KOŠMAR: Muzej gde možete svog dželata pogledati u oči i podići poklopac lonca u kojem se kuvaju ljudi!

Mrtvačke glave, upaljene sveće i ljudi rasečeni napola uz nasmejane dželate dočekaše me usred Čikaga, među restoranima s više Mišlenovih zvezdica nego što ih ima u nekim zemljama, skupim hotelima i radnjama najpoznatijih svetskih marki. Kad se svi drugi muzeji i znamenitosti zatvore, Muzej mučenja, koji radi do osam ili devet uveče, tek oštri svoja sečiva za znatiželjne posetioce.

Muzej mučenja u Čikagu sa oko 560 kvadratnih metara izložbenih postavki najveći je takav muzej u Americi - a ima ih od Holivuda do Kalifornije. Sa više od stotinu eksponata - raznih uređaja i rekonstrukcija istorijskih scena (ubistava, vađenja očiju, nabijanja na kolac i sličnih interesantnih situacija), ovo je, kako mu reklama kaže, „najdetaljnija svetska zbirka uređaja za zatvaranje i mučenje“.
Ceo ulazni hodnik od poda do plafona prekriven je replikama ljudskih lobanja a niz sveća čini se kao da vodi pravo u pakao, a ne ka istorijskoj postavci.

Muzej ističe da veruju kako je onaj ko zaboravi prošlost osuđen da je ponovi. Zato muzej na upečatljiv način prikazuje kako izgleda peći ljude, vaditi im organe i odsecati im delove tela. Ko bi to posle mogao da zaboravi?!

„Skupili smo neviđenu zbirku okrutnosti. Sve je dokumentovano istorijskim izvorima, a na zidovima smo prikazali gravure iz starih knjiga. Naš muzej - to je jeziv pogled u najmračnije delove ljudske istorije. Da li si dovoljno hrabar da iskusiš svojim čulima?“

U poseti modernom muzeju sva čula treba da budu uključena, pa su mnogi eksponati napravljeni interaktivno, tako da posetilac, recimo, može da čekrkom podigne poklopac lonca u kojem se kuvaju nevini ljudi lica deformisanih od bola. Nevini - jer ovde se pitanje krivice ne postavlja. Niko na svetu nije dovoljno kriv da iskusi ovoliku bol i neljudskost. Niko na svetu nije dovoljno nevin da ga okrutni dželati sa sekirama u zamahu ne dohvate sečivom.

Specijalna vaga za veštice podučava da su dželati verovali da samo slabo uhranjene dame mogu biti veštice. One punačkije vaga bi oslobađala, jer takve sigurno ne bi mogle da zajašu metlu.

„Nemojte da sedate!“

Na stolici prepunoj eksera stoji upozorenje: „Nemojte da sedate!“ Dakle, posetioci su sigurno imali potrebu da sednu na oštre eksere! Odsečene ruke, noge, glava izloženi su kao u mesari. Raščerečeni ljudi na raznim spravama dočekuju me u svakoj prostoriji.
Svet posmatran očima slučajnog prolaznika zalutalog među odsečene glave, među nesrećnike nad nesrećnicima kojima ni pakao posle ovoga teško neće pasti, na svetlost muzejskog mraka izvlači stanja psihe kojih često nismo svesni: slatko uživanje u posmatranju strašnih scena, isto ono koje nas goni gledanju horor filmova, igranjem igrica sa ubijanjem i mučenjem. Nešto je u čoveku demonsko i to ne vredi poricati. Da li bih bio bolja žrtva ili dželat? Izučavam kako se tačno nanosio bol, kako su se okretali točkovi za cepanje ljudske kičme i duše, kako to izgleda biti dželat koji spušta oštricu mača posred čela. Teže je poistovetiti se sa žrtvama, jer to bi značilo prihvatiti da bih mogao biti u loncu. Da moram da biram - da budem ili dželat ili žrtva, koliko bih uživao u svom dželatskom poslu? Da li mnogo patnje čini ljude neosetljivim? Pa ipak, čak i radnici u mesarama svedoče da bi ih posle dugotrajnog posmatranja patnje životinja stizala teška depresija i pratile psihičke posledice do kraja života.

