JEDINSTVENI OBRED U CRKVI DEBRE SINA: Bebe na krštenju uvijaju u palačinke!

Došao sam u manastir Debre Sina na severu svetog jezera Tana u Etiopiji. Jezero nalikuje našoj Fruškoj gori: umesto u šumi, manastiri su izrasli na rasutim ostrvcima ogromnog jezera - majke svemoćne reke Nil. Posetio sam stotinak etiopskih crkava, a dvadesetak na jezeru Tana i u njegovoj blizini. To nije nimalo jednostavno: monasi su često neprijatni prema strancima, ulazak je dozvoljen samo pravoslavnim muškarcima, pokatkad posle „polaganja“ posebnog verskog testa, a ulaze i skupo naplaćuju ili traže da ih stranci odrade. A kad se u njih konačno kroči, etiopski manastiri su puni neobične i snažne duhovne muzike i još bogatijih legendi.

U manastir Debre Sina stigao sam usred krštenja deteta i prisustvovao krajnje neobičnoj sceni: tradicionalnim uvijanjem deteta u džinovsku palačinku!

Drevni ples

Manastirsku tišinu prolomi slab, pa sve jači zvuk doboša. Skladno udaranje prstima po zategnutoj ovčijoj koži na bubnju ispunjava tminu. Čini mi se da prsti izviru iz zida i plešu po obodima velikog instrumenta. Usamljenom zvuku ubrzo se pridruži još jedan: u uglu crkve do kojeg jedva dopire jedan sunčev snop kroz uzak manastirski prozor proviruje monah od glave do pete umotan u bele tkanine. Udara bržim, strastvenijim ritmom, a zatim se u skladu sa muzikom okreće i cupka, izvodi tajanstveni drevni ples pored zamišljene vatre.

Tek tad primetih da su sa zidinama stopljeni drugi monasi. Započinju da pevaju i plešu, da udaraju štapovima o pod, da pljeskaju rukama. Začu se ululukanje žena - poseban način pevanja sa dubokim i dugim urlicima. Muzika je kao tajanstveni leteći tepih na kojem sam se uzdigao, pa lebdim iznad crkve i plavetnog jezera.

Svetlost se prelama u crkvi i monahe jedva može primetiti i onaj ko pored njih stoji. Svi su tu, ali svi su monaški sami, čak i kad su zajedno. Mnogobrojni stubovi i paravani sprečavaju svaki vizuelni kontakt: samo se čuje čudesan zvuk.

Ritam prate pokreti puni strasti, energije, neke naročite vrste duhovnog transa koji telo pretače u molitvu i posvećenje Bogu. Ritualna muzika je u prvim vekovima hrišćanstva zabranjena upravo zbog prevelike energije i strastvenosti, koja može drugačije da se protumači, ali je u Etiopiji opstala.

Iz mraka iznesoše dete uvijeno u bele krpe. Muzika utihnu i crkvom zavlada tišina. Sveštenik prinosi svetu vodicu - prisustvujem krštenju. Dete okupaše uz molitve, a zatim na oltaru raširiše indžeru. Bebu umotaše u palačinku! Tradicionalni etiopski tanki hleb koji podseća na kiselkastu palačinku.

- Indžera znači život, i to dobar srećan život. Kad na stolu ima indžere, svega drugog će biti - šapnu mi jedan monah i objasni da se po običajima muška deca krštavaju četrdesetog dana po rođenju zato što je Bogorodica donela Isusa u hram da ga pokaže svetu četrdesetog dana, a za žensku se to čini osamdesetog.

Na hiljade vernika prethodnih pet vekova umotavano je ovde u indžeru na krštenju.

Manastir Debre Sina osnovao je monah dođoš iz istoimenog grada i nosi ime po planini Sinaj.

- Kada su monasi otišli na poluostrvo Zege da nabave stubove za peristil, zaboravili su jedno stablo. Kada su pogledali ka jezeru, ugledali su stub kako hoda za njima po vodi! - priča mi ključar.

Freske

Unutar trema fasada od ćerpiča postavljena je 1608. godine na osnovu, za koju monasi tvrde da je stara šeststo-sedamsto godina. Freske najlepšeg manastira severne obale jezera Tana stare su možda i četiri veka.

