Ilko Ćorović je u grad Borgholm stigao 1993. godine, a od tada je završio fakultet, dobio ćerku i postao prvi čovek svog grada

Priča Ilke Ćorovića iz Banja Luke, zvuči kao moderna bajka, sa srećnim krajem. Ovaj danas četrdesetosmogodišnjak proteran je iz rodnog mesta, a ruku spasa su mu ponudili dobri ljudi u dalekoj Švedskoj gde nikada nije mislio da će kročiti nogom.

Kada se u decembru pred samu novu 1993. godinu, vozio u autobusu sa suprugom i ćerkom koja je tada imala tek godinu i po dana bilo je mnogo hladno. Shvatio je da se vozi preko mosta na neko ostrvo, misli su mu bile potpuno zbrkane, ali je bio srećan što vodi svoju porodicu na sigurno, pa mu je sve bilo lakše.

Smestili su ih u baraku broj 110 sedam kilometara severno od grada Borgholma na švedskom ostrvu Oland.
Dok se priseća rodnog kraja sa setom priča o svom ocu, vrednom zidaru, koji je u svakoj kući u okolini imao uzidanu bar po neku ciglu. Teškom mukom je školovao troje dece, a uslovi rada su se odrazili na zdravlje, pa je umro mlad od raka pluća.

Ilko, kao najstarije dete, morao je sa sedamnaest godina da preuzme brigu o dvojici braće, pa se tako njegov san o završenom fakultetu pretvorio u noćnu moru preživljavanja porodice, a kasnije i bežanja sa ognjišta. Majka je bila domaćica i ulagala je nadljudske napore da ih podigne i izvede na pravi put, a Ilko joj je postao desna ruka.

Uspeo je da završi srednju školu, ali ni sve petice i silna želja za fakultetom nisu mu bile od pomoći da ga i upiše, pa se zaposlio već pre poziva u vojsku u fabriku Sintetik u Ramićima.

ilke-corovic-sa-porodicom.jpg
Anadolija 

Dolaskom u Švedsku i saznanjem da može ovde ostvariti san o fakultetu dali su mu volju za životom i učenjem, pa je brzo počeo sa učenjem švedskog i engleskog jezika, a svoje obrazovanje doveo na nivo švedske srednje škole da bi potom upisao ekonomski fakultet, koji je bez problema završio iako mu se u međuvremenu, u izbegličkom kampu, rodila još jedna ćerka.

Pre desetak godina, kad su stvari bile došle na svoje mesto, odlučili su se za još jedno dete, ali im je Bog podario bliznakinje, pa tako sad živi srećan i okružen brigom pet žena koje najviše na svetu voli pored još žive majke.
Ilko je brzo upoznao grad u koji je došao i ljude, preko fudbala kojeg je oduvek voleo da igra, a jako je ponosan na svog zemljaka Zlatana Ibrahimovića, koji u Švedskoj ima status ikone. On u šali kaže kako želi da postane Zlatan švedske politike, a s obzirom da je na prošlim izborima najviše ljudi zaokružilo njegovo ime, nema sumnje da će u tome uspeti.

Član je SDP-a koja je u Švedskoj na vlasti i izrazito je ponosan na politiku koju sprovodi njegova stranka sa jako popularnim Stefanom Lofvenom, kao šefom stranke i premijerom. Švedska je odmah po dolasku Lofvenovog tima na vlast priznala Palestinu, u njegovoj vladi je i ministarka za izbeglice iz Foče, Aida Hadžialić, a svi zajedno se uporno zalažu za pomoć izbeglicama pred kojima neki dižu bodljikavu žicu.
Ilko je nakon diplomiranja na fakultetu 2000. godine, radio deset godina kao šef u poreskoj upravi, a pre godinu dana postao je gradonačelnik grada u koji je došao kao izbeglica.

Švedska TV ga je pratila prilikom dolaska izbeglica iz Sirije, koje sada on dočekuje i smešta, a posebno emotivan trenutak mu je bio da dođe ponovo pred baraku broj 110, gdje nije bio od kako je dobio boravišnu dozvolu.
Sa setom priča o posetama rodnom kraju, gde obiđe očev grob u Crkvinama, i trošnu porodičnu kuću, koju je sa majkom odlučio da obnovi. Kuće svih ostalih komšija Hrvata su prodate ili zamenjene za kuće u Hrvatskoj, pa su tu sad drugi ljudi, ali kaže da je ipak, emotivan prema svakoj toj kući zbog uspomene na oca.

Zahvaljuje se švedskoj državi i narodu, koji su na sve načine pomogli da se integriše u društvo, prebrodi traume i počne normalan život.
Da izbeglice mogu biti itekako od koristi, najbolje pokazuje primer Ilke Ćorovića, koji uprkos svim nepravdama nanetim od ljudi i dalje nije izgubio veru u njih i pomaže kad god kojeg nađe u nevolji.

(Anadolija)