"ČUJE LI ME NEKO?!": Danas je godinu dana od "katastrofe veka" koja je pogodila Tursku

Godina je dana od razornih zemljotresa koji su pogodili južne regije Republike Turske i koji su u toj zemlji poznati kao “katastrofa veka“, a spasioci i novinari koji su bili u tom području neposredno nakon katastrofe kazali su da su im pred očima nezaboravni prizori katastrofe koje su tamo videli, javlja Anadolu.

Haris Domazet, koji je dva dana nakon zemljotresa počeo da izveštava šta se desilo u regionu, izjavio je da je putem medija pratio dešavanja sa potresom pogođenih pordučja, ali da se tek uverio u apokaliptične razmere katastrofe kada je stigao tamo i svojim očima video uništene gradove.

“Osećaj koji dobijete kada vidite da nema ništa osim ljudi na ulicama na oko 300 kilometara u području u kojem se nalazite, nema struje, bukvalno ništa, bila je slika za koju nisam ni zamišljao da ću ikada videti svojim očima. Ono što smo tamo videli bilo je nešto poput apokaliptičnih filmova koje smo svi gledali“, rekao je Domazet.

Navodeći da su prvo stigli u Adanu, Domazet je rekao da je svedočio solidarnosti na delu jer su u regiju počele stizati ekipe za potragu i spašavanje iz mnogih delova sveta i da je to situacija koja daje nadu.

"Nije bilo lako stati pred kameru i objasniti šta se dogodilo"

Domazet je rekao da su iz Adane otišli u Iskendur i da su tokom dva dana boravka bili svjedoci scena koje nikada neće zaboraviti.

“Snimatelj i ja stanemo na jednu lokaciju i snimamo, a nakon 50 ili sto metara je još veća ruševina sa još više ljudi. Bila je to baš teška situacija i za mene kao novinara. U tim trenucima nije bilo jednostavno sve to gledati i onda stati pred kameru i biti profesionalan u izveštavanju i slanju poruke u svet“, kazao je.

U sećanje su mu se posebno urezale scene spašavanja ljudi koji su bili zarobljeni pod ruševinama zgrada.

"Dok sam živ pamtiću situaciju kada se dvojica vatrogasaca grle i plaču nakon što su iz ruševina izvukli dvoje živih ljudi i smestili ih u kola hitne pomoći“, rekao je Domazet.

Istakao je da svedočenje katastrofama tih razmera neminovno ostavi trag na čoveka te je dodao da je po povratku iz Turkske razmišljao da potraži i profesionalnu pomoć jer su posebno noći bile teške kada se slike vraćaju pred oči,

“Pitao sam mnogo ljudi na terenu šta planiraju sada kad nemaju ništa, da li će napustiti svoj grad i pokušati život graditi negde drugo. Niko od tih ljudi mi nije rekao da će odseliti, rekli su da će ostati u svojim gradovima“, kazao je Domazet i dodao da ljude u toj regiji Turske krasi velika psihofizička snaga i da su sposobni početi život iz početka.

"Ko spasi jedan život, kao da je spasio čitavo čovječanstvo"

Fahrudin Dobrača je nakon razornih zemljotresa u Turskoj predvodio spasilački tim sarajevske Opštine Novi Grad, a za Anadolu je podsetio da su pripadnici GSS-a prošli brojne obuke i edukacije u saradnji sa Turskom agencijom za saradnju i koordinaciju (TIKA).

Dobrača je rekao da su po jačini zemljotresa mogli pretpostaviti da će razaranje biti veliko, ali da su po dolasku tamo tek shvatili o kakvoj katastrofi je reč i da je pomislio da je Sudnji dan krenuo.

“To su bile apokaliptične scene. Naš tim je tokom obuka bio pripreman na ovakve situacije, ali ne postoji edukacija koja vas može pripremiti na ovakvo nešto“, naglasio je Dobrača.

Podsećajući na ajet Kur'ana “Ko spasi jedan život, kao da je spasio čitavo čovečanstvo“, Dobrača je rekao da su za sedam dana, koliko su bili u Turskoj, iz ruševina spasili deset ljudi i pronašli tela 27 preminulih građana.

Posebno se prisetio spašavanja starijeg muškarca ispod ruševina koji se ranije lečio od raka.

“Ne mogu zaboraviti kako me sin tog čovjeka, koji je otprilike mojih godina, grlio i zahvaljivao. Velika je to stvar“, rekao je Dobrača.

"Čuje li me neko?!"

Dobrača je takođe kazao da i danas ne može skriti bol kada se priseti kako su u jednom stubištu srušene zgrade pronašli roditelje koji su u zagrljaju s detetom izgubili živote kada se zgrada srušila na njih.

Dobrača je rekao da ne zna turski jezik, ali da mu se u pamćenje urezala rečenica “čuje li me neko“, koju su tih teških dana nakon potresa mnogo slušali i izgovarali u Turskoj.

Prisetio se i kako su iz ruševine šestospratnice spasili osam ljudi i kako su te akcije trajale satima.

“Ne vidi se bliskost čovečanstva u momentu kada je sve kako treba, jer kažu da pevati mogu i sam, ali za tugu i bol mi treba veća podrška“, zaključio je Dobrača.

(Kurir.rs/aa.com.tr/ Preneo: T.A.)