Čemu nas uči muzej u Čikagu? Putovanje bolom i vekovima nema svoje odredište. Ono je s nama, u nama. Preispitujemo sebe i istoriju: zašto i kako je sve ovo bilo moguće? Da li je zaista neponovljivo ili je ljudska okrutnost tu, skrivena u svima nama i samo čeka trenutak da ponovo doprinese budućem muzeju nehumanosti?

Pa ipak, ovakvi muzeji, fokusirani na srednji vek, previše ga pojednostavljuju - ta niska vekova bila je zlatno doba u mnogo čemu. Treba li baš bol i mučenje pamtiti, kad se toliko dobrih stvari zaboravlja?

Ulazim u bodljikavi kavez koji bi trebalo okačiti na neko drvo ili na visok plafon u tamnici, zatim u drveni ram za odsecanje glave. Na izbezumljenoj lutki žene, na stomaku je kavez s pacovom. Na vrhu kaveza se ložila vatra. Pacov bi od toplote instinktivno bežao, progrizajući put kroz stomak žrtve... To je koristio velikaš Diderik Sonoj u Holandiji, tokom ustanka u 16. veku.

Detaljna objašnjenja obogaćuju znanje o svakom instrumentu, učinjenom delu i načinu na koji je sprovodeno mučenje. Toliko prisustvo krvavih scena čini da posle nekoliko soba više ne iznenađuje još jedna odsečena glava, još jedno izvađeno oko, još jedan čovek zapaljen u buretu... Da li to može biti normalno? Podsećam se i na poznatu istorijsku činjenicu - najokrutniji mučitelji bili su uglavnom oni koji su sami bili mučeni.

Razgledam kočeve za nabijanje neposlušnika i predlažem upraviteljki muzeja (ne, nije Lucifer u pitanju, već veoma ljubazna dama) da u audio-vodič doda čitanje odlomka o nabijanju na kolac iz romana „Na Drini ćuprija“. Objašnjavam da je u pitanju srpski nobelovac i da niko nikad nije književno napisao bolji opis tog strašnog mučenja. Nije potrebno ni videti kolac pred sobom da se zamisli kako je tačno to izgledalo. Ako treba, pročitaću im ja na engleskom... Upravo audio-vodič s detaljnim opisima šta su ljudi prolazili stotinama godina ostavlja najveći utisak. Većina posetilaca mi kaže da su iz muzeja izašli sa osećanjem zahvalnosti što ništa od viđenog nikad nisu iskusili.

Rođendanski poklon

„Dovela sam dečka ovde za rođendan. Baš smo uživali! Najviše nam se dopala giljotina, uvek sam se pitala kako je to izgledalo odseći glavu kralju...“, kaže mi Sara, koju upoznajem na izlazu, dok njen dečko izgleda pomalo uplašeno. Možda je u poklonu bila suptilna poruka - recimo, šta može da mu se dogodi do sledećeg rođendana ako na Instagramu gleda slike drugih dama. Mogao bi napraviti poseban muzej o krivičnim delima i mučenjima počinjenim zbog ljubavi i strasti. Ako je državna represija opala tokom vekova usponom ljudskih prava i napretkom civilizacije, čini se da je ova druga vremenom porasla uz popriličnu maštovitost.

Iako je donekle evropocentričan - najveći deo eksponata vezan je za mučenja sa starog dobrog kontinenta, Muzej mučenja u Čikagu pruža na dlanu riznicu znanja, istoriju perverzije, mržnje i ludila. Da bismo bili normalni, da li moramo da poznajemo ludilo? Nemam na to odgovor, ali bi mi bilo žao da nisam otišao da pogledam u oči dželatu, da nisam dodirnuo vrh koca, makar u Čikagu.

Radnici muzeja su toliko ljubazni da se čini kao da su se dva paralelna univerzuma iskrivila dodirnuvši se u mračnom prostoru: „Gospodine, želite li da vam pomognem da se fotografišete s mrtvačkim glavama? Možda da vam detaljno objasnim kako se vade creva tako da čovek što duže bude živ ili koji je najefikasniji način odsecanja prstiju?“

Muzej noćnih mora, to bi možda bio prikladniji naziv. Uprkos svemu, posetu iskreno preporučujem, mada ne garantujem kako ćete posle te posete spavati.

Viktor Lazić