Ostala je enigma gde su završili sanduci, a još veće pitanje je bilo šta je bilo skriveno u četiri sanduka u koja nisu bila otvorena pred jugoslovenskim predstavnicima

ZAGREB- Priča o skrivenom blagu ustaškog poglavnika Ante Pavelića dobila je status mita, kroz razne priče, ali nedavno objavljena dokumenta u Vašingtonu bacila su novo svetlo na ono što je Pavelić kada je naslućivao propast NDH preko Nemaca uspeo da prebaci u Austriju.

Naime reč je o dokumentima tri vojne institucije od čega su dve američke koje su pripadale komandi Američke armije u Austriji i jedne jugoslovenske koje su se posle okončanja Drugog svetskog rata bavile Pavelićevim sanducima, koji nisu nikada vraćeni Jugoslaviji, naprotiv oni su nestali, a posebnu enigmu kriju četiri sanduka koji nikada nisu bilo otvoreni .

Kao ključna lokacija u dokumentima spominje se rudnik Altause kod Salcburga, koji je postao poznat jer su u njemu nacistički lideri još od 1944 skrivali opljačkano blago i vredne primerke svetske umetnosti donesene iz velikog broja okupiranih zemalja, koji su po nalogu Hermana Geringa sakriveni duboko u brojnim oknima ovog rudnika.

Među dokumentima spominje se 18 sanduka, preczinije 14 sanduka i četiri kutije koje su pripadale Anti Paveliću, koji je veliku količinu materijala pre sloma prebacio u Austriju.

Pavelićeva zaostavština je preuzeta od nemačkih vojnika koji su čuvali ovu “ Alpsku tvrđavu”. U izveštaju od 1. maja 1946 navodi da se radi o 14 kutija i četiri sanduka, koji su označeni kao imovina poglavnika Hrvatske Pavelića iz Zagreba.

Svih 18 sanduka pregledali su predstavnici Jugoslovenske vojne misije za ratnu reparaciju: kapetan Mileusnić i poručnik Tunguz,

“Ustanovljeno je da 18 sanduka sadrži ono što se smatra delom kućne imovine porodice Pavelić, uključujući srebro, posteljinu,fonografske ploče,albume, veliki porculanski servis za jelo za koji se predpostavlja da ga je Pavelić lično dobio od ministra spoljnih poslova Trećeg rajha Ribentropa.

Svi novi predmeti su obeleženi šahovnicom i nemaju posebnu umetničku vrednost, piše pukovnik Mek Ki i preporučuje da se zaplenjene stvari predaju vlastima DFRJ i da se što pre transportuju za Zagreb jer se radi o nebitnim stvarima te da bi sastavljanje liste inventara bio gubitak vremena..

S druge strane šef Vojne Misije u Austriji pukovnik Vodopivec u svom pismu odgovara na Mek Kijov dokument detaljnijim popisom imovine koja je bila spakovana u sanducima.Pukovnik Vodopivec podseća da je “18 sanduka s privatnim vlasništvom izdajnika i ratnog zločinca Ante Pavelića” spremljeno u rudniku soli Altause, i da je “naš oficir za vezu u Linzu” posetio rudnik i izvršio inspekciju tih sanduka uz dopuštenje američkih vojnih vlasti, i to u društvu poručnika Millera iz Američke vojske.

Vodopivec navodi da je bilo pregledano samo 14 Pavelićevih sanduka, te su četiri, prema tome, ostala neotvorena.

“ Svi su oni veliki 1 metar puta 1 metar puta 1,5 metara (1x1x1,5). Među sadržajem otvorenih sanduka pronađeni su sledeći predmeti: tepisi manjih veličina; lepe porculanske posude; srebrne kašike, noževi, viljuške, svećnjaci, posuđe itd; fino staklo (kristal?), albumi s fotografijama i poštanskim markama; gramofonske ploče; stolnjaci; 4 nešto manja sanduka, koja su zaključana, nisu bila otvarana”, navodi Vodpivec u svom pismuU ime jugoslavenske vlade pukovnik iz Vojne misije zahevao je da ova imovina, “kao privatno vlasništvo Ante Pavelića, najvećeg ratnog zločinca naše zemlje”, bude vraćeno u Titovu Jugoslaviju, ali oni nikada nisu bili vraćeni Jugoslaviji.

Ostala je enigma gde su završili otvoreni i skriveni sanduci, a još veće pitanje je bilo šta je skriveno u ta četiri sanduka koja nisu bila otvorena pred jugoslovenskim predstavnicimaMek Ki je u svom pismu naveo da se zabrani kontakt vojske sa članovima bilo koje strane ( vojne misije) u vezi sa restitucijom osim dozvole kancelarije na čijem je on čelu.

Misterija i dalje traje posebno oko toga gde su mogli biti prebačeni i podeljeni Pavelićevi sanduci posle Salcburga.