Al Ubajid: Sudanski grad u kom živi oko 400.000 stanovnika

Srdačniji od Italijana i Španaca - neznanci me grle kao da smo rođena braća. Iz kuća izlaze starci koji jedva hodaju, žele da pozdrave novajliju

Druženje i uspomena

Mladići za tezgama raduju se strancu. Dok u drugim delovima sveta jedva čekaju da turisti desetostruko naplate robu, Sudanci zaboravljaju da su tu da bilo šta prodaju. Sve što žele je da se malo podruže i da za uspomenu načine fotografiju. Srdačniji su od Italijana i Španaca - neznanci me grle kao da smo rođena braća. Iz kuća izlaze starci koji jedva hodaju, žele i oni da pozdrave novajliju.

Prestonicu provincije Severni Kordofan podigle su osmanske vlasti 1821. godine, pošto su se u tom predelu od davnina ukrštali važni karavanski putevi. Južno od Al Ubajida je prašuma, a severno - pustinja. Tlo se polagano uzdiže na periferiji, dok je grad u niziji, pa izgleda kao da je u zagrljaju peščanih brdašaca. Tokom kišne sezone oživi stotine kanalčića koje napajaju dve velike reke. Danas je Al Ubajid jedan od najznačajnijih sudanskih gradova.

Ovde kao da svi vole roze! Glavna džamija, ali i jedna od najlepših zgrada tako su okrečene. Dok je većina zdanja u gradu vidno oronula, dobroćudni Memed, taksista kojeg sam unajmio da sa mnom provede dan, pokazuje mi veliku rozikastu vilu.

„To je vila guvernera“, kaže. Setih se priče o političaru iz Novog Pazara, kada su ga upitali zar mu se ne čini neobičnim da on u skupom džipu obilazi siromašna sela, a on odgovori: „Kada bih došao u lošim kolima, oni bi pomislili: ne može ni sebi da pomogne, kako li će nama.“ Ovde je guverner, verovatno po istoj logici, sebi prvo pomogao.

Vozimo se u starom automobilu. Čini se da će se karoserija svakog sekunda raspasti, ostaviti nas da se vozimo na ogoljenim sedištima. Branici su obmotani starim dronjcima, ako padnu, da se mnogo ne ulube. Memed se hvata za menjač sa staklenom kuglom na vrhu, punom raznobojnih cvetića. Sudanci u najvećem siromaštvu čuvaju osećaj za lepotu.

Ustanak iz 1883.

Gradski muzej je tog dana bio zatvoren zato što se otelila komšijska krava. Direktor i kustosi pomagali su mladunčetu da stane na noge u ogromnoj hali pokraj muzeja. Kustoskinju sam zatekao u prašini, savijenu na podu ispod odojčeta, s reflektorom koji koristi da ga zagreje. Bik, verovatno nemarni otac, vezan je za policu koja samo što se nije srušila, pa je privezana za sto, koji je privezan za nešto treće. Činilo se da kustoskinja ne haje za opasnost, mazila se sa mladunčetom kao da je njeno dete.

Topovi pokraj ulaza u muzej, kao i mitraljez postavljen na točkove konjskih zaprega podsećaju da se u blizini Al Ubajida odigrala velika bitka novembra 1883. godine. Tada su Sudanci podigli ustanak protiv britansko-egipatske kolonijalne vlasti, opkolivši grad. Egipatski Rauf Paša odlučio je da podigne vojsku, sakupio 10.000 vojnika koji su 50 dana putovali kroz pustinju na 5.000 kamila. Na tom putu su zalutali, verovatno namerno vođeni u zamku. Sudanci su tad munjevitim napadom uništili vojsku britanske imperije - to je malo kome pošlo za rukom u istoriji! A nije im ovo bio jedini put.

Naročito je zanimljiva sudbina britanskog guvernera Al Ubajida i provincije Kordofan Rudolfa Karla fon Slatina. Austrijanac poreklom, bio je neobično hrabar čovek. Ali mu to nije pomoglo kada je bio opkoljen, a zatim i zarobljen. Jedanaest godina je bio sluga sudanskih kalifa! Nadao se da će ga britanski guverner Kartuma osloboditi, sve dok mu nisu pokazali njegovu odsečenu glavu. Sticali su tih dana Sudanci slavu koja će trajati vekovima, a on se našao na pogrešnoj strani. Jedva je utekao, prešavši hiljadu kilometara pustinje do Egipta. Napisao je knjigu „S vatrom i mačem u Sudanu“, koja je bila bestseler u Nemačkoj, pa i inspiracija Karlu Maju, i delo „Jedanaest godina u Mahdijevom zatvoreništvu“. Popularnost koju je stekao omogućila mu je da bude rado viđen gost kraljice Viktorije, cara Franca Jozefa i drugih evropskih vladara. Ali svakog ko jednom poseti Sudan ta zemlja doziva da joj se vrati, pa se tako i Rudolf tamo ponovo našao s novom britanskom kolonijalnom upravom, pa je čak i u penziji odlazio u možda prve ikada turističke posete Sudanu.

