NAJROBI: Kazuri, centar za perle i keramiku - suveniri koji život znače

Priznati da si zavoleo Najrobi, uprkos svemu, to je kao da priznaš da si prekršio neki strašan tabu. Kao da kažeš da baš voliš da se plašiš za svoj život i svoj novčanik. Ali nije tako. Jedan od najdinamičnijih gradova Afrike krije mnoštvo iznenađenja. Otkrivajući ih, jedno za drugim, sve bolje shvatam ovaj grad i ovi tamnoputi ljudi počinju da mi se podvlače pod kožu.

- Engleskinja Suzan Vud došla je u Keniju s namerom da nam pomogne. Odmah je osnovala medicinsku pomoć i prva, leteći avionom, obilazila bolesnike čak i u najudaljenijim delovima zemlje. A onda je, 1975. godine, dve samohrane majke povela sa sobom. Naučila ih je kako da prave nakit od gline, kako da ga oblikuju, peku, učine sjajnim. Taj unikatni privlačni nakit zatim su prodavale i tako uspevale da prehrane svoje porodice. Ali Najrobi je prepun žena kojima je potrebna pomoć. Muškarci ovde često ne brinu dovoljno o bližnjima; ako želiš da pomogneš celoj porodici, pomozi ženi. Zato je fabrika u koju te vodim - posebna. Počelo je sa te dve žene, a sada „Kazuri“ prehranjuje 350 uglavnom samohranih majki! Ovde je nezaposlenost visoka i jedna zaposlena žena često izdržava širu porodicu od dvadesetak duša...

- Ako već nešto želiš da poneseš sa sobom u svoju zemlju, ponesi njihovih ruku delo. Nećeš se pokajati, proizvodi su vrhunski - objašnjava Čarls i ja spremno prihvatam da se priključim besplatnoj turi kroz ovu neobičnu fabriku.

- Suzan Vud odavno nije među nama, ali evo, njen projekat i dalje živi i pomaže stotinama ljudi da žive - kaže nam vodič, objašnjavajući da ovaj filantropski projekat od 2000. godine vode Mark i Virdžinija Njuman.

- Materijal se uzima sa obronaka planine Kenije, najviše planine u našoj državi. To što kupuješ, to je jedan autentičan deo naše zemlje koji ćeš poneti sa sobom - objašnjava vodič dok obilazimo mašine za obradu gline. Pokazuje halu u kojoj snažni muškarci prvo glinu mrve, da bi je zatim ubacivali u prostrani betonski bazen. Odatle se tovari u mašine, gde se meša s vodom i filtrira, kako bi se iz nje uklonili pesak i svaka prljavština. Čista glina se onda ubacuje u ogromne rezervoare koji izgledaju kao da su za vodu. U njima stoji šest dana, a posle toga se posebnim pumpama ispumpava i ubacuje u filter-prese. Čudnog oblika, kao naslagani džinovski kolač, presa istiskuje svu tečnost iz gline, koja se onda iseče u komade od po dva kilograma i ubacuje u mašinicu koja iz nje izvlači sav vazduh. Tako se dobija dugački cilindrični komad gline, visokokvalitetan i lak za oblikovanje. Koliko rada pre nego što je posao i započet!

Oblikovanje, pečenje...

Na prostim spojenim belim stolovima u velikoj hali radi dvadesetak žena. Uzimaju komadiće gline i ubacuju ih u kalup koji im daje željeni oblik. Trljajući je spretno rukama, ravnaju je, zaobljuju, već prema potrebi, i buše iglama kako bi kasnije tuda mogla da se provuče žica, kanap ili konac. Kada je tako obrade, ostavljaju je na suncu da se suši pet sati. Zatim glinene perle ubacuju u pećnicu, gde se peku osam sati na hiljadu stepeni. Sledi brojanje i sortiranje po veličini.

Ulazimo u prostoriju u kojoj šest marljivih žena pevajući oblikuje glinu u kuglice. Police na zidovima prepune su raznih glinenih predmeta.

- Naša fabrika je posebna zajednica, složna porodica žena koje vredno rade, ali vole i da se zabavljaju. A mi svi volimo da je u fabrici veselo - kaže vodič, dok su žene zastale s pesmom tek da nas klimanjem glava pozdrave, pošto su im ruke umazane glinom i bojom.

- Boje prvo mešaju s vodom, a potom ih propuštaju kroz specijalne cediljke, kako se ne bi slučajno dogodilo da unutra ostane trunka prljavštine ili peska - objašnjava vodič i dodaje: „Tek kad izbace svu nečistoću, prionu na farbanje“, i ja gledam kako radnice četkicama nižu mnoštvo raznobojnih šara koje će kupcima zapasti za oko.

