MINUT PRED I SVETSKI RAT: Srpski poslanik u Beču javlja: Braćo Srbi, vojska kreće, spremite odbranu!

Dan nakon ovih zbivanja u Beogradu poslanik Jovanović je iz Beča, u deset i četrdeset ujutro, poslao vrlo kratak telegram: Večeras se vojska upućuje na jug jer veruje da se naš spor ima samo ratom raspraviti

Vidovdan u Beču 1914. godine osvanuo je sunčan. Od kada se pamtilo, leto nije bilo lepše. Udruženje srpskih studenata u Beču "Zora" spremalo je veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca u Gradskom parku. Uveče je trebalo da se održi bal na koji je pozvan i srpski poslanik - Jovan Jovanović zvani Pižon.

"Meni su dodelili patriotsku i tešku dužnost, da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika..." zapisao je tadašnji student Miloš Crnjanski, opisujući kako je peglao svoj frak u vreme kada se u Sarajevu desio kobni atentat i dodaje: "U velikim, istorijskim trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita."

Crnjanski neće zaplesati s poslanikovom suprugom jer se "bal neće moći održati, nikada..." U međuvremenu, u Beč je stigla vest o pogibiji austrijskog prestolonaslednika Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije.

Već drugi dan nakon atentata poslanik Jovan Jovanović Pižon odlazi u austrougarsko ministarstvo inostranih poslova da prenese kako srpska vlada duboko žali i "najenergičnije osuđuje sarajevski zločin" i kako će učiniti sve da spreči agitaciju i nezakonite radnje protiv Habzburške carevine uključujući i izvođenje pred sud svih lica eventualno umešanih u zaveru. Poslanika nije dočekao ministar Berhtold nego njegov pomoćnik. Saslušan je bez komentara. Zvaničan odgovor Austrougarske tek se očekivao, ali je bečka štampa već bila prepuna napisa o tome kako je "zločin pripremljen u Beogradu".

Od 30. juna srpsko poslanstvo u Beču bilo je praktično okruženo policijom i žandarmima dok je osoblje bilo pod stalnim prismotrom.

"Princip je svojim aktom, ipak udario svima nama na čelo žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji nego u celoj Evropi". (Crnjanski)

Ipak, bura koja je nailazila još nije morala da znači i veliki rat. Ljudi su nastavili normalno da žive. "Beč se raseljavao u banje, prema običaju 19. veka. Sve se iz Beča razišlo u letovališta... Bezbrižnost u Evropi bila je tolika da je, na primer, vrhovni komandant srbijanskih trupa (vojvoda Putnik) došao na lečenje u jednu austrijsku banju..." (Crnjanski). Srpski poslanik je u svom izveštaju primetio kako se prvih nekoliko dana, to jest do kraja juna ipak činilo da se pitanje posledica sarajevskog atentata „normalno razvija".

Međutim, početkom jula on primećuje niz „nejasnih nagoveštaja" koji su ukazivali na postojanje skrivenih namera. Štampa prvo piše o mogućem ratu a zatim iznenada (ustvari, po nalogu vlade koja je želela da "uljuljka" drugu stranu) prestaje da se bavi Srbijom; austrijski ministar rata i načelnik Generalštaba prekidaju odsustvo i vraćaju se u Beč; odnos austrijskih zvaničnika prema diplomatama se menja...

„Austrija je, međutim, pripremala ultimatum Srbiji i rat, tajno, kao što se zločin priprema." (Crnjanski)

Kada je poslanik Jovanović naredio da se povodom prenosa u Beč posmrtnih ostataka nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge zastava u rezidenciji u znak žalosti spusti na pola koplja, došlo je do „bučnih demonstracija" ispred zgrade poslanstva (3. jula). Iako je policija tražila da se srpska zastava ukloni kako bi se masa smirila, poslanik Jovanović je to odbio.

