DEVOJKA 6 SATI LEŽALA NAPOLJU DOK JE BILO MINUS 30 Evo šta ju je spasilo: "Bila je smrznuta, telo joj je bilo čvršće od daske"

Godine 1980. u Minesoti, automobil devetnaestogodišnje Džin Hilijard zaustavio se dok se vraćala kući posle noćnog izlaska. Obučena u zimski kaput, rukavice i kaubojske čizme, krenula je kroz mrak, na minus 30 stepeni Celzijusa da potraži pomoć prijatelja.

Da nije bilo Nelsonove brze reakcije, Džin bi mogla postati jedan od hiljada smrtnih slučajeva koji se svake godine pripisuju hipotermiji. Umesto toga, njena priča je postala deo medicinske nauke i naučne radoznalosti.

Priče o ljudima koji su preživeli niske temperature dovoljno su neobične da bi bile vredne vesti, ali nisu ni retke. Spoznaja da ekstremna hipotermija nije nužno kraj života postala je sama po sebi osnova terapije. U kontrolisanim uslovima, snižavanje telesne temperature može znatno usporiti metabolizam i smanjiti potrebu tela za kiseonikom.

U medicinskim ustanovama, ili u retkim prilikama drugde, ohlađeno telo može da uspori ceo proces umiranja dovoljno dugo da izdrži sa slabim pulsom, barem na neko vreme.

Ono po čemu se priča mlade Džin ističe je ekstremna priroda njenog stanja hipotermije.

Njena telesna temperatura bila je jedva 27 stepeni Celzijusa, punih 10 stepeni ispod one kod zdravog čoveka. Bila je – očigledno – smrznuta. Lice joj je bilo pepeljaste boje, oči čvrste, a koža navodno previše tvrda da bi je probila medicinska igla.

Prema rečima Džordža Satera, lekara koji ju je lečio, njeno „telo je bilo hladno, potpuno čvrsto, baš kao komad mesa iz dubokog zamrzavanja.

Ipak, za samo nekoliko sati, zagrejano termoforima, njeno telo se vratilo u relativno normalno zdravstveno stanje. Progovorila je do podneva, i sa malo utrnulih nožnih prstiju i sa žuljevima, ubrzo je otpuštena da živi uobičajenim životom.

Za razliku od mnogih materijala, voda zauzima veću zapreminu kao čvrsta materija (led) nego kao tečnost. Čak i nekoliko zalutalih kristala leda na pogrešnom mestu mogu da probuše ćelijske membrane svojim komadićima nalik igli, uzrokujući tamne mrlje na koži i promrzline.

Razne životinje su razvile neke sjajne adaptacije kako bi se izborile sa opasnostima oštrih kristala leda u uslovima smrzavanja. Riba poznata kao antarktička crna ledena riba proizvodi glikoproteine kao neku vrstu prirodnog antifriza, na primer.

Takozvana drvena žaba pretvara sadržaj svojih ćelija u svojevrsni sirup tako što preplavi svoje telo glukozom, čime se odupire smrzavanju i dehidrataciji. Vodozemac neverovatnih sposobnosti živi na teritoriji od američke savezne države Alabame na jugu pa sve do ledenih prostranstava Aljaske i krajnjeg severa Kanade. Žaba Lithobates sylvaticus je otporno stvorenje čije osobine ne prestaju da zapanjuju laike, ali ni biologe.

Kada je Džin Hilijard u pitanju, daleko važnije pitanje je šta tačno znači „zamrznuti“. Iako niska, njena osnovna telesna temperatura je navodno i dalje daleko iznad nule. Postoji ogromna razlika između metaforički rečeno „ohlađenog tela do kosti“ i bukvalno očvrsnute vode u ljudskim venama.

Činjenica da je telo ove devojke bilo čvrsto je uobičajen znak teške hipotermije, pošto se ukočenost mišića povećava do te mere, da čak može da liči na ukočenost koja se dešava mrtvom telu.

To što je površina njenog tela bila hladna i bela, i što su joj i oči izgledale staklaste i „čvrste“, takođe bi se moglo objasniti time što u takvim situacijama telo zatvara kanale za krvne sudove ispod kože da bi organi makar malo funkcionisali i to se dešava do te mere da telo izgleda pepeljasto i ostaje izuzetno hladno na dodir.

Medicinsko osoblje u tim slučajevima beleži jako sužene vene, posebno ako su prekrivene tankim slojevima dehidrirane kože čvrsto pritisnute ukočenim mišićima, zbog čega se igla šprica lomi kad pokušaju da je probiju.

Međutim, nema sumnje da je Džin imala sreće. Što više saznajemo o neverovatnim stvarima koje ljudsko telo može da podnese, to ćemo manje moći da se oslanjamo na sreću u spasavanju života a više na napredak u medicini i brze reakcije, piše Science Alert.

Kurir.rs/RTS