KONSTANTIN: Jedan je od najlepših gradova na svetu u najvećoj državi Afrike

Tek u ne­ko­li­ko ze­ma­lja sve­ta mo­že se u ro­ku od ne­ko­li­ko sa­ti su­n­ča­ti na mo­ru i ski­ja­ti na pla­ni­ni, ali u Al­ži­ru se mo­že ski­ja­ti na pla­ni­ni, a za­tim i na pu­sti­nj­skom pesku

Žitnica starog Rima

Rimljani su toliko voleli ovu raznovrsnu zemlju da su širom nje, zajedno sa žitaricama, posejali svoje gradove - ogromne komplekse sa palatama, bibliotekama, kupatilima i hramovima. Kolonade tankih braonkastih stubova, visoke kapije i beskrajni lavirinti ostataka nekadašnjih zdanja hrane posetioce divljenjem i čuđenjem, neobičnom duhovnošću kojom povezuju davno prohujala vremena s vekovima koji tek čekaju svoj red.

Ovo je bila žitnica starog Rima, a sad je žitnica Afrike. Poznato je da afrički kontinent može da prehrani sam sebe, a uz malo truda i tehnologije mogao bi da prehrani i dobar deo ostatka sveta. Put vodi među obradivim površinama rasutim po brdašcima. Najviše uzgajaju pšenicu, ovas i ječam. Navodnjavanje je retko, usevi uglavnom zavise od kiša. Posle sticanja nezavisnosti, upravo je Jugoslavija znatno pomogla Alžiru da razvije poljoprivredu. Na 72.000 hektara Alžirci uzgajaju palmine urme, ali i vinovu lozu, masline i duvan.

Slatkiši

Stare smežurane ruke prodaju slatkiše koji se nazivaju „džavzija“ u skrajnutoj prodavnici sa neuglednom tendom u gradu Konstantinu. Dočekuje me pogled pun dobrote, brkčići puni jeseni i zima. Dekica ne razume ijednu reč stranog jezika, ali njegovi kolači govore sve jezike sveta. Pričaju o trudu četiri generacije, o desetinama hiljada slatkih zalogaja.

- Drugi poslastičari mogu biti i troduplo jeftiniji, ovde će i dalje svi dolaziti jer kvalitet nema premca - priča mi moj vodič Mirjam, bez koje teško da bih ušao u trošno zdanje.

Unutra se prodaju slatkiši od smeše belanca, meda i oraha, i to po receptu i na način koji je nastao baš u ovom gradu pre više od milenijuma. U pari na ugljevlju smesa se kuva najmanje dva sata. Majstor slatkiša koristi bakarni kontejner i tradicionalnu kutlaču.

- Cela naša zemlja i prohujali vekovi su u jednom zalogaju! Dok nam se tope usta, slatkiš nas povezuje sa precima, sa nama samima - pričaju Alžirci.

No, džavzija je tek jedan slatkiš u gradu slatkiša. Neprimetne i naizgled neugledne prodavnice prepune su slatkiša raznih boja, veličina i oblika. Među stotinama slatkih zalogaja izdvajaju se baklave.

- Kada je Osmansko carstvo pokorilo ove predele, jedan general je carigradskom sultanu odneo našu baklavu na dar. Tad je sultan naredio da se pronađe kuvar koji je pripremio tako izvrstan slatkiš i dovede u Portu. Ostalo je istorija... - pričaju Alžirci, mada svoju teoriju o nastanku baklave imaju i Grci, a slične recepte istoričari su pronašli u drevnoj Vizantiji i kod Asiraca. Ali ja sam sad gost Alžiraca i verujem im na reč! Baklave su ovde posebnog, tananijeg ukusa, napravljene sa tridesetak slojeva, među kojima su istucani orasi ili bademi. Pojedine mirišu na kišu, a druge na pustinju. Dovoljno su slatke da se čini da je jedna dovoljna da zasladi ceo život ili barem - putovanje.

Nad ponorom

Konstantin, grad koji ime nosi po slavnom rimskom imperatoru rođenom na teritoriji današnje Srbije, jedan je od najlepših gradova na svetu. Pola miliona stanovnika živi na liticama duboke klisure. Mlaz vodopada survava se u rupu poda mnom. Mostovi se kao gazele u skoku sa jednog vrha na drugi međusobno prepliću. Automobili jure iz tunela u tunel nasred litice, dok na stotine zgrada stoji po vrhovima provalija. Iako je Alžir ogroman i prostora ima napretek, meštani Konstantina smatraju da nigde nije lepše živeti nego nad ponorom! Zato je oko grada prazan prostor, a nizovi starih višespratnica načičkani su na litici. Proviruju nizovi prozora u provaliju kojoj se dno ne vidi. Tek ponegde burni mlaz brze reke šikne kroz tminu dubokog ponora. Na vrhu litice je i restoran u kojem večeram. Pušači izlaze na terasicu da uvuku poneki dim, dok ih tanka ograda deli od nesagledivih dubina. Kao da je grad naprsao na dve polutke, a meštanima to nije smetalo, nego su preko najdublje jaruge na svetu prebacili nizove tankih mostova preko kojih spokojno prelaze iako iz daljine izgledaju kao akrobate koje lagano žongliraju na visokoj cirkuskoj žici.

