KAKO ZADRŽATI KINU: Kako izgleda kratkovida zapadna politika i u čemu greše Japan i Australija

Trodnevna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Moskvi ponovo je aktuelizovalo strateško pitanje savezništva Moskve i Pekinga. Ponovo je pokrenuto pitanje pre svega na Zapadu da li Kina štiti Moskvu, s druge strane sve više se govori i o tome da Kina u Rusiji dobija bliskog saveznika u trentuku kada postoji opcija obuzdavanja Kine.

Kako zadržati Kinu? To je glavno pitanje koje sada muči pseudoplanere i pseudostratege Zapada. Zašto pseudo? Zato što na Zapadu trenutno postoji samo jedan pravi spoljnopolitički strateg i mislilac Henri Kisindžer. Postoje razne teorije međunarodnih odnosa kojima se objašnjava to šta se u svetu dešava. Međutim, najstarija teorija međunarodnih odnosa takozvani klasični realizam, koji tvrdi da je osnovna jednica međunarodnih odnosa država, i da nas ne zanima unutrašnja struktura države, njeno uređenje politički sistem i ljudska prava sve dok ta država poštuje norme međunardonog prava, poštuje svoje dogovore koje je potpisala i ne pravi probleme u međunardnim odnosima. Ta teorija se zaboravila i prešlo se na mnoge teorije o ljudskim pravima, teorija o feminizmu i tako dalje. O ovom sukobu na teritoriji Ukrajine se vrlo malo ili retko čuje Henri Kisindžer, koji bi imao što šta da kaže. Vodeće položaje na Zapadu zauzimaju intelektualno podkapacitirani ljudi, kad se misli o promišljanju. Zašto? Pa malo se čita. Godine 1955 . Francuski viceadmiral Raul Kasteks napisao je esej: “Rusija kao zapadni zid prema Kini”. Ovim sankcijama protiv Rusije se samo postiže to da se ona gura u naručje Kini i da nikakvo obuzdavanje Kine nije moguće. Jer ako Kina na severu ima bezebedna leđa, sigurno će da se okrene na jug. Možda je ranije kod Kine postojala dilema gde širiti svoj uticaj na sever ili jug. Takvu dilemu je imao carski Japan, pa je tu dilemu rešio Rihard Zorge. U to vreme kad je Zorge bio ruski špijun u Tokiu u japanskom generalštabu postojale su dve struje, jedna koja je htela da se ratuje sa Sovjetskim Savezom i druga koja je smatrala da treba da ratuje se sa Amerikom na Pacifiku. To je dovelo do toga da grupa koja se zalagala za rat sa Amerikom preko Riharada Zorgea dostavi obaveštajne podatke u Moskvu, što je dovelo do toga da Žukov se pripremi za japanski napad kod Hankingola i Hasan jezera na Dalekom istoku što je definitivno ubedilo Japan da odustane od definitivnog napada na Sovjetski Savez i od ideje za širenje na sever.

Zašto sve to pominjem, zato što je to prva nevolja oko teze obuzdavanja Kine, drugo, kao i sve u Americi poznavanje neameričkog sveta je na jako niskom nivou i robuje se stereotipima. Daću vam primer. Oni nikako nisu razumeli da je Ho Ši Min prvo vijetanmski nacionalista, pa onda tek komunista i da je njemu samo važno oslobađanje Vijetnama. Međutim Amerikanci su imali globalnu teoriju o truloj jabuci, o kaci punoj jabuka, koja će da trulež prenese na sve ostale i to ih je dovelo do Vijetnamskog rata, uplitanja u Kambodžu i svega ostalog. Iz svega toga nisu ništa naučili i uspešno su taj fijasko ponovili u Avganistanu.

Naprosto Amerika ne razume Kinu. To znali da ne razume da je Kina unutrašnja imperija a ne spoljašnja, da je Kina sama sebi po veličini dovoljna. Kineski carevi kad su slali svoje izaslanike po svetu to je bilo čisto radi prestiža a ne ratova, a da Kina ima neke nezavršene poslove sa Japanom i raznim evropskim državama koje su učestvovale u gušenju Bokserskog ustanka na primer Kina je imala traumu u odnous na Sovjetski Savez, gde je Sovjetski savez pobedio kada je Kina napala Damajska ostrva na reci Amur i čak je CIA u svojim izveštajima koji su deklasifikovani i doastpuni optužila Kinu za ničim izazvani napad, pa je onda 2001 potpisan dogovor između Rusije i Kine da da ostrva pripadnu Kini, jer reka Amur izmenila tok, pa sad se ta ostva nalaze u Kini. Od tad rusko-kineski odnosi cvetaju.

Sankcije će samo da dovedu do toga da če umesto zapadne i japanske tehnologije na ruskom tržištu biti dostupna kineska tehnologija. Japan je po premijerom Abeom doneo plan vredan više desetima milijardi dolara da bi se napravio fond da se japanske firme povuku iz Kine, ali da bi zapad mogao da uđe u sukob sa Kinom mora da reši šta hoće.

Ako hoće veliki profit onda razni proizvodni pogoni moraju da ostanu u Kini zbog različitih cena rada. Ako hoće da zaposli svoje stanovištvo to treba da vrati iz Kine. Ali o čemu mi govorimo kad je češka Zbrojovka kupila američki Kolt, koji je bankrotirao u sred Amerike.

