ON ZNA TAJNE VATIKANA I REŠIO JE DA IH OTKRIJE: Čuvar apostolskog arhiva odveo novinara u ogromni PODZEMNI BUNKER

Vatikan godinama pokušava da otkloni ideju da su njegove čuvene tajne arhive sve jako tajne, tako je otvorio dosijee kontroverznog pape Pija XII iz Drugog svetskog rata naučnicima i promenio zvanično ime kako bi uklonio reč „tajna” iz njenog naslova.

U razgovorima tokom godinu dana sa italijanskim novinarom Masimom Frankom, Pagano ulazi u sve, od Napoleonove zaplene arhive 1810. do afere Galileo i neobične konklave, skupa kardinala za izbor pape 1922. koja je u poslednjem trenutku dobila donacije američkih katolika.

„Ovo je prvi put, a biće i poslednji jer se spremam da odem“, rekao je Pagano koji ima 75 godina u intervjuu za Asošiejted pres u svojoj kancelariji, uoči penzionisanja ove godine.

Papa Leo XIII je prvi put otvorio arhiv za naučnike 1881. godine, nakon što je služio isključivo za papu i čuvanje dokumentacije papstva, ekumenskih sabora i vatikanskih kancelarija od 8. veka.

Sa 85 kilometara polica, velikim delom pod zemljom u dvospratnom, vatrostalnom bunkeru od armiranog betona, arhiv takođe sadrži dokumentaciju iz vatikanskih nuncijata širom sveta, kao i posebne zbirke aristokratskih porodica i verskih redova.

Iako je često izvor zavera u stilu Dena Brauna, funkcioniše kao bilo koja nacionalna ili privatna arhiva, što značu da istraživači traže dozvolu da posete, a zatim traže posebne dokumente na uvid u čitaonicama. Pagano ih pomno drži na oku sa ogromnog televizijskog ekrana postavljenog sa strane njegovog stola, koji prenosi snimak uživo iz čitaonica u prizemlju.

U poslednje vreme, naučnici su hrlili u arhivu da pročitaju dokumente pontifikata pape Pija XII, pape koji je kritikovan da nije dovoljno govorio o Holokaustu.

Papa Franja naredio je da se dokumenti njegovog pontifikata otvore pre roka, 2020. godine, kako bi naučnici konačno mogli da imaju punu sliku o papstvu.

Vatikan je dugo branio Pija, govoreći da je koristio tihu diplomatiju da spasi živote i da nije javno govorio o nacističkim zločinima jer se plašio odmazde, uključujući i na sam Vatikan. Pagano ne brani Pija i ističe se među vatikanskim liderima po svojoj spremnosti da kritikuje Pijevo ćutanje. Konkretno, Pagano kaže da ne može da shvati Pijevo kontinuirano odbijanje da javno osudi nacističke zločine čak i nakon završetka rata.

„Tokom rata znamo da je papa napravio izbor, da nije mogao i nije hteo da govori. Bio je ubeđen da bi se dogodio još gori masakr. Posle rata, očekivao bih da čujem više za sve one ljude koji su otišli u gasne komore", kaže Pagano.

Pagano pripisuje Pijevo kontinuirano posleratno ćutanje njegovoj zabrinutosti oko stvaranja jevrejske države. Vatikan je imao dugu tradiciju podrške palestinskom narodu i bio je zabrinut za sudbinu hrišćanskih verskih objekata u Svetoj zemlji ako se teritorije predaju novostvorenoj državi Izrael.

Bilo koja Pijeva reč o Holokaustu čak i posle rata mogla je da se čita u političkom smislu kao podrška osnivanju nove države, smatra Pagano.

U knjizi, Pagano se ne suzdržava od svog prezira prema nepotpunom istraživanju o razlozima da li je Pije za sveca, koje je sada očigledno na čekanju dok naučnici analiziraju novu dostupnu dokumentaciju.

