TUNDRA: Ša­ho­v­ska ško­la na Ja­ma­lu i ogro­man uspeh Srbije

Sla­t­ka de­vo­j­či­ca, ne­ma joj ni 12 go­di­na, ra­stu­ri me u ša­hu! Kao da je na sva­ki moj po­tez kroz nje­nu gla­vi­cu pro­le­te­lo sto­ti­nu va­ri­jan­ti mo­jih bu­du­ćih po­te­za i nje­nih od­go­vo­ra. Ozbi­ljan po­gled, po­vre­me­ni osmeh, a oči - pa­me­t­ne, du­bo­ke, si­bi­r­ske, hla­d­ne, s to­plo­tom u skri­ve­nim du­bi­na­ma. Po­sle pe­tog po­te­za shva­tih da bi ovu bla­gu du­šu te­ško po­be­di­li i isku­sni ša­ho­v­ski ša­m­pio­ni.

Svi zna­ju za Ana­to­li­ja Ka­r­po­va, ru­skog ve­le­ma­j­sto­ra i sve­t­skog ša­m­pio­na, na­j­mla­đeg sve­t­skog ve­le­ma­j­sto­ra u ša­hu, na­ju­spe­šni­jeg tu­r­ni­r­skog igra­ča u isto­ri­ji s pre­ko sto če­tr­de­set osvo­je­nih pr­vih me­sta ši­rom sve­ta. Ka­r­pov je u svo­ju bio­gra­fi­ju uneo čak 1.118 po­be­da! Ško­la u či­ju sam po­se­tu do­šao no­si nje­go­vo ime. Ka­r­pov je kao de­te po­čeo da obo­ža­va šah - po­be­đi­vao je već u če­tvr­toj go­di­ni, a u dva­nae­stoj, baš kao i ova de­ca či­je pa­me­t­ne gla­vi­ce u ču­đe­nju i s po­što­va­njem po­sma­tram, pri­mljen je u jed­nu pre­sti­žnu ša­ho­v­sku ško­lu.

U cen­tru gra­da Sa­le­ha­r­da, u pe­ša­č­koj zo­ni, uli­ci ko­ja i da­nas no­si Le­nji­no­vo ime, u skro­m­nom pla­vom dvo­sprat­nom zda­nju ra­di Po­lar­na ša­ho­v­ska ško­la Ana­to­li­ja Ka­r­po­va. Na ula­zu me je do­če­ka­la di­re­k­to­r­ka. Na zi­do­vi­ma su, kao i po dru­gim ru­skim in­sti­tu­ci­ja­ma, ispi­sa­na upu­t­stva za po­na­ša­nje u slu­ča­ju te­ro­ri­sti­č­kog na­pa­da - go­rak pod­se­t­nik da de­ca odra­sta­ju u te­škom vre­me­nu.

Ma­li genijalci

- Na­ši đa­ci po­be­đu­ju na tu­r­ni­ri­ma ši­rom pla­ne­te. Za po­sled­njih dva­de­set go­di­na od­ško­lo­va­li smo dva­de­set i tri đa­ka no­sio­ca na­j­vi­ših ša­ho­v­skih priz­na­nja, uklju­ču­ju­ći i dva me­đu­na­rod­na ve­le­ma­j­sto­ra i jed­nog ru­skog ve­le­ma­j­sto­ra, se­dam me­đu­na­rod­nih FI­DE ma­j­sto­ra... Ni­je do­vo­lj­no da de­ca sa­mo ge­ni­jal­no igra­ju šah već i da psi­hi­č­ki i fi­zi­č­ki bu­du iznad pro­se­ka, da mo­gu da izdr­že stres, na­por­ne tre­ni­n­ge i vi­še­ča­sov­ne me­če­ve - pri­ča mi di­re­k­to­r­ka.

Ja­sno mi je, to ni­su de­ca, to su ma­li ge­ni­ja­l­ci. Po­ne­ko je, dok se igra­lo s vr­šnja­ci­ma, ce­lu de­č­ju so­bu ume­sto igra­č­ka­ma ispu­ni­lo tro­fe­ji­ma.

Na fa­sa­di ško­le sto­ji sli­ka Ale­k­san­dre Go­r­ja­č­ki­ne, ko­ja je 2023. go­di­ne pos­ta­la po­bed­ni­ca FI­DE Sve­t­skog ša­ho­v­skog ku­pa za že­ne i tre­će eta­pe FI­DE gran-pri­ja za že­ne.

