TUGA U BIJELJINI: Dečak (8) hrani bolesnog oca i brine o njemu, a majka ga napustila!

Gojkova najveća briga je da li će se otac vratiti kući sa operacije, hoće li doživeti da ozdravi i stane na svoje noge, a osim oca, on nikoga više i nema

Sve do prošle godine uspevali su nekako da sastave kraj s krajem. Petar je na nadnici zarađivao za osnovne životne potrebe. Ali, kao da nije bilo dovoljno muke u njihovim životima.

Pre godinu dana Petar je u šumi, sekući drva, slomio nogu i od tada je vezan za krevet. Sve obaveze u kući preuzeo je osmogodišnji sin Gojko.

Umesto za loptom, nakon škole, Gojko prvo pohrli da obavi kućne poslove, jer je otac Petar na bolesničkoj postelji. Gojkove obaveze su da, kad dođe iz škole, ugreje vodu, tati skuva kafu založi vatru da se ugreje. Tetka im pomogne da skuva ručak kada ne radi, a kad radi Gojko i o tome brine.

"Otišla je kada sam spavao", ovako o majci, koja ga je napustila, sa očima punim suza, priča osmogodišnji Gojko Đurić.

"Otišla je pre četiri godine. Od tada, o njoj ništa ne znaju. O tome, koliko nedostaje njegovom tek započetom detinjstvu, osmogodišnji Gojko ne govori. Ali, taj kristalni odsjaj tuge iz iskrenog srca dečjeg sve govori.

On ne zna kako je to kad te nakon škole na trpezi sačeka topla supa i još topliji i draži zagrljaj majčin.

Petra čeka operacija u Beogradu koja košta 2.000 evra. Ali ono što njega brine su loše prognoze lekara.

"Ležao sam u bolnici ovde pa bio prebačen u Banjaluku. Sada 16. oktobra idem na operaciju u Beograd nadam se da će sve biti u redu, samo da mi nogu ne amputiraju, priča na ivici suza Petar, bivši boraci i dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi.

Petar kaže da mu je Centar za socijalni rad pomogao sa 100 KM i da ga više nikada niko nije posetio. Sa druge strane u Centru za socijalni rad kažu da su Petru i Gojku pomogli jednokratno, ali kada Petrova zdravstvena situacija nije bila ozbiljna.

Oni obećavaju da će učiniti sve kako bi Petar dobio bar neki novčani prihod na koji ima pravo. Petru je za operaciju noge potrebno 2.050 evra kako bi bio operisan na VMA. Nešto novca će pokušati da skupi boračka organizacija, ali njega najviše plaši šta će biti posle operacije i da mu nogu ne amputiraju.

Teško je i poverovati da jedan samohrani otac maloletnog deteta, nezaposlen demobilisani borac nema pomoć od društva kome je toliko dao. Gojkova je najveća briga je da li će se otac vratiti kući. Da li će doživeti da ozdravi da stane na svoje noge. A, osim oca, on nikoga više i nema.