Crnjanski je slikovito opisao poslednji ispraćaj poginulih nadvojvode i njegove supruge: "U ušima katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi... Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala"."Koji će koraci biti preduzeti?" pitao se poslanik u svojoj analizi poslatoj u Beograd 15. jula 1914. godine. "U kom vidu? Kakve će zahteve Austrougarska postaviti Srbiji?"

Poslanik nije mogao da zna da je već nekoliko dana ranije (6. jula), austrijski car Franjo Josif I primio poruku od nemačkog cara Vilhelma II kojom je "Nemačka obećala apsolutnu podršku Austriji, čak i protiv Rusije, ako Austrija želi da raščisti sa Srbijom".

Poslanik srpske kraljevske Vlade u Beču Jovan Jovanović Pižon bio je iskusan diplomata koji je u dotadašnjoj karijeri prošao mnoge teškoće i krize. Rođen 1869. godine, pripadao je onoj generaciji srpskog građanskog društva koja je mogla da stekne visoko obrazovanje u inostranstvu i koja je mnogo doprinela napretku države i društva u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.

Završio je pravni fakultet u Parizu i vratio se u zemlju, ne samo sa dobrim poznavanjem prava i francuskog jezika, nego i sa stečenim navikama u odevanju i ponašanju. Oblačio se, za beogradske prilike, skladno i originalno, po francuskoj modi nosio je i visok okovratnik, zbog čega je dobio nadimak "Pižon" (golub).

Karijeru je počeo prvo kao sudija (1892/1896), a zatim kao pisar u ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije (1896-1900). Bio je neko vreme i profesor prava da bi se 1903. godine konačno opredelio za diplomatsku službu. Već u decembru 1904. godine Nikola Pašić je Jovanovića poslao kao otpravnika poslova poslanstva u Sofiji sa zadatkom da radi na srpsko-bugarskom sporazumu. Mladi diplomata je na ovom prvom značajnom zadatku pokazao umešnost u traženju sporazuma oko Makedonije, pitanja koje je duboko delilo susede. Od 1904. godine Jovanović radi u konzularnom odeljenju ministarstva inostranih dela. Ovo odeljenje imalo je za zadatak da rukovodi poslovima srpskih konzula u Makedoniji u kojoj se u to vreme razvila ogorčena borba za uticaj na stanovništvo koja je postala i fizička borba između srpskih, bugarskih i grčkih četa. U kritičnim danima carinskog rata 1906. godine sa Austrougarskom Jovanović odlazi u Atinu, a zatim u Kairo u potrazi za novim tržištima za stočni izvoz Srbije. Odatle je upućen na rad na Cetinje. Nakon mladoturske revolucije u Carigradu, prilike u Makedoniji se menjaju a Jovanović 1909. godine postaje generalni konzul u Skoplju.

Na svim zadacima Jovanović je pokazivao natprosečne diplomatske veštine. Ostavljao je utisak retko odmerenog čoveka, dostojanstvenog, gospodstvenog držanja. U kritičnim okolnostima bio je "neuzbudljiv", kako su tada govorili njegovi poznanici, što je značilo da je uvek ostajao hladnokrvan i miran. Godine 1911. znameniti ministar inostranih dela Srbije Milovan Milovanović vraća Jovanovića u Beograd kako bi mu pomagao u pregovorima sa Bugarskom, uoči priprema za Balkanski rat protiv Turske. Kada je Milovanović 1912. iznenada umro, Jovan Jovanović nakratko postaje ministar inostranih dela u vladi Marka Trifkovića, da bi to mesto u sledećoj vladi ustupio premijeru Nikoli Pašiću. Tokom Balkanskih ratova Jovanović obavlja dužnost pomoćnika ministra, to jest drugog čoveka ministarstva. Nakon što je Srbija ostvarila pobedu u Balkanskom ratu, trebalo je nastojati da se poprave odnosi s Austrougarskom koja je srpske pobede primila kao udarac i opasnost po sopstvene interese i u više navrata pretila ratom. Nikola Pašić je 1912. godine poslao Jovanovića za poslanika u Beč sa sledećim uputstvom: "Što jači otpor! Ali sukob nipošto!" Beč u to vreme nije bilo lako mesto službovanja za srpskog poslanika.

