ZBOGOM ORUŽJE! "DEZERTERI NISU IZDAJNICI": Ispovest ruskog dezertera Aleksandra od koje se diže kosa na glavi! "Imam tri mogućnosti..."

"Dezerteri nisu izdajnici, a dezertiranje nije zločin jer u ovoj situaciji nema drugog izlaza", kaže Aleksandar u razgovoru za Dojče vele.

Tako ih većina beži u Gruziju, Jermeniju, Tursku ili Izrael, ali najviše ih je u Kazahstanu gde Rusima nije potreban pasoš – koji često uopšte nemaju. Ali Kazahstan – a i Jermenija – ima svojih računica s Moskvom, tako da su neki od njih proterani nazad u Rusiju.

Aleksandrova odiseja

Zapravo i Aleksandar kaže: "Razumem suzdržanost zapadnih zemalja i da masovno ne dele putne isprave dezerterima. Među njima veoma lako mogu biti agenti ruskih tajnih službi FSB-a, ali i ratni zločinci." Od ovih šest begunaca zapravo je samo Aleksandar kao mladi oficir doista i učestvovao u pohodu Rusije protiv Ukrajine, a njegova priča je prava drama.

Zimi 2022. nalazio se na Krimu kog je već osvojila Rusija. 24. februara 2022. svi vojnici njegove jedinice su bili poređani i krenuli su u koloni. Na početku se činilo da se radi o vojnoj vežbi, objašnjava: "Nije bilo naredbe za napad na Ukrajinu, nije bilo nikakvih uputstava. Jednostavno smo prešli ukrajinsku granicu, a tek tada smo shvatili što se događa. Bio sam šokiran i nisam znao zašto smo u Ukrajini", priča Aleksandar.

Naravno da nije hteo da učestvuje u osvajanju susedne zemlje, ali bilo mu je jasno da ne može jednostavno da pobegne.

"Ili bi me moji ljudi ubili ili bi me zadržali na granici. Trebalo je na legalan način da se vratim u Rusiju", priča svoju priču. Kada je konačno dobio odsustvo, odmah po dolasku u Rusiju zatražio je otpuštanje iz vojske. Tako je skinuo uniformu u kojoj se nadao oficirskoj karijeri, ali uzalud: u septembru 2022. naređena je mobilizacija i opet je dobio poziv.

"Bilo mi je jasno kako imam samo tri mogućnosti: ili ću završiti u zatvoru ili se vratiti na bojno polje. Ili moram pobeći iz Rusije", kaže Aleksandar.

Tako je i on otišao u Kazahstan. Tamo se preko poznanika povezao s aktivistima za ljudska prava i zatražio azil.

"Znao sam da nemam neku zaštitu u Kazahstanu, jer Kazahstan i dalje na neki način zavisi od Rusije", kaže dezerter.

"Zaslužuju svaku pomoć i zaštitu"

"Nisam dobio status izbeglice, ali mi je barem produžena dozvola boravka."

Odmah počinje obilaziti ambasade zapadnih zemalja tražeći pomoć:

"Znao sam da tamo ne mogu da podnesem zahtev za azil, nego da to mogu učiniti samo na teritoriji zemlje", kaže Aleksandar.

Nakon 2 godine konačno je mogao da otputuje u Francusku. "Dobili smo dozvolu za ulazak jer se aktivno protivimo ratu, a ne tek zato što smo dezerteri", naglašava.

U tome im je pomogao i Aleksej Alšanskij iz Conflict Intelligence Teama (CIT).

Njegov prvi zadatak je bio da proveri priče tih ruskih begunaca da nisu ruski agenti i priznaje kako to jednostavno nije moguće do poslednjeg detalja. Ali u svakom slučaju je dobro proverio da nisu učestvovali ni u ratnim zločinima.

"Njegovo učestvovanje u invaziji je bila jednostavno zla sudbina", misli aktivista.

"Utoliko bi trebao dobiti humanitarnu zaštitu i velika je sreća da ju je dobio", kaže stručnjak CIT-a.

Jer sve te Ruse u njihovoj domovini neminovno čeka kazna, bilo u zatvoru ili barem slanje na prvu liniju bojnog polja zbog njihovog, ako ne političkog, ali u svakom slučaju moralnog stava. To nedvosmisleno spada u pojam "azila", ali Zapad je izuzetno oprezan u takvoj pomoći.

Zapravo, među najglasnijim protivnicima da se pomogne ruskim beguncima je Ukrajina, kojoj bi valjda trebalo biti u interesu da ratni protivnik ima što manje vojnika. "Za ljude u Ukrajini može biti teško da vide situaciju s druge strane i da prepoznaju da ne žele svi ruski vojnici učestvovati u ratu u Ukrajini", kaže on. Mnogi i ruski vojnici zapravo tek pokušavaju nekako izvući živu glavu.

Alšanskij ističe kako, prema odredbama međunarodnog prava, osoba ne postaje automatski ratni zločinac samo zato što učestvuje u ratu. "Međunarodno humanitarno pravo jamči zaštitu svim osobama koje nisu uključene u ratne zločine u kontekstu oružanog sukoba."

Strah ruskih udruženja
Prema CIT-u, broj ruskih dezertera raste od početka rata. Veliki deo njih ne može da računa na podršku bilo koga u Rusiji iako je odbijanje oružja u ovim okolnostima, po mišljenju Alšanskija, "zaista hrabar korak".

"Ako neko ide na antiratne proteste s plakatom 'Ne ratu!' i zbog toga provede nekoliko dana iza rešetaka, smatra se herojem. Takve osobe mogu da dobiju vizu za inostranstvo, postoje međunarodni programi za njih", sažima. "Ali kada neko pobegne iz Rusije jer ne želi uniformu, ko je nedeljama čamio u nekakvom jarku, gladan i premlaćen jer je odbio da se pridruži Putinu u ratu, tada je prepušten sam sebi", žali se Alšanskij.

Takvim muškarcima obično pomažu samo strane organizacije za ljudska prava. "Ruska udruženja nisu sklona da pomognu dezerterima. Kao da su paralizovani kad čuju kako je ta osoba pobjegla iz ruske vojske. Ova praksa je, blago rečeno, nepravedna", smatra Alšanskij. Ipak, donekle se mora razumeti i ponašanje pripadnika još retkih nevladinih udruženja za ljudska prava u Rusiji.

Je li im je došao pravi dezerter i begunac od vojske ili provokator u službi ruske policije? Beg iz vojske, ali i pomoć u njihovom begu je krivično delo.

Hoće li i ta udruženja zato biti zabranjena i proglašena da su "strani špijuni"? U današnjoj Rusiji je sve moguće i lako se dolazi na popis državnih neprijatelja.

Zapravo jedina pomoć na koju mogu računati je ona iz inostranstva. Tako je i ovih šest Rusa aktivno i u Francuskoj i od tamo pokušavaju da pomognu ruskim beguncima. Osnovali su udruženje pod nazivom Adieu oružje! i tako na svoj način protestuju protiv rata u Ukrajini.

Pored priče o ruskom dezerteru, portal Kurir.rs prenosio je i priču o ukrajinskom dezerteru, koju možete pročitati klikom OVDE.

Kurir.rs/Dojče vele (DW)/Preneo: D. P.