IZA JARKO ROZE ZIDOVA OVE KUĆE DEŠAVAO SE NEZAMISLIV UŽAS Bili su porodica koja je poštovala jeziva 3 pravila: Mesec dana od otkrića, svi su pogubljeni

Porodica Čidžon je u jesen 1994. priredila roštilj u komšiluku, pozivajući ljude u oblasti oko njihovog izolovanog doma u malom gradu u Južnoj Koreji. Malo šta je ukazivalo na to da je ta naizgled velikodušna grupa bila nešto više od skupa ljubaznih ljudi koji su nesebično potrošili svoj teško zarađeni novac na renoviranje kuće majke jednog od svojih članova.

Između formiranja porodice i njihovog naknadnog pogubljenja nešto više od godinu dana kasnije, oni su ciljali i kidnapovali one za koje su smatrali da su bogati, podvrgavali svoje žrtve užasnom grupnom silovanju i ubijali ih, raskomadali i pojeli, pre nego što su koristili skrivenu spalionicu da unište njihova tela.

Klan se složio da sledi samo tri principa: mrzimo bogate, izdajnik grupe mora biti ubijen, ne veruj ženama - čak ni svojoj majci.

Tokom narednih nedelja, tri člana osnivača bi prilazili teškim građevinskim radnicima i ubeđivali ih da se pridruže njihovom cilju - ukradu milijardu vona (u današnjem novcu vrednu oko 1,3 miliona funti) putem kidnapovanja i iznude.

Osuđeni pljačkaši Kang Dong-un i Baek Bjung-ok su bili ubeđeni, dok su se Kang Mon-seop i Song Bong-un pridružili kasnije. Poslednji član, Lee Kiung-sok, jedina članica grupe, bila je poslednja koja se pridružila.

Kim Gi-hvan, vođa grupe, zahtevao je od svih sedam članova da udruže svoja finansijska sredstva kako bi kupili resurse koji su im potrebni za sprovođenje svog programa, prikupivši milijardu vona.

Svojom ušteđevinom kupili su dva vozila, voki-tokije, dinamit i 17 komada oružja, uključujući šest pušaka, mitraljez, pištolj, vazdušnu pušku, vojni mač, nož...

Sa ovim alatima i oružjem, trenirali su na jednoj od najviših planina u Južnoj Koreji. Radili su na otmicama, i učili su kako da rukuju dinamitom. Kim Gi-hvan, žudeći da sprovede bolesne aktivnosti svoje grupe, želeo je da se uveri da su spremni i odabrao je blagajnicu kao svoju prvu žrtvu.

Dana 18. jula 1993, Song Bong-voo, Kang Dong-eun i Baek Bieong-ok su se šetali pored autobuske stanice u jugoistočnom gradu Nonsan, gde su ugledali blagajnicu kako sama šeta pored puta, brzo su je zgrabili i odvukli da je siluju, a potom je brutalno ubili.

Ovo brutalno ubistvo je bilo prvi put da je vera u grupu počela da se koleba. Ne mogavši da shvati ono u čemu je učestvovao, Song Bong-voo, najmlađi član grupe, pobegao je nakon što je uzeo 3 miliona vona u gotovini iz fondova grupe. U strahu da će Song Bong-vu reći policiji šta su uradili, grupa ga je progonila, pronašavši ga u kući rođaka.

Tamo su ga ubedili da će mu oprostiti, pa je on pristao da pođe sa njima. Ali nakon što  je odveden na udaljenu planinu, grupa ga je divljački pretukla nasmrt.

Iako su uspeli da izbegnu otkrivanje nakon ovog ubistva, grupa je morala da se povuče i ponovo proceni kako da krenu u svoje otmice. Na kraju su se uselili u kuću majke jednog od članova, planirajući da je koriste kao svoju bazu.

Svoje građevinske veštine, kao i novac koji su prikupili, iskoristili su da sagrade dogradnju do njenog doma.Ovo proširenje je uključivalo mali objekat za spaljivanje i tri zatvorske ćelije koje je grupa planirala da koristi za otmice.

Ali spoljnom svetu, grupa je sebe predstavljala kao poslušne članove društva, govoreći komšijama i svojoj porodici da gradi novu kuću za svoju majku.

Do kraja jula 1994. njihova kuća za ubistva bila završena. Nazvana 'Abanggung', ironično ime za ekstravagantnu palatu, spolja je bila ofarbana u jarko roze, dok je iznutra bila u menta zeleno, kako bi se umanjile sumnje koje su komšije možda imale.

Sada su imali svoju bazu, banda je nemirno čekala svoj sledeći zadatak.

Skoro odmah su od brokera kupili ilegalno oružje i od nezadovoljnog radnika dobili spisak VIP kupaca džipova, pa su krenuli za Korejcima koji su posedovali tip automobila koji je 1990-ih bio viđen kao statusni simbol. Njihove prve žrtve bile su konobarica (27) i njen dečko muzičar (34). Oni su gasnim pištoljem omamili dečka i pretili im noževima, pre nego što su im vezali oči i vezali noge i ruke i utovarili ih u sopstveni automobil. Njihov plan da iznude porodicu mladog para za novac imao je fatalnu manu – nijedan od njih nije bio bogat.

