U noći rušenja Berlinskog zida, 1989. ogromna masa je došla pred zgradu misije SSSR, kojom je komandovao mladi oficir tajne službe

BEOGRAD - Predsednik Rusije Vladimir Putin nije slučajno došao na čelo najveće države na svetu! O tome govore podaci o vremenu rušenja Berlinskog zida, kada je bio visoki oficir KGB-a! Prenosimo priču koja je danas ugledala svetlost dana!

- Te noći 1989. kad je srušen Berlinski zid, ogromna masa od preko 5.000 ljudi najpre je prodrla u zgradu Istočnonemačke obaveštajne službe Štazi u Drezdenu, a zatim je zaplenila svu dokumentaciju i potom srušila zdanje. Velika opasnost je pretila i misiji sovjetskog KGB-a čija se zgrada nalazila odmah do Štazijeve.

Razularena, pijana masa Nemaca sa pivskim flašama u rukama prodrla je i u dvorište uprave KGB-a, čiji je starešinina, uplašen odmah pobegao. Odgovornost za bezbednost i komandu sovjetske obavešatajne uprave preuzeo je najstariji po činu, potpukovnik KGB-a, koji je od susednog garnizona sovjetske armije zatražio da pošalje obezbeđenje, ali general je to odbio jer nije imao naređenje iz Moskve.

Gomila od više hiljada rušilački i borbeno raspoloženih Nemaca se približavala stepeništu, a komanda u Moskvi je i dalje ćutala, niko nije odgovarao na telefonske pozive. Pred masu je izašao Vladimir Putin, potpukovnik KGB-a i s namerom da je urazumi, obratio joj se sledećim rečima:

“To što je srušen Berlinski zid je dobra volja naše zemlje. Ovu zgradu mi čuvamo zato što je ona svojina Sovjetskog Saveza. Jeste li me dobro razumeli: ovo je imovina druge države! Mi oficiri je čuvamo i ispunićemo svoj dug“. A njih, oficira KGB, u zgradi je bilo samo osam. Stajali su na prozorima s oružjem na gotovs kao u karaulama.
Potpukovnik je stajao i dalje ispred gomile preprečivši joj put. Imao je pištolj u kome je bilo 12 metka.

„Vi znate da sam ja oficir, i imam pištolj sa 12 metaka. Jedan metak sam ostavio za sebe, ali sam odlučan da ispunim svoj dug. Drugačije ne mogu, jer ja sam oficir“. Nakon tih reči upućenih gomili, potpukovnik je laganim korakom počeo da se penje iz stepenište ka ulazu u zgradu. Peo se polako očekujući da ga neko gađa kamenom ili flašom u leđa. Počeo je lagano da se okreće ka gomili, a kad je zastao i savim se okrenuo, masa je već počela da se razilazi.

Niko od Nemaca te noći nije ušao u zgradu KGB-a u Drezdenu, nije se domogao nijednog dokumenta iz arhive. U Drezdenu sa i sada prepričava ovaj događaj koji je postao legenda. Nemci se ponose što su tada poslušali mladog potpukovnika KGB-a, čije ime im u tom momentu nije ništa govorilo.

Branko Rakočević