Prestolonaslednik Franjo Ferdinand nije želeo ni da primi Jovanovića u audijenciju, iako je to ovaj pismeno i usmeno tražio u više navrata. Čak i na diplomatskim prijemima, prestolonaslednik, inače nabusit čovek teške naravi, samo bi mrko pogledao i bez reči prošao pored kraljevskog poslanika iz Beograda. Uoči nadvojvodinog puta u Sarajevo juna 1914. godine, poslanik Jovanović preneo je austrijskom ministru finansija Belinskom upozorenje oko mogućih opasnosti u Bosni i predložio da Ferdinand ne putuje na Vidovdan. Međutim, Austrijanci nisu obratili pažnju na ovo upozorenje.

U krizi nastaloj u danima nakon nadvojvodinog ubistva Jovanović je javljao da austrijska vlada može da preduzme jednu od sledeće dve akcije: ili će da traži saradnju Srbije kako bi se svi počinioci i saučesnici strogo kaznili ili će ubistvo da proglasi „pansrpskom, južnoslovenskom zaverom" i napravi slučaj protiv Srbije i Srba. „Ako se sve uzme u obzir, meni se čini da će Austrougarska prihvatiti ovaj drugi kurs", pesimistički je najavio Jovanović. "Stoga je uputno pripremiti se za odbranu."

Poslanik je više naslućivao nego što je imao sve podatke o pravim namerama austrougarske vlade koja je već sredinom jula donela kobnu odluku da se po svaku cenu obračuna sa Srbijom, ne vodeći mnogo računa o širim međunarodnim posledicama. Zbog potreba mobilizacije (dobar deo vojske, seljaka bio je na letnjem odsustvu zbog žetve) odlučeno je da se s akcijom sačeka do pred kraj jula.

Pred olujom koja se spremala predsednik srpske vlade Nikola Pašić uputio je 19. jula svim predstavništvima Srbije u inostranstvu poruku u kojoj je, između ostalog, navedeno da je srpska vlada spremna da "izvede pred lice pravde sve svoje podanike za koje bi se eventualno dokazalo da su imali bilo kakvu ulogu u sarajevskom zločinu", ali istovremeno da "nikada nećemo moći da prihvatimo zahteve koji bi bili upereni protiv dostojanstva Srbije i koji bi bili neprihvatljivi bilo kojoj zemlji koja poštuje i čuva svoju nezavisnost". Kao da je Pašić već unapred pripremio odgovor na ultimatum koji će nekoliko dana kasnije stići u Beograd.

U svom komentaru poslatom ministarstvu 20. jula poslanik Jovanović je zaključio: "Verovatno je to da se Austrija priprema za rat protiv Srbije".

Tri dana kasnije (23. jula), u četvrtak, u šest sati popodne, poslanik Austrougarske u Beogradu baron Gizl fon Gizlingen zatražio je hitan prijem kod vršioca dužnosti predsednika vlade Srbije Larazara Pačua (Pašić je toga dana bio u Nišu u izbornoj kampanji) kako bi mu uručio hitnu notu bečke vlade. Gizl je kasnije pričao da je Paču u jednom trenutku postao nesiguran i da je oklevao da primi notu, na šta je austrijski poslanik rekao da će je onda ostaviti na stolu.

Nakon toga srpski ministar finansija ipak je primio dokument. Nota je sadržala deset tačaka pažljivo napisanih na način i sa ciljem da ih Srbija ne prihvati i da odbaci ponižavajuće zahteve. Između ostalog, tražilo se da Srbija zabrani svaku propagandu protiv carevine, da objavi posebnu izjavu osude i žaljenja u svom službenom listu, da raspusti protivaustrougarske organizacije i iz vojske i administracije ukloni osobe koje su učestvovale u propagandi protiv carstva, da uhapsi pojedina odgovorna lica i drugo.

