"OVO JE NAJSTRAŠNIJE MESTO NA SVETU, TELA SU SVUDA": "Iza svega stoji Putinov projekat po uzoru na naciste, od malih Ukrajinaca prave Ruse i spremaju ih za rat"

Ruska taktika 'mlevenja mesa', nemilosrdnog slanja vojnika u talasima u direktne napade na ukrajinske položaje, u kojima Kremlj ne mareći uopšte što gubi više od hiljadu ljudi dnevno, uzrokuje užasne gubitke i nepojmljivo je okrutna, a uz to ruski vođa Vladimir Putin ne može je primenjivati zauvek, navodi u svojoj analizi Foreign Policy, opisujući središnji ruski centar za prikupljanje posmrtnih ostataka ruskih vojnika u Rostovu na Donu - logističkom središtu ruske invazije na Ukrajinu - kao jedan od najtužnijih prizora i mesta na svetu.

Kako napominje autor, ruski nezavisni novinar Aleksej Kovaljev, ove smrti vojnika nužna su posledica prava Ukrajine da se brani od ilegalnog osvajačkog rata. Štaviše, navodi dalje, mnogi od tih običnih ruskih vojnika verovatno su počinili prezira vredne brutalnosti i ratne zločine protiv Ukrajinaca, uključujući bespomoćne civile. No, užasna stopa kojom Rusi ginu na bojištu - mnogo veća od ukrajinskih gubitaka, iako obe strane kriju tačne brojke - ukazuje na dve uznemirujuće istine o ruskom načinu vođenja rata.

 Kao prvo, radi se o okrutnom neobaziranju na ljudske živote koje se proteže i na vlastite vojne snage, koje Kremlj sistemski raspoređuje u tzv. mesne napade i ljudske talase. Kao drugo, kako navodi Kovaljev, masovne pogibije u ruskim redovima postale su deo sve eksplicitnije eugeničke politike, kojom Kremlj nastoji da oslobodi Rusiju nepoželjnih elemenata i rekonfigurira rusko stanovništvo. Eugenički aspekt ruskog rata dugo je bio javna tajna, o kojoj se naširoko raspravljalo u ruskim političkim emisijama i na društvenim mrežama, a sada je jedan visoki ruski političar to prvi put jasno objasnio.

Brojke su zapanjujuće - s procenjenom stopom od 1500 žrtava dnevno, oktobar je bio najkrvaviji mesec rata za Rusiju jer ruski vođa sve što ima na raspolaganju šalje u borbe. Procene poginulih ruskih vojnika u ratu kreću se od 115.000 do 160.000, što je preko deset puta više od poginulih sovjetskih vojnika u Avganistanu.

Ukupni ruski gubici - ubijeni i ranjeni vojnici - procenjuju se na oko 800.000. Prema Anastasiji Kaševarovoj, proratnoj ruskoj novinarki, prosečni ruski pešak preživi manje od mesec dana na frontu pre nego što izgubi život. S gubicima koji premašuju rusku sposobnost regrutiranja novih vojnika, malo je vojnika prošlo ikakvu ozbiljniju obuku pre nego što budu poslati u napade na ukrajinske linije.

Rusija ne gubi samo živote - i vojna oprema se gubi brzinom daleko većom od one koju je moguće nadoknaditi proizvodnjom oružja ili zalihama koje presušuju. Prema WarSpottingu, otvorenoj obaveštajnoj platformi koja koristi video potvrde za praćenje gubitaka ruske opreme, Rusija je u oktobru izgubila više od 500 komada teške opreme, uključujući tenkove, borbena vozila i avione, što je dvostruko više nego tokom bitke za Grozni u Čečeniji od 1994. do 1995. godine, čiji su katastrofalni gubici u ljudstvu i tehnici demoralisali ruske snage i tadašnje društvo.