Uvlačenje Australije u antikinesku strategiju

Naprosto uvlačenje Australije u antikineske strategije nema baš smisla, zato što je prvo Australija dosta daleko od Kine, Australija nema kapaciteta da to uradi zbog samo tih strateških razloga imala je plan da kupi francuske nuklearne podmornice i to što se stvorilo otkazivanje tih francuskih podmornica zbog problema u proizvodnji. Australija ima inače veliku kinesku nacionalnu manjinu. Čak ni američke podmornice na nuklearni pogon neće mnogo da pomognu Australiji već samo mogu da je uvale u nevolju.

Stvaranje pakta između Britanije, Australije i SAD nena smisla. Britanija je podkapacititrana u mornarici. Ona čak ni Hong Kong ne može da koristi kao svoju bazu protiv Kine jer Boris Džonson, doneo zakon da svi Kinezi rođeni pre 1. Juna 1997 kad je Hong Kong prešao pod kinesku vlast imaju pravo na britansko državljanstvo, te da će pre Hongkonžani da presele u Veliku Britaniju, nego u drugu državu koja im nudi tu mogućnost. Kad sam bio na studiju na MGIMO, studije na MGIMO na enegleskom završavao je dečko iz Hongkonga, naprosto je ignorisao kineske studente i on je tvrdio da on nije Kinez , nego Hongkonžanin i nešto drugo od Kineza. Zapad će morati da se vrati svojim starim idejama SEATO paktu u kome su bili Australija, Francuka, Novi Zeland, Pakistan, Filipini, Tajland i Velika Britanija.

Amerika ne može sama ni protiv Rusije ni protiv Kine a još manje protiv te dve zemlje u isto vreme ključno za zadržavanje Kine, obzdavanje je ništa drugo nego Japan.

Prvo jer Japan ima tehnološku podlogu da se nosi sa Kinom. Ima najjaču mornaricu u Aziji, koja se sad zasniva na građenju odličnih podmornica. To pšto prave nosače aviona odnosno helikoptera, koji mogu da prime avione sa vertikalnim poletanjem i sletanjem , smatram da je to pogrešna koncepcija i Japanu nisu potrebni nosači avioni, več veliki broj podmornica. Potrebna im je PVO i potrebne su ima balisitčke rakete, kao bi odvratili pretnju kako iz Severne Koreje tako i Kine i Japan treba da još jednom razmisli o vojnoj strategiji i izvuče pouke iz Drugog svetskog rata kada su imali veliki broj nosača aviona, kad su oni potopoljeni. Praktično kombinovana flota je prestala da postoji. Glavni gubitak za Japan u Drugom svetskom ratu je bila pogibija japanskog admirala i stratega Isokura Jamomota. Japan treba da zahteva od Amerikanaca da slobodno pomeri svoju vojsku sa teritorije Japana, jer to Japanu ne treba. Japanu treba šta: transfer američke tehnologije da Japan završi svoj avion 5. Generacije. Japan ima dugu tradiciju da plate licence, pa je naprosto japanski F-2 skuplja verzija od F16, jer Japanci nisu uspoeli sami to da urade,. Japanci treba da traže tehnologiju od Amerikanaca i Britanaca. Japanci je bolje da imaju britankse herijere nego F-35.

Japan treba da ima veliki broj podmornica, jer glavni sukob sa Kineom će biti u Južnokineskom moru, ili Japanskom moru, zato Japanu nisu potrebni nikakivi nosači helikoptera niti avioni, već je potrebna malo drguačija komena vojska, dosta jača sposobna da izvrši desant na sporne teritorije oko kojih se spore Kina i japan i da u potpunosti ovlada tehnolgoijeom razvoja kompletnog ratnog vazduhoplovstva. Kineska mornarica nema ambiciju da s sukobljava sa Američkom, koliko se ogleda u nacionalnoj treumi oko zločina u Nakingu. Delovanjem bataljona 731 koji se bavio biološkim ekeprimentima i uopšte na japansku okupaciju Mandžurije. Tako japanskoj floti u suštini ne treba joj pomoć američke flote, koliko je potrebno drugačije promišljanje šta i kako.

Filpini su imali Duareta koji je nabavljao oružje u Rusiji, Kini dok je, kako se vratila porodica Markos ne sumnjam da će da imaju potpunu proameričku pozciiju. Stvar je u tome da Amerikanci trebaju da čitaju Raula Kasteksa, ali i Francuzi. Ameriknaci će iči na razvijanje filipnske vojske. U pogledu Tajvana naoružavaće Tajvan da on bude jači, nedovoljno jak da bi samostalno mogoao da se suprostavi Kini, jer je Vašingotm odustao od profaje F 35 Tajvanu i da im ponudi verziju F-16V. Zapad prvo sam sa sobom treba da reši šta želi da postigne time, ali dok ne reši pitanje severen koreje dok se ne ispuni višedecenijska želj da lideri Severne Kojeje pregovaraju direktono sa SAD, jer susede sa juga smatraju pionima da rade po nalogu Amerikanaca i žele da se direktno nagode sa Ameikancima. Dok se ne reši severnokorejski nukelarni program bilo kakvo zadržavanje Kine nije moguće.

Kurir.rs/Boško Jovanović