"Jedva da više i postoji", govori gradonačelnik Vovčanska, industrijskog grada sravnjenog sa zemljom u ruskim napadima, čiji su razmeri šokantni čak i za polja smrti istočne Ukrajine, piše agencija AFP.

Vovčansk nema veliku istoriju, ali njegova geografija ne može biti tragičnija. Samo pet kilometara od ruske granice, snimci ukrajinske vojske bespilotnom letelicom pokazivali su krajolik ruševina, sličan Mesečevim kraterima, koji se proteže kilometrima.

Od tada je postalo gore.

- Devedeset posto centra grada je sravnjeno sa zemljom - govori gradonačelnik Tamaz Gambarašvili, visok čovek u uniformi koji upravlja onim što je ostalo od Vovčanska iz Harkiva, glavnog grada regije, udaljenog sat i po vožnje.

- Neprijatelj nastavlja s masovnim granatiranjem - dodao je.

profimedia-0927188494.jpg
Grad je u potpunosti razoren Foto: Profimedia

Šest od deset zgrada u Vovčansku potpuno je uništeno, a 18 posto delimično uništeno, pokazuje analiza satelitskih snimaka nezavisnog obaveštajnog kolektiva otvorenog izvora Bellingcat. No, razaranje je mnogo gore u centru grada koji je sravnjen severno od reke Vovča.

Agencija AFP i Bellingcat udružili su snage kako bi ispričali kako je, zgradu po zgradu, ceo grad izbrisan s mape u samo nekoliko nedelja - i kako bi prikazali ljudske žrtve.

Sama brzina razaranja nadmašila je čak i Bahmut, grad u Donbasu, u kojem su počinjena neka od najbrutalnijih ubistava u ratu, rekao je za AFP ukrajinski oficir koji se borio u oba grada.

- Bio sam u Bahmutu pa znam kako su se tamo odvijale bitke. Ono što je trajalo dva ili tri meseca u Bahmutu, u Vovčansku se desilo u samo dve nedelje - tvrdi poručnik Denis Jaroslavski.

Vovčansk je pre rata imao blizu 20.000 stanovnika. Sada živi samo u sećanjima preživelih koji su uspeli da pobegnu.

- Osim fabrika, grad je imao medicinsku školu, tehnički fakultet, sedam škola i brojne vrtiće. Imao je čak i radionicu koja je izrađivala kočije za filmove iz određenih perioda. Čak smo bili i zanimljivi, na svoj način - kaže Nelija Strižakova, direktorka biblioteke, za AFP u Harkivu.

Tome treba dodati regionalnu bolnicu obnovljenu 2017. s gotovo deset miliona evra nemačke pomoći, crkvu prepunu za verske praznike i veliku fabriku hidrauličkih mašina. Nekada je bila privredno srce grada, dok se za njene ruševine sada bore obe vojske.

Ruska vojska brzo je okupirala Vovčansk nakon što je izvršila invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, ali Kijev ga je potom vratio u munjevitom kontranapadu te jeseni. Uprkos svakodnevnom ruskom bombardiranju, bilo je relativno mirno. Zatim se 10. maja dogodilo nešto sasvim drugačije.

profimedia-0927188464.jpg
Nekadašnji načelnik bolnice sa slikom zgrade pre i posle napada Foto: Profimedia

Iscrpljena nakon višesedmičnih teških borbi 100 kilometara južnije, ukrajinska 57. brigada pregrupirala se u blizini Vovčanska kada je jedna od njenih izvidničkih jedinica primetila nešto čudno.

- Uočili smo dva ruska oklopna transportera koji su prešli granicu - prisetio se poručnik Jaroslavski, koji je predvodio jedinicu.

Ta vozila bila su uvod u jednu od najintenzivnijih ruskih ofanziva od početka rata, pri čemu je Moskva na grad poslala nekoliko hiljada vojnika.

- Nije bilo utvrđenja, rovova, mina koji bi usporili njihovo napredovanje - navodi Jaroslavski, još besan na "nemar ili korupciju" koji su dopustili da se ovo dogodi, piše AFP.

- Približno 17.000 ljudi izgubilo je svoje domove. Zašto? Zato što neko nije izgradio utvrđenja. Mi danas kontrolišemo grad, ali ono što kontrolišemo je hrpa ruševina - ljuti se 42-godišnji oficir.

Predsednik Volodimir Zelenski otkazao je put u inostranstvo kako bi požurio u Harkov, priznajući da se ruska vojska probila između pet i deset kilometara u Ukrajinu. Stanovnici Vovčanska su u međuvremenu proživljavali noćnu moru.

- Rusi su počeli bombardovanje - priseća se Galina Žarova koja je živela u Stepovoj ulici 16A, stambenoj zgradi koja je sada pretvorena u ruševine, što su potvrdile slike koje su analizirali Bellingcat i AFP.

- Bili smo na prvoj liniji fronta. Niko nije mogao da dođe i izvuče nas - dodaje 50-godišnjakinja koja sada sa svojom porodicom živi u studentskom domu u Harkovu.

- Sišli smo u podrum. Sve su zgrade gorele. Bili smo nagurani u podrume gotovo četiri nedelje, do 3. juna - dodao je njen suprug Viktor (65).

Na kraju je par odlučio da pobegne pešice.