Danas su neke od najvećih ruskih vojnih skladišnih baza gotovo prazne, čak su i stari tenkovi i oklopna vozila iz sovjetskog doba dovučeni na ukrajinska bojišta.

Ruski političari, eksperti i obični građani, koji javno maštaju o masovnim ubistvima Ukrajinaca, smatraju da životi njihovih vojnika vrede ipak nešto više. Prelaz na taktiku 'mlevenja mesa' u stilu Drugog svjetskog rata predmet je širokih i strastvenih rasprava na proratnim Telegram kanalima još od bitke za Bahmut, koja je započela u leto 2022. i trajala gotovo celu godinu do pada grada.

Ta bitka je označila pomak od neuspešnog koncepta bataljunskih taktičkih grupa, sastavljenih od nekih od najelitnijih i najučinkovitijih ruskih jedinica, poput padobranskih i specijalnih snaga, do masovnih frontalnih napada u sovjetskom stilu.

U bici za Bahmut je sada pokojni šef i zapovednik grupe Vagner, Jevgenij Prigožin, uveo ono što je sada standardna ruska taktika slanja pešadije u talasima u napad sve dok oružje ukrajinskih branilaca ne zaglavi ili ostanu bez oružja. U slučaju plaćeničke grupe, to su uglavnom bili osuđenici regrutirani u zatvorima, kojima su obećani sloboda i velika plata.

Kremlj je izborio pobedu u jednogodišnjoj bici za sravnjeni grad po ceni od najmanje 20.000 života plaćenika Vagnera. Nakon toga je za celu rusku vojsku usvojena praksa ‘mašine za mlevenje mesa‘, pri čemu je svaka veća jedinica u te svrhe formirala jurišne grupe.

Iako se radi o zastrašujuće učinkovitoj taktici, ruski gubici su izvan svakog poređenja u novijoj vojnoj istoriji. Samo u bici za ukrajinski grad Avdiivku izgubljeno je, kako se procenjuje, oko 16.000 ruskih života, a čini se, ističe autor, da se radi o vrlo konzervativnoj proceni koja kruži među ruskim proratnim vojnim blogerima, koji imaju praksu da umanjuju ​​gubitke svoje strane.

No, rusko neobaziranje na ljudske živote nije samo pitanje taktike na bojnom polju. Ono što se ističe je, navodi Kovaljev, namerna okrutnost. Ruska vojska je zaprepastila svet svojom bezobzirnom brutalnošću prema ukrajinskim civilima - uključujući silovanja, mučenja, ubistva i otmice - te ratnim zarobljenicima, koji se, kako napominje autor, sada rutinski pogubljuju, što je još jedan na dugom popisu ruskih ratnih zločina.

No, šokantna je i okrutnost koju oficiri iskazuju prema vlastitim podređenima. Ruski Telegram kanali prepuni su izveštaja o vojnicima koji su mučeni zbog odbijanja izvršavanja ili propitkivanja zapovesti, o teško ranjenim vojnicima koji su poslati u napade u sigurnu smrt te o vojnim jedinicama u sovjetskom stilu postavljenim iza prve linije, čiji je jedini zadatak da pucaju na vojnike koji se povlače i na dezertere, što je poznato kao ‘poništavanje‘. Samoubilački napadi ljudskim talasima su istovremeno i sredstvo i cilj - zapovednici su navodno ubacivali vojnike u te potrošne jedinice kao kaznu zbog raznih razmirica ili neplaćanje mita.

U ovakvim okolnostima, ne iznenađuje da mnogi ruski vojnici odluče da okončaju svoje živote. Do sada postoji stotine videozapisa na internetu koji prikazuju ruske vojnike kako pucaju u usta kako bi izbegli još jeziviju smrt, znajući da nema nade za medicinsku evakuaciju na ruskoj strani.