Roze minareti

Islamski kulturni centar, tako se zove najlepša džamija u gradu sa dva visoka roze minareta, ukrašena terasicama i lukovima. To je glavno mesto za popodnevne dremke, gde ventilatori pospane prijatno rashlađuju.

Katedralu Gospe kraljice Afrike osnovao je Italijan Danijel Komboni 1872. godine, koji je ubrzo postao i afrički vladika. Mnogi su smatrali da su njegove misije nesvrsishodne, pa ipak danas zahvaljujući njima u Sudanu ima više od milion katolika. Poštovanje je stekao tako što je gladovao i pomagao Sudancima i zavoleo ovu zemlju, što će ga koštati i života, pošto je preminuo na poslednjem putovanju za Kartum tokom epidemije kolere. Katolička crkva je dokumentovala dva izlečenja posle molitvi upućenih njemu, pa je 2003. godine proglašen za svetitelja.

Crkva je najlepša zgrada u celom gradu, sa štraftama od žutog i crvenog mermera, sa rozetom, nizom malih arkada i šest ukrasnih kupola na ulazu. Unutrašnjost je, takođe, evropska, jedino su bubnjevi afrički, od životinjskih koža i dobro rabljeni: službama meštani dodaju tradicionalne zvuke svojih predaka.

Pored spomenika Danijelu Komboni, dočekuje me čuvar. Otvara mi dveri svešteničke kancelarije. Na zidu su fotografije biskupa i vodećih sveštenika, kao i „Karta opasnosti na putevima“. Na neobičnoj mapi Sudana označeni su minirani putevi, ali i oni očišćeni od mina, putevi za koje nema informacija o minama na putu i oni treće kategorije, za koje nisu rađena ispitivanja.

Crkva je 2023. godine pogođena projektilom, a ceo grad je još uvek pod opsadom pobunjenika.

Al Ubajid je univerzitetski grad, a bilbordi sa slikama diplomaca obučenih u engleske toge sa kockastim kapama pokazuju koliki su studenti ponos Sudana. Ulazim u skromne učionice i saznajem da se ovde učio i predsednik Somalije. Jedan od studenata će kasnije postati vođa demokratske opozicije, doktor Mohamed Nagi Alasim, koji je učinio da štrajk lekara 2019. godine znatno doprinese padu režima Omara el Bašira.

Bez žvaka i bombona

„Ovde se nalazi Institut za arapsku gumu. To je smola jednog drveta, sastavni deo većine lekova koji se prave na svetu, ona povezuje lek u celinu. Ona sprečava šećer da se taloži na dnu flaše bezalkoholnih pića, bez nje nema „koka-kola“, nema žvaka ni mnogih bombona, pa čak ni lepka za poštanske marke i koverte - to što lizneš na koverti, to je sudanska guma... Kada su nam uveli sankcije, koje su trajale 25 godine, jedino nisu važile za taj proizvod, jer 80 odsto svetske proizvodnje dolazi iz Sudana“, rekla mi je profesorka biologije na koju sam slučajno naišao u hodniku.

„Ona na prirodni način spaja materije koje se inače ne mogu spojiti, zato je svima potrebna i svuda prisutna. Koristila se još u doba faraona, bila je ključna za mumificiranje, a od biblijskih vremena koristi se za boje, pošto održava njihovu kompaktnost. Svaka stara litografija ili slika sadrže pomalo Sudana u sebi!“

U beloj haljini, sa frajerskim naočarima i dva zlatna zuba, prodavac mi nudi da kupim arapsku gumu, parfeme i sapune sa metalnog štanda. Na tranzistoru odzvanja muzika puna meraka. Grli me kao da smo stari prijatelji, a mene obuzima tuga: došlo je vreme da se dalje putuje. Minibus u koji sam ušao biva zaglavljen u poplavama, u vodi do pola točkova, pa ću kroz blatnu tekućinu preplivati do sledećeg prevoznog sredstva i nove avanture.

Viktor Lazić