Od Guzare put me je vodio do Gondara, ali sam, umesto da se zadržim u staroj prestonici, odlučio da se spustim do gradića Gorgora i da posetim slavni manastir o kojem su ispredali legende Etiopljani koje sam sretao duž puta.

- Izgradio ga je car Fasilides, graditelj Gondara. Pošto je skrajnut sa glavnog puta, retki su turisti koji ga obilaze, ali je remek-delo umetnosti i velika svetinja - ponavljali su istu priču mnogi moji slučajni saputnici, očinski me savetujući da ovakvu svetinju obavezno posetim.

Kao i druge etiopske crkve, i ova je izgrađena sa još jednom građevinom unutra. Unutrašnja crkva-oltar je dvospratna, prekrivena freskama od poda do plafona. Prvi sprat je u obliku kocke, a drugi u obliku valjka. Ta neobična unutrašnja struktura me veoma začuđuje.

Ključar pomera crvenu zavesu na vratima i otkriva arhangela Mihaila, koji je zamahnuo mačem da zaštiti prilaz oltaru. Retke ptice i grane drevnih biljaka šire se duž dovratka i zidova. Važne freske prekrivene su zavesama koje ključar revnosno pomera da mi ih pokaže. Ne može se prebrojati koliko je etiopskih kraljeva oslikano u žutim i crvenim odorama nalik haljinama. Predvode vojsku, izdaju naređenja, a poneki imaju i krila.

Vekovi su izbledeli boje, pa se freske ponegde teško razaznaju. Naročito mi se dopada kako majka Božja zajedno sa malim Isusom nazdravlja vernicima sa čašom vina. Bogočovek je prikazan kao sva ostala deca: na jednoj fresci ga Bogorodica grdi zato što je u igri razbio vazu.

- Ove sveće ne prepoznajem - kažem ključaru - zainteresovan da čujem ko je u pitanju.

- Ne znamo ih ni mi, ne poznaje ih niko - začudi me, pa mi objasni:

- Većina svetih ljudi i danas je poznata samo Bogu.

Dakle, nešto kao neznani junak, postoji i neznani svetac.

U paklu gore nevernici, oštri plamenovi ih spremno dočekuju. Otkrivam da je većina fresaka oslikana na platnu vešto zakačena, pa se čini da je oslikan sam zid.

Relikvije

Ikonu Svete Bogorodice Egipćanke smatraju najvrednijom manastirskom relikvijom. Pred njom se, na tepihu tipičnom za muslimanske molitve, upravo molim. Doneta je iz Egipta, a veruju da leči mnoge bolesti. Prekrivena je sa stotinu prekrivki, ali ih ključar za mene pomera tako da jasno vidim potamnelu Bogorodicu i anđele kod njene glave.

Krov od stare slame dva puta je veći od crkve. Kao da je sa neba spušten da zaštiti vernike zamotane u bele tkanine. Ispod trema su ostavljeni bubnjevi oslikani krstovima, kao i mnogobrojne plastične flaše u koje će monasi uskoro sipati svetu vodu da je podele gostima. U porti u minijaturnom zemljanom bazenu suše se ostrugano korenje i banane, a pokraj su i metalne strugalice.

- Legenda priča kako je Isus na srebrnom oblaku sa Bogorodicom došao u pustinju i monasima iz peska izvukao korenje i rekao im da će to biti hrana pravih pustinjaka. To je kvarf, pravi se od nekoliko biljaka čije se gorko i otrovno korenje secka, potapa u vodu i suši kako bi postalo jestivo. To je mukotrpan posao, ali tako žive vekovima. Pored korenja, jedu i banane osušene na suncu, ali se to već smatra poslasticom, dok žitarice izbegavaju jer ih smatraju previše luksuznim - kaže mi ključar.

Nigde u hrišćanskom svetu nisam sretao toliko monaha koji žive pravim asketskim i pustinjskim životom kao u Etiopiji.

Posle obilaska manastira krenuo sam uskom stazom peške ka obližnjem gradiću kroz drvorede visokih tankih zimzelenih stabala. Dok sam gazio po sloju sasušenih iglica, blizu obale jezera prišao mi je ribar sa crvenkastom ribom u rukama: „Pojedi ribu, nahrani moju porodicu“, bio je ubedljiv. Na beskrajnom plavom platnu pučine jedno ostrvce smešteno je kao carska kruna.

Viktor Lazić