Još zlokobniji aspekt ruskog obezvređivanja života je sve otvorenije oblikovanje rata kao nacionalnog eugeničkog projekta. "Potrošni ljudi" s niskom "društvenom vrednošću" - tako je ruski parlamentarac Aleksandar Borodaj opisao svoje sunarodnike poslate kao topovsko meso u Ukrajinu na jednom procurelom snimku, čiju je autentičnost kasnije potvrdio. Potrošne snage, rekao je, može se poslati na "najhrabrije (i) najsmjelije" Ukrajince i "do maksimuma iscrpeti neprijatelja".

Pritom Borodaj nije bilo ko - on je politički savetnik iz Moskve koji se 2014. proglasio premijerom samoproglašene tzv. Narodne Republike Donjeck u Ukrajini, a sada je član ruskog parlamenta iz vladajuće stranke Ujedinjena Rusija. Budući da dolazi od nekoga tako istaknutog, to je u biti potvrda kako Rusija vodi rat.

Da je rat promenio sastav ruskog stanovništva odavno je jasno iz neuporedivo veće stope po kojoj u ratu ginu pripadnici neruskih etničkih manjina - Burjati, Tatari, Tuvanci. No, to nisu jedini pogođeni delovi ruskog stanovništva, dok rusko vodstvo istovremeno pošteđuje politički važno stanovništvo Moskve i Sankt Peterburga, gdje bi nemiri mogli ugroziti režim i gde živi veliki deo ruske elite.

Zatvori su praktično ispražnjeni jer se zatvorenici šalju na najkrvavije delove bojišta, a pošteda građana u većim urbanim središtima u evropskom delu Rusije znači da ispaštaju udaljenije, siromašnije i manjinske ruske regije.

Kako bi se nadoknadio namerni gubitak "potrošne robe", presudnu ulogu u moskovskom eugeničkom programu igraju Ukrajinci. Nekoliko miliona Ukrajinaca proterano je s okupiranih teritorija i preseljeno u Rusiju, a nerazmeran udeo njih čine žene i deca. Na njihovo mesto dolaze ruski doseljenici.

Desetine hiljada, ako ne i stotine otete ukrajinske dece sada se ‘rusificiraju‘ kako bi im se izbrisao svaki ukrajinski identitet, što je jasan odjek nacističke eugeničke politike slanja plavokose poljske djece u Rajh kako bi bila usvojena i ‘transformisana‘ u Nemce. Neki od otetih ukrajinskih dečaka sada su već dovoljno stari da budu prisilno regrutovani u rusku vojsku, što je još jedan ruski ratni zločin na već dugom popisu.

Rusija i dalje ima brojčanu nadmoć, ali njeni resursi, ističe autor, nisu beskonačni. Samoubilačka ruska strategija vođenja rata, iako je učinkovita, dugoročno nije održiva.

Sudbina ruske invazije sada zapravo zavisi o spremnosti Zapada da se posveti naporu Ukrajine da se odupre ruskim neoimperijalističkim težnjama i ostane nezavisna država. Poslednje nedelje na dužnosti američkog predsednika Džoa Bajdena mogli bi se pokazati ključnim - njegova odluka da Ukrajini dopusti udare na ključne vojne ciljeve na ruskoj teritoriji američkim i britanski projektilima dugog dometa već je izazvala gnevan odgovor Moskve, iako tu nema ništa novo jer Kijev i inače koristi zapadno oružje za udare na vitalne ciljeve na svojim teritorijima koje Kremlj smatra svojim zemljama, uključujući nezakonito anektirani Krim.

Na Zapadu je da pomogne Ukrajini da osigura da Putin izgubi svoju opkladu dok šalje sve što ima protiv ukrajinskih snaga, i pre nego što mu ponestane opreme i obučenih vojnika. Katastrofalni ljudski gubici neće ga sprečiti u onome što je naumio jer su oni duboko ukorenjeni u ruski okrutni način vođenja rata, zaključuje u svojoj analizi za Foreign Policy Aleksej Kovaljev.

(Foreign policy/Jutarnji list)