Ipak, porodica nije htela da ih pusti, pa su više puta silovali devojku.

Ali pre toga, porodica je počela da kuje plan da smisli kako da smrt njenog dečka izgleda kao nesreća.

Na silu su ga napili alkoholom, a zatim mu čvrsto omotali plastičnu kesu preko glave i ugušili ga. Zatim su, uzimajući njegov automobil, odvezli do obližnje litice, ostavili tragove proklizavanja u blizini i stavili ga na vozačevo sedište, pre nego što su odgurnuli vozilo sa litice.

Njihov plan je uspeo - nakon što je prijavljen nestanak, a građevinski radnik pronašao njegovo telo, istražitelji su incident pripisali nesreći izazvanoj vožnjom u pijanom stanju, zbog visokog nivoa alkohola u krvi u njegovom telu.

Ohrabreni svojim zločinom, nastavili su svoja zlodela, a jednu od otetih žena su primorali da pojede džigericu supružnika. Banda je tada imala još jedan problem - odlaganje.

Iako su u svom skrovištu napravili spalionicu, znali su da bi dim  u ranu jesen izazvao sumnju.Povrh svega, bili su zabrinuti da će smrad kuvanog ljudskog mesa biti primetan.

Da bi ovo prikrili, pozvali su svoje komšije da jedu svinjetinu sa roštilja sa njima u pokušaju da prikriju miris spalionice.

Dakle, dok su njihove komšije tog sunčanog popodneva rado žvakale pečenu svinjetinu, diveći se nedavno renoviranoj kući sa svojim jarko ružičastim zidovima u kojima je živela ljubazna, ali pomalo zbrkana porodica, ostali su u neznanju nad onim što se dešavalo ispod njih.

Tela dvoje ljudi pretvarala su se u pepeo samo nekoliko koraka od njih.

Još jednom ohrabreni svojim izopačenim uspehom, iskoristili su novac koji su dobili za otkup za kupovinu oružja i nekoliko vozila da izvedu još napada.

Ali njihova propast je ubrzo usledila.

Na neuspešnom treningu, jednom od članova porodice su povređene ruke jer je pogrešno rukovao štapovima dinamita.

Pošto mu je bilo potrebno hitno bolničko lečenje, zamolio je devojku koja im je bila zarobljenik da ga odvede u bolnicu, pretpostavljajući da, pošto je ubila ožalošćeni par i pojela njihovo meso, neće moći da ode u policiju, a da ne otkrije svoju umešanost.

Ostavio ju je u čekaonici sa 500.000 vona u kešu i mobilnim telefonom, rekavši joj: „Želiš li da pobegneš? Hoćeš da pobegneš? Ako hoćeš da pobegneš, samo napred.'

Iako u početku nije bila sigurna u to, njena odlučnost je ojačala čim ga je odvela medicinska sestra. Odvezla se taksijem do obližnjeg vinograda, gde se sakrila dok je pozivala agenciju  iznajmljivanje automobila.

Prestravljena, koristila je ovo vozilo da se odveze do Daejeona, gde je napustila vozilo i otišla drugim taksijem do Seula, smestivši se u motel u srcu velike metropole. Tamo je pozvala prijatelja i zamolila ga da to prijavi policiji, previše uplašena da to sama učini.

U početku su policajci mislili da je njena priča previše nategnuta da bi se verovalo, pa su je proverili da li ima tragove na ruci, verujući da je pod uticajem droge.

Nakon što je ispričala svoju priču glavnom kriminalističkom istražitelju stanice, shvatili su da mnogi detalji njene priče, posebno nestanak nestalog bračnog para, još nisu dostupni javnosti. Odlučili su da krenu u akciju pa su uhapsili jednog od članova, a onda su pozvali ostatak bande, pretvarajući se da su lekari i rekli im da je doživeo tešku nesreću i da treba što pre da ode u bolnicu.

Tamo su uhapšeni.

Čak i nakon hapšenja, bili su potpuno nemilosrdni i čak su svoje uvrnute radnje prikazali u kameru.

- Nisam čovek - vrisnuo je jedan od njih.

Samo mesec dana nakon hapšenja, svaki član kulta proglašen je krivim i osuđeni su na smrtnu kaznu. Dva dana nakon izricanja presude pogubljeni su.

Iako su ubijeni zbog svojih užasnih zločina, njihovo nasleđe je živelo.

Godinama nakon toga, govorilo se da su stanovnici Jongvanga, grada u kome su se ubistva dogodila, bili na granici straha da kažu ljudima gde žive, uplašeni da su čak i izbliza povezani sa porodicom Čidžon.

Ružičasti dom takođe je brzo srušen, ali se priča o tome šta se na tom mestu dogodilo decenijama.

Što se tiče žene koja ih je otkrila, ona je nestala na nekoliko godina, ali se ponovo pojavila u kulturnom pamćenju Južne Koreje 2011. godine, kada je razgovarala za novine da ispriča svoju stranu priče.

Kurir.rs/Dejli mejl