U sledećoj prostoriji žene vešto ređaju perle na žice u drvenim ramovima, koji s tim kuglicama izgledaju kao starinske školske računaljke. Stolovi su zaštićeni starim novinama, a ispred svakog rama stoje posude s vodom i bojom, kao i s glinom: tu se takođe vrši bojadisanje, a kad se perle stave na žicu i okače o ram, to znači da je bojenje završeno i da treba sačekati najmanje jedan sat da se nanos osuši. Tek onda se perle na tim žicama stavljaju ponovo u peć, na osam sati i na hiljadu stepeni. Ulazimo u prostoriju sa pet ogromnih peći i gomilom neobičnih cigala: one služe da pridržavaju materijal koji se peče, pa peć unutra izgleda kao da je sklopljena od perli i lego kockica. Jedna gospođa upravo vadi ispečene perle: sjaje se kao klikeri. Pošto su vrele, uzima ih pomoću ogromne rukavice i nosi u susednu prostoriju. Ulazimo u neku vrstu depoa - odaju sa stalažama na zidovima po kojima su naređane stotine plastičnih okruglih tegli, a u svakoj se cakle različite gotove perle. Zatičem tri žene u poslu: na stolovima pred njima rasute su hiljade perli u nekoliko desetina boja, neverovatnog bogatstva oblika i boja. Ne dižu glavu, vredno i fokusirano klasifikuju tek ispečene perle, ponovo ih broje i svaku detaljno zagledaju proveravajući da li je dovoljno kvalitetna. Odatle posebna ekipa radnica uzima materijal po želji i sastavlja narukvice, ogrlice, minđuše...

Glineni točak

Odaja za odajom, svuda posluju stotine brzih, veštih prstiju. U jednoj prostoriji na zidu je istaknuta tabla sa zadacima koji su u toku: porudžbine iz Australije, Holandije, Nemačke, Engleske, Skandinavije, Amerike... Prilazim bakici čije me lokne na kratkoj kosi i široki osmeh privlače. Fotografišem se s njom, a onda i s jednom pravom mladom lepoticom. Jedan muškarac je zadužen za okretanje glinenog točka i oblikovanje većih posuda. Pokušava da mi objasni kako da napravim šerpu, ali trapav sam i shvatam da od gline mogu da napravim samo razbarušeno delo moderne umetnosti koje je teško imenovati.

Očekivao sam da će radnice biti znatiželjne otkud dolazi stranac, ali nijedna nije nameravala da digne glavu od svog posla, a čak i kad jesu, to su učinile samo za tren, da bi mi ukazale dobrodošlicu, ali već u sledećem trenutku vredne ruke bi nastavile da oblikuju glinu, da okreću glineni točak, da farbaju ispečene perle...

Ulazimo u fabričku ambulantu. Kako je neobično u današnje vreme videti ambulantu za radnike! „Da, fabrika pruža medicinsku pomoć svojim zaposlenima, čak plaća osamdeset odsto svih zdravstvenih troškova za lečenje radnika u drugim bolnicama.“

Ne proizvode ovde samo nakit, već i razne ukrase, uglavnom od gline. Za stolom sedi jedna samohrana zadovoljna majka - napravila je dvadesetak žirafa čije je šare sama osmislila. Pored nje sedi njena komšinica, kaže da je pre ovog posla cela porodica gladovala, a sada ne samo što imaju dovoljno sredstava za život nego u poslu i uživa - osmislila je bele saksije neobičnog oblika sa kružnim ukrasnim karamel linijama i ribljim motivom. Dok priča, ne staje: vođena sigurnom rukom, njena četkica iscrtava tanke raznobojne linije.

„Ja više volim slončiće“, kaže žena za drugim stolom. Na novinama ispred nje poslagano je dvadesetak minijaturnih slonova ružičastih tela i crnih surli i ušiju. Nešto dalje, sledeća primenjena umetnica pravi šolje sa šapom lava i otiskom tigrove kože, kao i tanjire s motivima zebri. Odvode me da mi pokažu još peći, za drugu vrstu proizvoda, a zatim u prodavnicu s hiljadama lančića, narukvica i najrazličitijih suvenira - od ljudskih figurica do životinja i nebeskih obrisa utkanih u đinđuve.

Vesele žene

Obilju ručno izrađenih proizvoda pridodata je pesma veselih žena i graja njihove srećne dece, a sve je začinjeno čovekoljubljem onih koji su poželeli da na drugom kraju planete ostave svoj trag, poboljšaju svet. Zato je lepota „Kazurijevog“ nakita posebna.

Samo u komplikovanim, teškim područjima dobrota može da zasija u punom sjaju, i zato je u Najrobiju moguć i „Kazuri“, i sve drugo što sam video, mada bi bilo kudikamo daleko bolje da za tim pojačanim sjajem dobrote nema potrebe, da država normalno funkcioniše i da u njoj nisu gotovo svi - i biljke, i životinje, i stranci, i meštani - ugroženi. Siromaštvo isprepletano s kriminalom, terorizmom i korupcijom države čini da su ovakvi projekti pojedinaca jedino svetlo u tami, osnov preživljavanja stotina porodica.

Viktor Lazić