Lufthanza je u ponedeljak saopštila da je suspendovala pet linija prema Bejrutu i iz Bejruta do i uključujući 30. jula "zbog opreza".
Situacija se u odnosima Izraela i Libana, preciznije šiitskog militantnog pokreta Hezbolah, užarila nakon raketnog napada na deo Golanske visoravni pod izraelskom kontrolom u kojem je poginulo 12 dece, Druza i nije isključena mogućnost otvorenog sukoba.
Dok se međunarodna zajednica aktivno uključila u nastojanja da se izbegne razorni izraelski odgovor koji bi mogao voditi prelivanju sukoba na ceo Liban, s pretnjom posledičnog širenja na region, turski predsednik Redžep Taip Erdogan najavio moguće vojno uključivanje u sukob Izraela s Palestincima.
"Ako ojačamo, Izrael neće moći da čini šta sada čini u Palestini. Baš kao što smo ušli u Karabah, baš kao što smo ušli u Libiju, mogli bismo učiniti slično njima. Nema razloga da to ne učinimo. Moramo biti snažni kako bismo mogli da preduzmemo te korake". Turska je dala svu podršku Azerbajdžanu koji je u munjevitoj operaciji 19/20. septembra prošle godine pod svoju kontrolu stavio celo područje Nagorno Karabaha koji je dotad kontrolisala Jermenija.
Interesi u Libiji
U Libiji je Turska 2019. godine otvoreno ušla u sukob na strani vlasti u Tripoliju te je onemogućila snage s istoka, koje vodi samozvani maršal Kalifa Haftar, da osvoje glavni grad. U tom su sukobu teško poraženi plaćenici ruske grupe Vagner koji je trebalo da odnesu pobedu. Erdogan ne spominje turske intervencije u Siriji nakon izbijanja građanskog rata 2011. godine koje nisu bile tako uspešne ni upade na sever Iraka gde se sukobljava s kurdskim grupama za koje tvrdi da su bliske Radničkoj partiji (PKK).
Njegova je izjava snažno odjeknula, ali treba je pomnije čitati i staviti je u kontekst. Turski predsednik je govorio članstvu svoje stranke, Pravde i razvoja (AK), u svom rodnom gradu Rize fokusirajući se na rast odbrambene industrije. Rečenice su kondicionalne, uslov je da Turska bude vojno moćna, a snažnu su reakciju izazvale zbog osetljivosti trenutka koji preti otvorenim ratom Izraela i Hezbolaha. Treba ih staviti u realni okvir, Turska je izložena u Siriji i Iraku, i dalje je aktivna u Libiji, u nedelju je parlament odobrio predsednički predlog o raspoređivanju vojske u Somaliji na dve godine kako bi se poduprla sigurnost u borbi protiv terorizma i drugih pretnji u okviru sporazuma o odbrambenoj saradnji Turske i Somalije.
Erdoganovu politiku prema regiji pogone dva primarna impulsa, reč je o ambiciji da Turska postane pokrovitelj regiona koji je nekad bio deo Osmanskog carstva. Na tom su planu ostvareni važni uspesi u doba pre Arapskog proleća dok je ministar spoljnih poslova bio Ahmet Davutogu sprovodeći politiku "nula problema sa susedima" koja je doživela krah nakon početka rata u Siriji. Ambicija ide i dalje, turska politika, kako ju je zacrtao AK, ima cilj da ostvari primat u islamskom svetu zbog čega se Ankara postavlja tako snažnim zaštitnikom palestinskog korpusa. Militantni pokret Hamas se drži Turske, ali Palestinska samouprava ne ide u tom smeru pa je Erdogan, kad je govorio o mogućem uključivanju u sukob Izraela i Palestinaca, istovremeno zatražio da se Mahmud Abas izvni jer je odbio poziv da se obrati Velikoj narodnoj skupštini Turske. Tome treba dodati i drugi održani krug pregovora palestinskih frakcija u Kini o čijem sadržaju znamo malo. Ankara tim potezom nije zadovoljna jer smatra da bi ona trebalo da vodi glavnu reč u tim procesima. Ulogu igraju i emocije na koje se Erdoğan često poziva govoreći o potlačenom palestinskom korpusu iako takve osećaje nije pokazivao prema turkmenskoj islamskoj manjini Ujgurima koje zlostavlja Kina.
Interesi, a ne emocije
Dakle, ne radi se toliko o emocijama, iako ih svakako ima, koliko o interesima, pa će Palestinci uvek biti deo njegovog govora, Ujguri izuzetno retko. Turska ima interese u Centralnoj Aziji među nacijama i državama turskog govornog područja, gde nastoji da izbegne sukob sa Kinom, koja tu gradi stratešku dubinu, i obe nastoje da smanje ruski uticaj u toj oblasti.
Erdoganove izjave treba posmatrati i u kontekstu nastojanja da se poboljšaju odnosi sa Sirijom. U Turskoj još uvek ima tri miliona sirijskih izbeglica, koje lokalno stanovništvo često nepravedno krivi za ekonomske poteškoće sa kojima se zemlja suočava, a koje su rezultat loše politike AK. Erdogan se nada da bi sa Asadom mogao da se dogovori o zajedničkoj operaciji protiv Kurda, koji su na ivici stvaranja sopstvene države u istočnoj Siriji, što Ankara smatra neprihvatljivim. Rusija ima dobre odnose sa Kurdima, SAD takođe, Iran ih toleriše.
Suočen sa tako mnogostranim nevoljama, sultan Ankare nema dovoljno snage da se eksponira u sukobu Izraela i Hamasa.
(Kurir.rs/Jutarnji/Preneo: A.N.)