PISMO JEDNE TURKINJE: Šta se zapravo dešava u Istanbulu

Ovi ljudi su moji prijatelji. Oni su moji studenti, moji rođaci. Oni ne moraju da imaju "skriveni plan" kako država voli da kaže. Cela zemlja se prodaje korporacijama od strane vlade, za izgradnju molova, luksuznih stanova, autoputeva, brana i nuklearnih elektrana, kaže žiteljka Istanbula

bpokušava da razbije medijski mrak i da uputi poziv za pomoć i razumevanje. Evo kako glasi njeno pismo.

Pišem ovo da znaš šta se dešava u Istanbulu u poslednjih pet dana. Moram lično da pišem ovo zato što je u vreme mog pisanja većina medija zatvorena od strane vlade i usmeno pa je internet jedini preostali način za nas da objasnimo i pošaljemo poziv za pomoć i podršku.

Poslednje nedelje maja 2013. godine, grupa ljudi od kojih većina nisu pripadnici bilo koje specifične organizacije ili ideologije okupila se u Istanbulskom Gezi parku. Među njima je bilo i mnogo mojih prijatelja i studenata joge.

Njihov razlog je bio jednostavan: Sprečavanje i protest zbog predstojećeg rušenje parka radi izgradnje još jednog tržnog centra u samom centru grada. Postoje brojni tržni centri u Istanbulu, barem jedan u svakom naselju!

Rušenje drveća trebalo je da počne u četvrtak rano ujutro. Ljudi su otišli ​​u park sa ćebadima, knjigama i decom. Oni su spustili svoje šatore i proveli su noć pod drvećem.

Rano ujutru, kada su buldožeri počeli da vuku sto godina stara stabla iz zemlje, oni su ustali protiv njih da zaustave operacije. Oni nisu ništa drugo radili nego su stajali ispred mašina. Nije bilo novina, TV stanica da izveštavaju. Ali policija je stigla sa vodenim topovima i suzavcima. Jurili su masu iz parka. Uveče 31. maja, broj demonstranata se uduplao, a sa njim i broj policijskih snaga širom parka. U međuvremenu, lokalna samouprava Istanbula zatvorila je sve puteve koji vode do trga Taksim gde se nalazi Gezi park. Metro stanica je zatvorena, trajekti su otkazani, putevi su blokirani.

Ipak, sve više i više ljudi se probijalo do centra grada za šetnju. Oni su došli sa svih strana Istanbula. Oni su došli iz raznih sredina, različitih ideologija, različitih religija. Svi su se okupili da spreče rušenje nečeg većeg od parka: Svog prava da žive kao časni građani ove zemlje.

Oni su se okupili i nastavili da sede u parku. Policija za razbijanje demonstracija je zapalila šatore demonstranata i napala ih sa vodom pod pritiskom, biberom i suzavcem tokom noćnog napada.

Dvoje mladih ljudi su pregaženi vozilom i ubijeni. Još jedna mlada žena, moja prijateljica, je pogođena u glavu jednog od dolazećih kanistera sa suzavcem. Policajci su pucali direktno u masu. Posle tri sata operacije ona je i dalje na intenzivnoj nezi i u veoma kritičnom stanju.

Dok ovo pišem, ne znam da li će preživjeti. Ovaj blog je posvećen njoj. Ovi ljudi su moji prijatelji. Oni su moji studenti, moji rođaci. Oni ne moraju da imaju "skriveni plan" kako država voli da kaže. Njihov plan je tamo. To je vrlo jasno. Cela zemlja se prodaje korporacijama od strane vlade, za izgradnju molova, luksuznih stanova, autoputeva, brana i nuklearnih elektrana.