Dvojica istraživača jezuita koji su sastavili Pijev dosije za sveca, pokojni prečasni Peter Gumpel i Paolo Molinari, oslanjali su se samo na delimičnu kompilaciju papskih dokumenata od 11 tomova koja je objavljena 1965. godine, otkrio je Pagano.

„Ni otac Gumpel ni otac Molinari nikada nisu kročili u Apostolski arhiv“, kaže on u knjizi. On je rekao da veruje da je odlučivanje o beatifikaciji Pijea trebalo da sačeka dok kompletna arhiva pontifikata ne bude katalogizovana i dostupna, a da stručnjaci imaju vremena da donesu zaključke.

„Pisani dokumenti moraju imati veliku težinu na životu sluge Božjeg, ne možete ignorisati arhive, ali je postulacija jezuita htela da je zaobiđe", otkrio je Pagano novinaru.

Osim dobro poznatih priča o vatikanskim intrigama, knjiga otkriva i neke novine, uključujući poreklo važnog finansijskog odnosa između američke crkve i Vatikana koji se nastavlja i danas i datira još od konklave 1922. godine.

Pagano je rekao da je nakon što je papa Benedikt XV umro, kardinal zadužen za papsku riznicu i račune otišao do njegovog sefa i otkrio da je bukvalno prazan. "Nije bilo papira, novčanice ili novčića." Ispostavilo se da Benedikt nije bio strašno poreski odgovoran i ostavio je Svetu stolicu donekle u minusu kada je umro 22. januara te godine.

Papske kase su uvek korišćene za finansiranje konklave za izbor novog pape, što je značilo da je Sveta stolica bila u finansijskoj krizi u vreme kada se Evropa još ekonomski oporavljala od Prvog svetskog rata. Knjiga prvi put reprodukuje šifrovane telegrame u kojima je sekretar Vatikana tražio od svog ambasadora u Vašingtonu da hitno pošalje ono što ima u sefu kako bi glasanje moglo da se održi.

Prema telegramima, ambasada Vatikana poslala je ono što su američke crkve prikupile od američkih vernika, sve do centa: 210.400,09 dolara, dozvoljavajući glasanje koje je na kraju izabralo papu Pija XI.

Pagano smatra da je Franjina odluka iz 2019. da ukloni reč „tajna“ iz imena arhive i preimenuje je u „Vatikanski apostolski arhiv“ možda bila još jedan finansijski znak bogatoj američkoj crkvi, kao rebrendiranje da bi se uklonile sve negativne konotacije i na taj način podstakle potencijalne donacije, prvenstveno preko „Treasures of History“, nove fondacije sa sedištem u SAD koja podržava arhiv.

Na kraju intervjua, Pagano je posetiocima ponosno pokazao jednu od dragocenih stvari arhive, koju čuva u inače neupadljivom drvenom ormanu blizu ulaza u svoju kancelariju. Iza stakla sa pločama i osvetljeno posebnim svetlima, nalazi se originalno pismo britanskih plemića iz 1530. godine u kojem se poziva papa Klement VII da poništi brak kralju Henriju VIII kako bi mogao da se oženi Anom Bolen.

Kao što je poznato, papa je to odbio, a kralj je otišao i oženio se, i na taj način raskinuo sa Rimom.

„Možete reći da se ovde rodila Anglikanska crkva“, kaže Pagano dok drži pokazivač sa svetlećim vrhom kako bi pokazao pečate od crvenog voska nekih od potpisnika. Pagano sa zadovoljstvom otkriva kako je dokument preživeo. Kada je Napoleon Bonaparta zaplenio vatikanske arhive 1810. i odvezao ih u Pariz, Paganov prethodnik kao glavni arhivista smotao je pismo iz 1530. godine i sakrio ga u tajnu fioku u stolici u arhivi.

„Francuzi ga nikada nisu pronašli“, ponosno kaže Pagano, veoma svestan da je glavni posao arhiviste da sačuva arhiv.

(Kurir.rs/Glas Amerike/Preneo: N. V.)

Bonus video: