada. Spoj detonacija i vibracije i osećaj da nemaš nikakvih informacija kod određenog broja građana stvorio je osećaj straha i beznađa. Očajno stanvičtvo opsedalo je strane novinare koji su ostali u Bagdadu da im daju telefone da se čuju sa rođacima, koji žive u inostranstvu da ih pozovu ili da novinari pošalju poruku da su živi. Inače u prve tri nedelje bombardovanje u svim bagdadskim apotekama nestali su lekovi za smirenje i tablete za spavanje, kao i antidepresivi.

Posebno za vreme bombardovanja bile su teške noći. Grad pošto je ostao prve večeri bez struje utonuo je bio u duboki mrah u kome su jedino dojekivale detoancije avio bombi i raketa. Zapravo meštani Bagdada koji su se krili u podrumu nisu mogli ništa. Mogli su da pričaju međusobno, ali nikakvih informacija o tome šta se dešava u drugoj ulici dalje nisu mogli da saznaju, a kamo li u spoljnem svetu.

Kurir.rs/A.Mlakar