Vlada traži (i izmišlja kad je neophodno) bilo kakav izgovor da napadne Siriju protiv volje turskih naroda. Povrh svega toga, kontrola vlasti nad ličnim životima ljudi je postala nepodnošljiva u poslednje vrijeme. Država, u okviru svog konzervativnog dnevnog reda donela je mnoge zakone i propise koji se odnose na abortus, rađanje carskim rezom, prodaje i upotrebe alkohola, pa čak i one koji se odnose na boju karmina koju smeju da nose avio stjuardese. Ljudi koji marširaju do centra Istanbula traže svoje pravo da žive slobodno i pravedno, na zaštitu i poštovanje od strane države.

Oni zahtevaju da se uključe u procese donošenja odluka o gradu u kome živimo. Ono što su umesto toga dobili je prekomerna upotreba sile i ogromne količine suzavca plasiranih pravo u njihova lica.

Troje ljudi je izgubilo oči. Ipak, oni su i dalje meta. Na stotine i hiljade građana iz svih sfera života pružilo je podršku demonstrantima. Još par hiljada došlo je Bosforskim mostom pešice da podrži narod Taksima.

Oni su se sastali sa više vodenih topova i više biber sprej, više neprijateljstva. Četvoro ljudi je poginulo, hiljade ljudi je povređeno. Nema novina ili TV stanica da izveštavaju o događajima. Oni su bili zauzeti emitovanjem vesti sa Mis Turske i "najčudnije mačke na svetu".

Policija je nastavila da gađa ljude i prska ih biber sprejom u meri da su psi lutalice i mačke zatrovani i uginuli od njega.

Škole, bolnice, pa čak i hoteli sa 5 zvezdica oko trga Taksim otvorili su svoja vrata za povređene. Lekari su ispunili učionice i hotelskih soba kako bi pružili prvu pomoći.

Neki policajci odbili su da gađaju nevine ljude suzavcem i napustili su svoja radna mesta. Oko trga su postavljeni ometači da spreče internet vezu a i 3G mreže su blokirane.

Stanovnici i preduzeća u blizini obezbeđuju besplatnu bežičnu mrežu za narod na ulicama. Restoran nudi hranu i vodu besplatno. Ljudi u Ankari i Izmiru okupili su se na ulicama da podrže otpor u Istanbulu.

Demonstracije su se proširile i na druge gradove u kojima su se građani suočavaju sa više brutalnosti i neprijateljstava iz policije.

Mejnstrim mediji su nastavili sa prikazivanjem Mis Turske i "najčudnije mačke na svetu". Pišem ovo pismo, tako da znate šta se dešava u Istanbulu. Masovni mediji neće vam ništa od ovoga reći. Barem ne u mojoj zemlji.

Molimo vas delite koliko je moguće više članaka na internetu i širite reč.

Ja ne pripadam nijednoj političkoj stranci. Ja ne verujem u politiku. Ja ne branim bilo koju ideologiju, ja nisam na strani bilo kog režima. Kao i mnogi drugi u Turskoj sam umorna i frustrirana od polarizacije između Ataturkovih sekularista i islamista. Ja ne pripadam nijednoj od njih. Verujem u udaljavanje od polarizacije i u novi način odnosa.

Znam mnogo ljudi koji na ulicama Istanbula dele moje mišljenje, znam da nismo jedini. Mi samo želimo da živimo svoje živote sa ljudskim dostojanstvom.

Dok sam objavljivala ovaj članak koji objašnjava šta se dešava u Istanbulu na mojoj Facebook stranici sinoć neko me pitao: "Šta se nadaš da ćeš postići žaleći se na svoju zemlju?"

Ovaj blog je moj odgovor na to. Ovim žaljenjem na svoju zemlju ja se nadam da ću dobiti:

Slobodu izražavanja i govora, poštovanje ljudskih prava, kontrolu nad odlukama koje se tiče mene i mog tela, pravo da se legalno okupljamo u bilo kom delu grada, a da nas ne smatraju teroristima. Ali najviše od svega, da će ovaj tekst pronaći vas, moje prijatelje koji žive u drugim delovima sveta. Hvala!