De­vo­j­či­ca Ok­sa­na Go­r­ja­č­ki­na osvo­ji­la je bro­n­za­nu me­da­lju na Sve­t­skom ša­ho­v­skom ša­m­pio­na­tu za de­vo­j­či­ce do 12 go­di­na sta­ros­ti, kao i sli­č­nog evro­p­skog i ru­skog pr­ve­n­stva. Po­be­di­la je i na zna­ča­j­nom ta­k­mi­če­nju Za­pa­d­ne Azi­je u br­zom ša­hu, kao na pr­ve­n­stvu Azi­je 2023. go­di­ne za br­zi šah za de­vo­j­či­ce do 14 go­di­na. Ista­kle su se u na­gra­da­ma i Ga­li­na Mi­he­je­va, Sa­bi­rov Ti­mur, Ma­ri­ja Ale­k­se­jen­ko.

Ge­ni­ja­l­ka u Vr­nja­č­koj Banji

Zbog san­k­ci­ja mno­gim ru­skim ša­hi­sti­ma sad ni­je do­zvo­lje­no da igra­ju pod ru­skom za­sta­vom. Sve­t­ske ša­ho­v­ske zve­zde Ale­k­san­dar Pre­t­ke i Ale­k­sej Sa­ra­na igra­ju od po­če­t­ka 2023. go­di­ne pod za­sta­vom Sr­bi­je. Oni su pos­ta­li sr­p­ski Đo­ko­vić i Jo­kić u ša­hu. Sa­da ru­ski ša­hi­sti vo­de Sr­bi­ju ka sve­t­skim ti­tu­la­ma. Ta­k­mi­či­će se sa svo­jim ze­mlja­ci­ma, ve­ro­vat­no baš iz slav­ne ja­ma­l­ske po­lar­ne ško­le.

Čak je i Ale­k­san­dra Go­r­ja­č­ki­na sad pri­mo­ra­na da igra za Mon­te Kar­lo. U jed­noj od učio­ni­ca za­te­kao sam nje­nog oca. On je u ovoj ško­li - pro­fe­sor. Šta da upi­tam skro­m­nog ti­hog čo­ve­ka? Ka­ko je od­ga­ja­ti ša­m­pio­na? Si­gu­r­no da ni­je la­ko. Za­h­te­v­no je de­te­tu, ali je mo­žda još za­h­te­v­ni­je ro­di­te­lji­ma, ko­ji mo­ra­ju da po­sve­te do­dat­nu pa­žnju, sred­stva, ceo svoj ži­vot že­lja­ma i uspe­si­ma mla­dog ge­ni­ja. Va­žno je da je že­lja za ta­k­mi­če­njem zai­sta de­č­ja, da ro­di­te­lji ne­ma­ju izbo­ra, a ne obr­nu­to.

- Mo­gu li da upo­znam va­šu će­r­ku? Bi­la bi mi ča­st.
- Mo­žeš, ali ni­je tre­nu­t­no tu.
- Ho­će li bi­ti usko­ro u Sa­le­ha­r­du?
- Bi­će usko­ro u Vr­nja­č­koj Ba­nji - izne­na­di me njen otac! Do­šao sam u da­le­ki Si­bir, hi­lja­da­ma ki­lo­me­ta­ra da­le­ko, po­že­leo da upo­znam nji­ho­vu na­j­slav­ni­ju ša­hi­st­ki­nju, a oni mi re­ko­še da idem u Vr­nja­č­ku Ba­nju! Usko­ro se ta­mo or­ga­ni­zu­je ša­ho­v­ski Kup ša­m­pio­na i Ale­k­san­dra će svo­je ve­šti­ne s dru­gim ša­m­pio­ni­ma od­me­ra­va­ti u Sr­bi­ji!

Ško­la ima ne­što vi­še od če­ti­ri­sto kva­drat­nih me­ta­ra, na­pra­vlje­na je kao la­vi­ri­nt ma­le­nih učio­ni­ca, a na sva­kom sto­lu ispred sva­kog đa­ka sto­ji ša­ho­v­ska ta­bla. Ško­la je do­pu­n­skog ka­ra­k­te­ra, de­ca je po­ha­đa­ju pre ili po­sle re­dov­ne na­sta­ve. Ko mo­že bi­ti pro­fe­sor ova­kvoj de­ci? Je­dan me­đu­na­rod­ni ve­le­ma­j­stor i je­dan ma­j­stor, je­dan ma­j­stor FI­DE, tro­je pro­fe­so­ra s vi­šom kva­li­fi­ka­cio­nom ka­te­go­ri­jom...

Di­re­k­to­r­ka mi po­ka­zu­je ra­zli­či­te učio­ni­ce. Na zi­do­vi­ma su pos­te­ri s mu­drim mi­sli­ma tre­ne­ra. Na jed­nom pi­še: „Ni­je va­žno šta pos­ti­g­neš, već ka­ko si to pos­ti­gao!“, „Pro­ve­ri svoj spo­r­t­ski duh: ča­sno tre­ni­ram, uva­ža­vam pro­ti­v­ni­ka, pri­hva­tam re­zu­l­tat!“

Po hod­ni­ci­ma pro­fe­so­ri pre­no­se ogro­m­ne zi­d­ne ša­ho­v­ske ta­ble ko­je ko­ri­ste ume­sto uo­bi­ča­je­nih ško­l­skih ta­bli. Svu­da su fo­to­gra­fi­je de­se­ti­na uspe­šnih uče­ni­ka i pro­fe­so­ra s tu­r­ni­ra na ko­ji­ma pro­no­se sla­vu ško­le. Ula­zi­mo u jed­nu učio­ni­cu. - Upo­znaj ma­j­sto­ra spo­r­ta Ru­si­je, ma­j­sto­ra FI­DE Se­r­ge­ja Ale­k­san­dro­vi­ča Sa­vu­c­kog - ka­že mi di­re­k­to­r­ka. Mla­do­li­ki lik ube­dio me je da je to je­dan od uspe­šnih stu­de­na­ta, pa sam se ka­sni­je izne­na­dio ka­da mi re­ko­še da je on u ovoj ško­li već - tre­ner i pro­fe­sor!

Obi­šli smo ša­ho­v­sku bi­blio­te­ku s vi­še sto­ti­ne knji­ga, a ja znam da su knji­ge o ša­hu re­t­kost, ma­da u Ru­si­ji još uvek pos­to­ji ra­zvi­je­no ša­ho­v­sko izda­va­štvo. Za ra­sta­nak su mi di­re­k­to­r­ka ško­le i Ale­k­san­drin otac uru­či­li ne­ko­li­ko su­ve­ni­ra i - pot­pi­sa­nu Ale­k­san­dri­nu fo­to­gra­fi­ju!
Na­še mla­de nade

Opi­jen sam le­po­tom mla­dos­ti i spo­r­ta ko­ji ra­zvi­ja in­te­le­kt vi­še od dve hi­lja­de go­di­na. Ne­vi­na de­č­ja li­ce bu­de za­šti­t­ni­č­ki od­nos, pa mi de­ca ko­ju sam upo­znao od­mah pos­ta­do­še veo­ma dra­ga. Po­štu­jem ih kao da su sta­ri­ji od me­ne zbog izu­ze­t­nih ve­šti­na ko­je po­se­du­ju.
Se­doh na klu­pu ispred ško­le da sre­dim utis­ke. Ov­de ni obi­č­na klu­pa ne osta­vlja čo­ve­ka rav­no­du­šnim: na­pra­vlje­na je u obli­ku dr­ve­nog ir­va­sa sa sve gla­vom i ve­li­kim ro­go­vi­ma.

De­či­ca pro­tr­ča­va­ju u igri, u ru­ka­ma dr­že knji­ge i te­sto­ve sa ša­ho­v­skim fi­gu­ra­ma i ta­bla­ma. Re­zak je­se­nji ve­tar na­go­ve­šta­va sko­re sne­go­ve.

U ško­li sam sve vre­me mi­slio na će­r­ku mo­jih pri­ja­te­lja, tri­nae­sto­go­di­šnju Ju­sti­nu Mi­lo­še­vić, ko­ja je kod me­ne do­la­zi­la neo­bi­č­no zai­n­te­re­so­va­na za sta­re i re­t­ke knji­ge. Ka­da joj je bi­lo sve­ga de­vet go­di­na, izja­vi­la da bi hte­la da mi u mo­ru knji­ga iz ce­log sve­ta - bu­de po­mo­ć­nik. Ta ma­la ge­ni­ja­l­ka ove go­di­ne igra za Pr­vu li­gu Gra­da Beo­gra­da i dru­ga je u dr­ža­vi u ka­te­go­ri­ji bli­ca. Nje­na dru­ga­ri­ca Ve­ra Vu­jo­vić pos­ta­la je ove go­di­ne evro­p­ska ša­m­pio­n­ka u ša­hu. Na­d­ma­ši­la je „sa­mo“ hi­lja­du mla­dih ge­ni­ja­la­ca iz ce­le Evro­pe. Ve­ra je kan­di­dat za na­ju­spe­šni­ju mla­du ša­hi­st­ki­nju ovog tu­r­ni­ra u isto­ri­ji sa če­ti­ri me­da­lje. Na­ša de­ca osvo­ji­la su čak pet me­da­lja na pr­ve­n­stvu Evro­pe za mla­de odr­ža­nom ovog av­gu­sta! Sr­bi­ja mo­žda ne­ma po­lar­nu ško­lu, ni Ana­to­li­ja Ka­r­po­va, ali ima mla­de ge­ni­ja­l­ce, de­či­cu ko­ja su nam po­nos, či­je pos­to­ja­nje, osme­si i uspe­si me­ni gre­ju du­šu i u da­le­kom hla­d­nom Si­bi­ru.

Vi­k­tor Lazić