NAUČNICI PREDLAŽU IZGRADNJU "ZIDA SMRTI" NA MESECU: Tvrde da bi ovo moglo biti od KLJUČNOG značaja za buduće kolonije

Karnevalske predstave možda nisu verovatan izvor naučne inspiracije, ali neki istraživači kažu da bi mogle biti od ključnog značaja za buduće kolonije na Mesecu, piše Daily Mail.

Istraživači su otkrili da trčanje u horizontalnom položaju po tom zidu može proizvesti dovoljno veštačke gravitacije za očuvanje zdravlja kostiju i mišića.

Čak predlažu da lunarni smeštaj bude cirkularan kako bi stanari mogli da trče po zidovima sopstvenih domova.

Kad ljudi mnogo vremena budu izloženi niskoj gravitaciji, njihovi mišići i kosti počinju da propadaju zbog nedovoljne upotrebe. To može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema i sprečiti rad astronauta.

„Niska gravitacija slabi mnoge značajne telesne funkcije, izazivajući gubitak mišićne mase i gustine kostiju, kardiovaskularne poremećaje i slabljenje nervne kontrole“, kaže Alberto Mineti, profesor fiziologije.

Sadašnji astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici koriste mašine koje simuliraju težinu kako bi sprečili negativne efekte bestežinskog stanja. Međutim, dok NASA planira slanje ljudi na Mesec u misiji Artemis, u toku je potraga za boljim rešenjem.

Još u čuvenom filmu Stenlija Kjubrika iz 1968. godine – 2001: Odiseja u svemiru – astronauti su trčali po kružnoj unutrašnjosti rotirajuće svemirske stanice.

Istraživači su testirali da li astronauti mogu da vežbaju na „zidu smrti“. Na Zemlji, nijedan čovek ne može da trči dovoljno brzo da bi ostao u horizontalnom položaju kao vozač motora.

Međutim, sa elastičnim konopcima koje drže 83% njihove težine radi simuliranja Mesečeve gravitacije, učesnici testa su mogli da počnu da trče bez pomoći – iz samo pet do osam pokušaja. Dve individue su mogle da trče brzinom do 23 kilometra na sat nekoliko krugova od 30 metara.

Istraživači su otkrili da je svaki korak na zidu proizvodio efekat od oko dva do tri puta telesne težine. To je ekvivalentno sili proizvedenoj sporim trčanjem ili brzim džogiranjem na Zemlji. Ta sila je takođe dovoljna da spreči telo da ponovo apsorbuje kalcijum iz kostiju, što vremenom slabi telo.

Dr Mineti kaže da bi samo dva ili tri minuta trčanja svakih 12 sati trebalo da bude dovoljno za otklanjanje pogoršanja.

Dok nešto poput Kjubrikove svemirske stanice u obliku točka proizvodi veštačku gravitaciju rotiranjem, ovo rešenje omogućava astronautima da kreiraju sopstvenu simuliranu gravitaciju jednaku 60-70% zemaljske.

Iako bi džinovske rotirajuće strukture mogle imati dejstvo, istraživači ističu da bi izgradnja neke ogromne centrifuge na Mesecu bila previše skupa. Centrifuge na Mesecu sa mogućim kretanjem unutra predstavljale bi tehničke izazove i zahtevale veliku količinu električne energije.

„Zid smrti“ bi bio najjeftinija opcija za izgradnju kapaciteta za vežbanje na Mesecu pošto bi staze za trčanje mogle biti ugrađene u domove astronauta.

Dr Mineti takođe napominje da trčanje u vertikalnom položaju nije praktično ili efikasno na Mesecu. U dodiru sa tlom ste vrlo kratko tokom lokomotornog ciklusa, što je više skakanje uvis nego trčanje. Potrebna je velika brzina da bi se postigao pozitivan efekat na sve funkcije…tako da je jedini način stvaranje mnogo veće veštačke lateralne gravitacije putem horizontalnog trčanja po kružnoj stazi unutrašnjih zidova „zida smrti“.

Umesto transporta i izgradnje skupih namenskih kapaciteta, baza na Mesecu može jednostavno koristiti cirkularne strukture za stanovanje, po kojima bi stanari mogli trčati ukrug. Ne samo da bi to smanjilo troškove, već bi elimisalo potrebu za dodatnom strujom koju bi ti kapaciteti zahtevali.

Za izgradnju bi se mogli iskoristiti regoliti i lunarne stene, kao i voda iz okoline lunarnih polova. Verovatno će se koristiti 3D štampač za izgradnju cirkularnih objekata u kojima će astronauti živeti, zabavljati se, spavati, jesti i trčati, kaže Mineti.

Zašto astronauti vežbaju u svemiru i koje vežbe rade?

U okolnostima mikrogravitacije, telesne tečnosti se pomeraju unaokolo. Tečnosti kao što je plazma se gube po čitavom telu. U plazmi žive crvena krvna zrnca. Manje plazme znači manje krvi koja raznosi kiseonik po telu.

Međutim, vežbanje povećava količinu plazme, tako da astronauti koji vežbaju stvaraju više crveni krvnih zrnaca.

Mikrogravitacija takođe izaziva još jednu promenu u pogledu ortostatičke intolerancije. Kad se uspravite brzo i osetite ošamućenost – to je ortostatička intolerancija. Telo pokušava to da spreči povećavajući srčani ritam i krvni pritisak da bi se više krvi vraćalo u srce.

Bez gravitacije i sa manjim kapacitetom krvi, astronauti su skloniji padanju u nesvest. Opet, vežbanje može povećati kapacitet i cirkulaciju krvi.

Astronauti u svemiru moraju vežbati dva sata dnevno radi sprečavanja gubitka mišića i kostiju. Oslabljeni astronauti bi bili manje sposobni da obavljaju zadatke. U nekom hitnom slučaju, takođe bi morali da budu u dobroj formi da bi brzo izašli iz letelice ili stanice.

Po povratku na Zemlju bi im oslabljeni mišići i kosti otežavali hodanje. Mišići se mogu obnoviti pomoću terapije, ali izgubljena kost se ne može tako lako nadoknaditi.

Tri glavne vežbe u svemiru

Astronauti koriste tri sredstva za vežbanje.

Ergometar je poput bicikla, a glavna aktivnost je pritiskanje pedala. Koristi se za merenje kondicije jer je lako proveriti srčani ritam i koliko aktivnosti je obavljeno.

Traka za trčanje je za hodanje ili džogiranje. Hodanje je najvažniji način očuvanja zdravlja kostiju i mišića. Zbog nedostatka gravitacije astronauti su povezani sa podlogom.

Mašine koje simuliraju težinu koriste se za povećanje snage čitavog tela.

Kurir.rs/Telegraf/Daily Mail