EKONOMSKI RAT BESNI PLANETOM NIKO VIŠE NIJE ZAŠTIĆEN! Analiza Darka Obradovića: Geografija je sudbina, a tehnologija je budućnost

Čitajući vesti sa tematikom međunarodnih odnosa primetićemo da ekonomija i tehnologija predstavlja novi poligon okršaja velikih sila. Borba za ekonomsku moć sa sobom nosi strahovite geopolitičke implikacije. Geografija je sudbina, a tehnologija je budućnost, navodi u detaljnoj amalizi za Kurir Darko Obradović, programski direktor Centra za strateške analize.

Pored borbe za komercijalne informacije, krađu patenata pred našim očima se odvija jedinstvena konfrontacija koju svet nije iskusio u ranijim epohama. Od pandemije korona virusa kreatori politike EU i SAD su nas upoznali sa novim terminom – razdvajanje. Kada se u dokumentima pojavljuje termin razdvajanje misli se na ekonomsku i industrijsku diverzifikaciju međuzavisnosti koja je proistekla iz globalizacije. NR Kina kao svetska fabrika iz više razloga je identifikovana kao svetski rizik. Nemci su malo oprezniji i oni u svojoj Strategiji nacionalne bezbednosti navode termin umanjenje rizika – popularni dersiking.

Geopolitika je u središtu ove politike a metod realizacije predstavlja geoekonomija. Postignut je konsenzus da se zavisnost od NR Kine mora svesti na minimalnu moguću meru. Zavladao je strah od mogućnosti da Kina u jednom trenutku odluči da iskoristi ekonomsku zavisnost kao vid političkog pritiska. Sve manje je predvidljivosti u odnosima sa Pekingom. Središte ovog novog okršaja fokusira se na kritične lance snabdevanja i ekonomski reciprocitet.

Koliko su kritični lanci snabdevanja pitanje nacionalne bezbednosti, nevezano da li ste velika sila ili regionalna sila, ukazao nam je predsednik Aleksandar Vučić tokom svog televizijskog gostovanja. Predsednik Vučić je još jednom potvrdio da je srpski litijum postao poligon okršaja stranih službi čije su države imale cilj da zaustave projekat čime bi njihove zemlje stekle komparativnu prednost u odnosu na Srbiju. Litijum je deficitaran resrus a njegovo posedovanje i eksploatacija direktno su povezani sa međunarodnom snagom države.

One zemlje koje kontrolišu deficitarne resurse uvećavaju svoju nacionalnu moć. Celokupna operacija protiv rudnika litijuma je hibridno dejstvo po definiciji, a posledice mogu biti konkurentske prirode kako bi druge države stekle prednost pre Srbije. Na primeru naše države vidimo koliko se daleko može ići u svetu eknomskog rata. Taj rat ne bira metode i sredstva. Ukoliko je potrebno širenjem dezinformacija možete podrivati ekonomsku moć zemlje. Nalogodavci u većini slučajeva nisu očigledni, ali šteta koju prave je očigledna. Srbija kasni već tri godine u ovom poslu od koga zavisi budućnost autoindustrije, a litijum je „bela nafta“ 21. veka.

Slične borbe se odvijaju i na drugim kontinentima. Dovoljno je videti seriju afričkih pučeva i zaključiti da su ciljevi ugrožavnje lanaca kritičnog snabdevanja – litijum, uranijum, kobalt i sl.

Predložene politike EU sve više predstavljaju zaštitne mere od trećih aktera koji bi mogli posegnuti da trgovinu ili energetiku iskoriste kao oružje. Zavisnost od ruskog gasa je presečena za manje od pola godine.
To što se na međuzavisnost ekonomija gleda kao na rizik ni približno ne znači da će globalizacija biti stopirana i da se vraćamo na nivo lokalnih tržišta. Regionalna tržišta koja su uređena imaće prednost nad globalnim neredom, ali više niko neće moći da svoju ekonomiju „odveže“ od ostatka sveta. Na ovom zadatku i države i korporacije evauliraju dosadašnje stanje. Niko se ne bi odrekao profita. Nova partnerstva su na vidiku. Neke od najgorih svetskih zabiti lako mogu postati centar borbe za resurse.

Negativna praksa koja se vezuje za poslovanje Pekinga biće komparativna prednost za neke druge sile na usponu. Indija je prvi kandidat u tom redu. Pored potencijala koji poseduje, Indija deli isti sistem vrednosti sa političkim zapadom, članica je kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga predvođenog od strane SAD. Nova mreža globalnih partnerstava se rađa pred našim očima.

Možda je dobro, a možda i nije ali svet nikada neće moći da funkcioniše potpuno razdvojen sa paralelnim sistemom kako je to bilo tokom hladnog rata.
Globalizacija nije umanjila potrebu za ekonomskim suverenitetom. Samo se promenio bezbednosni kriterijum te kategorije. Iz tog razloga G7 insistira na terminu dersiking a ne razdvajanje od NR Kine. Evropska unija je čvrsto zainteresovana da održi ovo trgovinsko partnerstvo pod znatno „strožijim“ uslovima. U svakom slučaju ovaj proces će oblikovati buduće ekonomske tokove koji su nedeljivi od geopolitike. To je pokazao i samit demokratije predsednika Bajdena na koji su pozvani svi oni koji se mogu smatrati partnerima. Fokus je u prvom redu na zaštiti tehnologija kritičnih za nacionalnu bezbednost. Ekonomska otpornost i ekonomska bezbednost sve manje se tiče same ekonomije a više nacionalne bezbednosti. G7 pomirljivo saopštava : „Naši politički pristupi nisu osmišljeni da naškode Kini niti nastojimo da osujetimo kineski ekonomski napredak i razvoj“.

Ostaje da sagledamo koliko će se u narednim godinama ekonomski rat preliti u zvanične politike. Jedno je sigurno ekonomska konfrontacija je napustila mračne i tajnama obavijene operacje ekonomske špijunaže. U digitalnom okruženju dovoljno je podgurnuti teoretičare zavere koji mogu naneti štetu ekvivalentnu robustnoj ekonomskoj sabotaži.

(Kurir.rs)