Živeti nad ponorom! Svaki dan gledati u provaliju, prati veš, ljubiti se, jesti, obavljati milion sitnih svakodnevnih poslova - sve to nad provalijom kojoj se dno ne vidi! Duboki rascep u zemlji razjapio je usta, a ponegde reka kao jezik laprca. Hiljadama zgrada su temelji više nad ponorom nego na litici. Izgledaju kao da će ih malo jači vetar survati u bezdno. To je varka, jer tako stoje decenijama, a pojedine i više vekova. Litice nisu jednake, već se kaskadno dižu jedna za drugom, tako da ponegde mostovi sa vrha jedne vode tačno nasred druge. Zato su tu specijalni liftovi da sa mostova podižu pešake po pet-šest spratova uvis, do ulice. Ne čudi da ovaj grad nazivaju gradom mostova, o kojima su pisali i Gi de Mopasan i Ahlam Mustaganami, prva žena koja je svoje romane pisala na arapskom. Jedan takav most, koji više pripada književnosti nego stvarnosti, izlazi na Bulevar Jugoslavije, u znak zahvalnosti za ogromnu pomoć koju je naša zemlja pružila Alžiru tokom sticanja nezavisnosti. To je možda najlepše mesto u gradu, s pogledom koji se pruža ka nizu zdanja na vrhovima litica, mada bi se na lokaciji moglo pronaći i dosta neobične slučajne simbolike: sa jedne strane je provalija, sa druge zatvor i niz tunela. Po bulevaru, koji je zapravo uska ulica, protutnjaše stari automobili i začas se osetih kao da sam prebačen u ne tako davno vreme, kada su naše države sticale slavu i pokušavale da izgrade bolji svet.

Konstantin je jedan od najstarijih gradova na svetu. Osnovali su ga Feničani pre dve hiljade i šesto godina, ali je bio razrušen. Obnovio ga je car Konstantin, čije ime zato nosi. To je treći najveći alžirski grad, koji sa širom okolinom ima oko milion stanovnika, univerzitetski centar i najznačajniji grad istočnog Alžira.

Prestonica kulture

Kada je pre nekoliko godina Konstantin izabran za arapsku prestonicu kulture, za najlepšu znamenitost izabrana je palata Ahmeta Beja. Pomorandže i palme rastu u unutrašnjem dvorištu, a dve hiljade kvadratnih metara zidova ispunjeno je vijugavim floralnim motivima, ali i crtežima hodočašća i putovanja Ahmeta Beja, koji je palatu sagradio 1835/6. godine, unajmivši najbolje đenovljanske arhitekte. Tad su putovanja trajala godinama, išlo se kamilama preko pustinja sa karavanima, a zatim brodovima. Ne zna se koliko je majstora radilo na rezbarenju pet stotina vrata prepunih ukrasa i drvoreza, koliko slikara je oslikavalo desetine brodova i kamila. Ahmet Bej je kratko uživao u ovom raju. Uporno, ali uzaludno opirao se Francuzima, koji su zatim u ovo zdanje uselili svoju glavnu komandu. „Možda je kratko bio tu za života, ali je gradu podario najlepše zdanje i sad je tu prisutan, večan“, kaže moj vodič dok posmatramo voštanu figuru graditelja kako sedi uvaljen u tron.

Na najvišem vrhu grada nalazi se Trijumfalna kapija, posvećena nastradalim borcima u Prvom svetskom ratu. Francuzi su u vojsci koja se borila na frontovima širom Evrope, pa i na Solunskom frontu, angažovali značajan broj alžirskih Arapa. Na bronzanim pločama uklesano je više od osamsto imena muslimana, hrišćana i Jevreja poreklom iz grada Konstantina, koji su svoje živote položili za slobodu u Velikom ratu. Nad gradom, nad obradivom zemljom u daljini, nad provalijom pod nama protegla se duga. Ptice cvrkuću dok nad nama šire krila, a sunce sve obasjava. I ovi zraci, i ti zvuci i boje na ovom raskršću vekova urezuju se u naša sećanja. Ponećemo ih za Beograd kao najdraži suvenir, zajedno sa scenom mostova u skoku.

Viktor Lazić