Posebno teški bili su zahtevi da se Srbija saglasi da organi carevine "sarađuju" u samoj Srbiji na suzbijanju subverzije, kao i da učestvuju u sudskim postupcima protiv saučesnika u Sarajevskom atentatu. Srbiji je dato 48 sati, do 6 sati po podne u subotu, da odgovori na austrougarske zahteve. Nakon odlaska poslanika Paču je okupio članove vlade koji su u mrtvoj tišini saslušali uslove ultimatuma. Prvi je ćutanje razbio ministar obrazovanja Ljuba Jovanović: "Ne preostaje nam ništa drugo osim da se borimo."

Dan nakon ovih zbivanja u Beogradu poslanik Jovanović je iz Beča, u deset i četrdeset ujutro, poslao vrlo kratak telegram: „Večeras se vojska upućuje na jug jer veruje da se naš spor ima samo ratom raspraviti. Za slučaj prekida odnosa molim pošaljite uputstva i za činovnike novac." Istog dana, nakon dva ili tri razgovora, shvatio je da je oružani sukob između Srbije i Austrougarske neizbežan, čak i ukoliko bi Srbija prihvatila sve zahteve, od početka do kraja. Nota iz Beča je u stvari bila "ravna objavi rata Srbiji", zaključio je poslanik Jovanović. Francuski ambasador, britanski ambasador kao i ruski otpravnik poslova rekli su Jovanoviću da korak koji je preduzela Austrougarska "treba smatrati ne notom, već ultimatumom". Oni se nisu slagali s oblikom, sadržajem a ni rokom postavljenim u noti koja je za sve srpske saveznike bila neprihvatljiva.

Bečka štampa je odmah objavila tekst ultimatuma, a "stav naroda na ulicama prema poslanstvu bio je takav da sam očekivao čak fizičke napade na članove osoblja." (Jovanović). U subotu, 25. jula 1014. godine tačno u šest, predsednik srpske vlade Nikola Pašić austrijskom poslaniku lično je predao odgovor. Srpska vlada je u "majstorski sročenom diplomatskom tekstu", kako je to priznao jedan austrougarski visoki diplomata, dala oprezan odgovor kojim je uglavnom prihvatila gotovo sve, osim jednog zahteva iz note. Radilo se o traženju da zvaničnici Dvojne Monarhije učestvuju u istražnom postupku u Srbiji, što je odbijeno s obrazloženjem da bi to "predstavljalo kršenje ustava i krivičnog postupka".

Čim se vratio u svoju kancelariju, Nikola Pašić je obavešten da baron Gizl nije zadovoljan odgovorom srpske vlade i da isto veče sa celim poslanstvom napušta Beograd. "Učinili smo koliko smo mogli", napisao je Pašić u poruci upućenoj svim srpskim poslanstvima.

Istog dana poslanik Jovan Jovanović dobio je od austougarskog ministra inostranih poslova Berhtolda dopis u kome je obavešten o prekidu diplomatskih odnosa: "Žalim što su odnosi koje sam imao čast da održavam sa vama, gospodine poslaniče, sada okončani i koristim ovu priliku da vam stavim na raspolaganje priložene putne isprave za vaš povratak u Srbiju". Tri dana kasnije, 28. jula 1914. godine - tačno mesec dana nakon Sarajevskog atentata - Berhtold je poštanskim telegramom obavestio Nikolu Pašića: "Austrougarska smatra da se od sada nalazi u stanju rata sa Srbijom".

Naredno jutro austrougarska atriljerija iz Zemuna i sa Bežanije, kao i njeni ratni brodovi, bombardovali su Beograd. Da zaštiti Srbiju, Rusija je objavila rat Austougarskoj. Kao saveznica Austrougarske, Nemačka je objavila rat Rusiji. Onda su Francuska, saveznica Rusije, i Nemačka, saveznica Austrougarske, jedna drugoj objavile rat. Nemačka je objavila rat Belgiji kako bi napala Francusku. Najzad, Velika Britanija ušla je u rat protiv Nemačke. Počeo je Prvi svetski rat.

(Politikin zabavnik)