Majstor Mirko Vukeljić izrađuje ove gudačke instrumente za filharmonije širom sveta

DOBOJ - Mir­ko Vu­ke­ljić u svom ate­ljeu u Do­bo­ju vi­še od 35 go­di­na gra­di maj­stor­ske i kon­cer­tne vi­oli­ne za broj­ne fil­har­mo­ni­je. Go­diš­nje do­boj­ski Stra­di­va­ri iz­gra­di najviše tri vi­oli­ne, a nji­ho­va ce­na je od hi­lja­du do če­ti­ri hi­lja­de evra.

"Ret­ki su gra­di­te­lji ma­gi­čne, ča­ro­bne vi­oli­ne, kao što su ret­ke du­še ko­je se odre­de da svi­ra­ju taj in­stru­ment i uspeju, jer su gu­da­čki instrumenti naj­teži za svi­ra­nje, ali i gra­dnju", po­či­nje pri­ču maj­stor Mir­ko Vu­ke­ljić.

U svom ate­ljeu pod sve­tlom lam­pe strplji­vo gle­da­ sva­ki ko­mad ja­vo­ro­vog drve­ta od ko­g će stvo­ri­ti vi­oli­nu.

"Vi­oli­na se ne pra­vi, ona se gra­di. Naj­češ­će ih gra­dim po porudžbini, a reč je o maj­stor­skim i kon­cer­tnim vi­oli­na­ma za fil­har­mo­ni­je ši­rom sve­ta. Od drža­vne fil­har­mo­ni­je u To­ki­ju, do Stok­hol­ma, Ame­ri­ke, Por­tu­ga­la i ta­ko da­lje. Mo­jih vi­oli­na ne­ma pu­no po BiH, dosta su sku­pe za na­še pri­li­ke", kaže Vu­ke­ljić.

Ovim za­na­tom po­čeo je da se ba­vi­ pre vi­še od 35 go­di­na.

"Mo­ji de­do­vi, uja­ci i pra­de­de uviek su bi­li do­bri se­os­ki maj­sto­ri. Ujak me je pu­štao u ra­di­oni­cu i on­da smo sva­šta ne­što ra­di­li oko me­ha­ni­ke i sto­la­ri­je", pri­zna­je Do­boj­li­ja. Osim svo­je, u život vra­ća i tu­đe vi­oli­ne, a ka­ko kaže, tre­nu­tno ra­di re­pa­ra­ci­ju je­dne iz Ne­ma­čke.

"Mno­gi pit­a­ju ka­ko ne­ko iz Ne­ma­čke da oda­be­re gra­di­te­lja iz BiH, a od­go­vor je je­dnos­ta­van. U sta­re, vre­dne violine ne sme sva­ko za­vi­ri­va­ti. Lju­di u sve­tu ko­ji po­zna­ju taj za­nat već zna­ju za me­ne jer me mo­ja vi­oli­na naj­bo­lje pred­stav­lja", kaže Vu­ke­ljić ko­ji je ne­da­vno iz­gra­dio i "koc­kas­tu vi­oli­nu", ka­ko bi do­ka­zao da ona ne mo­ra da bu­de kla­si­čnog obli­ka.

"Ono što ma­lo ko zna jeste da je ve­li­ki ita­li­jan­ski maj­stor Stra­di­va­ri za gra­dnju svo­jih vi­oli­na ko­ris­tio drvo iz Bo­sne. Po­se­bna pri­ča za gu­da­če je ja­vor či­ja je pod­vrsta re­braš, ko­ji ima akus­ti­čna svoj­stva, a jako je redak. A naj­bo­lji na pla­ne­ti je iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Ima ga i u Crnoj Go­ri, ali je naš naj­bo­lji. Za­to ga je Stra­di­va­ri i ko­ris­tio" , po­no­sno is­ti­če Mir­ko.

Osim ja­vo­ra ko­ris­ti se i eba­no­vo drvo, ko­je ras­te u Sre­dnjoj Afri­ci i Bo­li­vi­ji, a na­bav­lja se u Ham­bur­gu. "Za sve što ra­diš po­tre­bno je ima­ti fi­lo­zo­fi­ju. Mo­ja je “Ako znaš da na­oš­triš alat da bu­de oš­tri­ji ne­go žilet, on­da ti gra­diš vi­oli­nu sa la­ko­ćom“, a naj­važni­ji pre­du­slov za ovaj ume­tni­čki za­nat je i ka­ra­kter čo­ve­ka, jer lju­di krat­kog fi­ti­lja to ne mo­gu da ra­de. Mo­ra da se bude strpljiv, ima­ti du­šu, kao što sva­ka vi­oli­na ima du­šu, zaključuje do­boj­ski Stra­di­va­ri koji i sam nekad zasvira, ali samo za sviju dušu.