- Dronovi su leteli oko nas kao ose, kao komarci - prisetila se Galina.

Hodali su nekoliko kilometara pre nego što su ih spasili ukrajinski volonteri.

- Grad je bio prekrasan. Ljudi su bili prekrasni. Imali smo sve. Niko nije mogao ni da zamisli da ćemo za samo pet dana biti izbrisani s lica Zemlje - uzdiše bibliotekarka Strižakova.

U biblioteci koju je vodila u ulici Tohova broj 8 u dimu je nestalo 125.000 knjiga.

Više od polovine porodica u istočnoj Ukrajini ima rodbinu u Rusiji. U Vovčansku, pre nego što je 2014. počeo rat u regiji Donbas, ljudi su svakodnevno prelazili granicu i išli u kupovinu, a Rusi su hrlili na gradske pijace.

- Postoji mnogo mešovitih porodica. Roditelji, deca, svi smo povezani. A sad smo postali neprijatelji. Ne postoji drugi način da se to kaže - navodi Strižakova.

Rusko ministarstvo odbrane nije odgovorilo na upit AFP-a za objašnjenje onoga što se dogodilo u gradu.

Gradonačelnik Gambarašvili, kojeg je geler pogodio u nogu dok je nadzirao evakuaciju grada, odmahnuo je glavom kad su ga upitali da proceni broj civilnih žrtava. Govori kako su to "desetine, bez sumnje. Možda i više".

U Vovčansku je 10. maja još bilo približno 4.000 ljudi, uglavnom starijih, budući da je većina porodica s decom evakuirana mesecima ranije.

Kira Džafarova (57) veruje kako je njena majka Valentina Radionova koja je živela u ulici Duhovna br. 40 u maloj kući sa šarmantnim vrtom, verovatno mrtva. Njihov poslednji telefonski razgovor bio je 17. maja.

"Sa 85 godina ne idem nigde", bila je uporna njena majka. Satelitski snimci i svedoci potvrđuju kako je kuća potpuno uništena.

- Od tada znam da je gotovo - uzdahnula je Kira, koja je dala DNK za identifikaciju, ako i kada borba završi.

Govori o posebno okrutnoj ironiji: Njena majka, ruska državljanka, preselila se u Vovčansk kako bi mogla da bude na jednakoj udaljenosti između svoje dvoje dece, koja su se posvađala.

Kira živi u Harkovu 35 godina, a pre dve godine postala je zvanično Ukrajinka. Njen stariji brat, za koga kaže da podržava ruskog predsednika Vladimira Putina, ostao je u Belgorodu, rodnom gradu porodice i prvom velikom ruskom gradu s druge strane granice.

Kira, psihijatrica, sada ga naziva samo svojim "bivšim bratom", dok ga AFP nije uspio direktno kontaktirati.

Volodimir Zimovski (70) se, takođe, vodi kao nestao. On je 16. maja odlučio da pobegne od bombardovanja u automobilu sa svojom majkom, suprugom Raisom i susedom. Zimovski i njegova majka su ubijeni, "najverovatnije od ruskog snajperiste", govori Raisa.

profimedia-0927188503.jpg
Raisa sa slikom nestalog muža Foto: Profimedia

Usred kiše metaka, 59-godišnja pedijatrijska sestra jedva je izašla iz automobila kada su je zgrabili ruski vojnici i držali dva dana. Uspela je da pobegne, sakrila se preko noći u komšijin podrum, a na kraju je pobegla kroz šumu.

Ispričala je svoju mučnu odiseju smirenim, odmerenim glasom, piše AFP i dodaje kako se čini da joj je sada važna samo jedna stvar: da pronađe tela svog muža i svekrve i sahrani ih kako dolikuje.

Među preživelima kruže glasine da su tela kojima su danima bile zatrpane ulice Vovčanska bačena u masovnu grobnicu. Gde i ko ih je bacio, niko ne zna.

Šačica civila i dalje je ostala u Vovčansku. Oleksandr Garličev (70) tvrdi da je video najmanje tri kad se sredinom septembra vratio u svoj nekadašnji stan na biciklu kako bi uzeo stvari. Garličev je živio u ulici Rubežanskaja 10A, u južnom delu grada koji je bio relativno pošteđen. Otišao je tek 10. avgusta.

Preživeli iz Vovčanska - pa čak i nekoliko njegovih zvaničnika - tiho se pitaju hoće li ikada biti ponovno izgrađen s obzirom na njegovu blizinu granici, bez obzira na to kako rat završi.

Na pitanje hoće li ikada moći oprostiti ubici svog supruga, Raisa Zimovska je dugo ćutala. Zatim je šapatom odgovorila: "Ne znam, stvarno ne znam. Kao hrišćanka da, ali kao ljudsko biće... Šta da kažem?"

profimedia-0927188447.jpg
Bibilotekarka sa slikom pokojnog sina Foto: Profimedia

Bibliotekarka Strižakova više ne može da se natera da otvori rusku knjigu, čak ni klasike, budući da joj je sin jedinac Pavlo poginuo u bici kod Bahmuta.

- Znam da književnost nije kriva, ali Rusija, sve njeno mi se gadi. Sina su mi uzeli, to je nešto...

(Kurir.rs/Aljazeera/AFP)