Stanovnici obale Neretve znali su da se svakog 2. augusta, ne smeju kupati i tražiti osveženja u njenim dubinama jer reka svojim čudnim šumom, neki se zaklinju da je to rika, doziva svoje žrtve

MOSTAR - Stara legenda kaže da jednom godišnje, u noći između 1. i 2. avgusta, reka Neretva svojim čudnim šumom, neki se zaklinju da je to rika, doziva svoje žrtve. Iz dubokih virova i brzaca tada dopire rika čudesnih podvodnih bića, koja se okupljaju i odabiru svoju žrtvu.

Stanovnici njenih obala znali su da se svakog 2. augusta, posebno u vreme podnevne molitve, ne smeju kupati i tražiti osveženja u njenim dubinama.Roditelji su brižno pazili da im djeca toga dana ne idu na Neretvu na kupanje. Ta je rika u toploj i mirnoj letnoj noći dopirala do ušiju samo onih koji su reku voleli i poštovali njena pravila.

Priča o čudnom strancu stiže iz davnih vremena, kada je Mostar bio sasvim maleni gradić. Jednog takvog 2. avgusta u grad je došao naočit mladić, žute kose i obrva. Nije se znalo od kuda je došao, ni kako se zove, a ni on o tome nije govorio.

Hodao je Mostarom, obilazio dućane, razgovarao je s ljudima. Plenio ih je svojom uglađenošću, dobrotom i obrazovanjem. Stanovnici Mostara nisu primijetili kada se, umoran i pregrijan od nesnošljive avgustovske vrućine (ćelopeka), ne znajući za legendu, spustio na obalu reke, pažljivo odložio svoju odeću i skočio u blagotvornu svežinu i plavetnilo reke. Više se nije pojavio.

Danima posle, vešti plivači sa Neretve tražili su njegovo telo u virovima, po pećinama uzduž i poprijeko modre rijeke. Uzaludno. Stranac je nestao kao što je i došao.

Jedini trag njegovog boravka bile su haljine, pažljivo složene na steni. Niko ih nije dirao. Zazirali su od njih, osećajući neku čudnu tajnovitost, kao da su u to upleteni prsti neke nerazumljive više sile. Nekoliko dana prepričavalo se po kafanama, po kućama, na ulicama kako se „Žuti”, tako su ga nazivali po boji njegove kose i obrva, utopio i kako je to neka čudna rabota.

Neki su se čak zaklinjali da svake noći oko njegovih haljina neka čudna bića igraju kolo, vesele se, a već s prvim znacima zore nestaju u reci. Oni učeniji su na to samo odmahivali glavama, ali se niko nije usuđivao to protumačiti.

I dosadilo narodu prepričavanje, a i svakog čuda za tri dana dosta, pa se već zaboravio taj događaj.
A onda, iznenada, jednoga jesenjeg dana, „Žuti” se pojavio na ulicama grada. Ljudi su se u strahu sklanjali pred njim. On je samo tumarao bez određenog cilja i ništa nije govorio. Najodvažniji mu priđoše, pitajući ga što mu se to dogodilo, ali ne dobiše nikakav odgovor.

Stranac je samo ćutao i kao da ih nije ni video, zurio u prazno. Beše obučen u istu onu odeću, koja ga je čekala na obali reke. Danju je tumarao ulicama grada, a noću se skrivao po pećinama uz reku. I tako prođe nekoliko godina, a onda se jednoga dana zaputi negde prema severu uz reku i niko ga više nikada nije vidio.

Ostao je samo prisutan u pričama na selima, i to u onim kasnim satima, kada se i započinju prepričavati one najzagonetnije stvari.
Jedan od mudrijih i viđenijih građana jednom dade objašnjenje čitavog događaja.
„Žutog” su podvodna bića, vilenjaci, povukli u svoje dubine i tamo ih je služio kao rob sve dok se jedna od vila nije zaljubila u došljaka.

Saznavši od njega da je bio stranac u gradu, te da nije znao za pravila reke, jer bi ih inače poštovao, sažali se nad njegovom sudbinom. A iako ga je volela, znala je da ne pripada njenom svetu. Zato zamoli svoga oca da ga vrati među ljude, kamo i pripada.

Ovaj na to pristade, ali pod uslovom da mladić ostane nem kako ne bi odao tajnu reke i njenog vilinskog sveta. Kažu da je iz toga doba nastala i izreka: „Nadrljao je k'o Žuti”.

Možda je to bilo baš ovako, ali je, možda, i iz neke druge priče, ne znam.