STRMOGLAVI PAD KRALJA BiH: Hapšenje Radončića kao obračun klanova oko podele ratnog plena

Nije Twist jedini Fahrudinov neboder, osim ovog ima on još jedan, Radon Plaza, gde je otvorio luksuzni hotel, a ranije je služio kao sedište njegovog novinsko-izdavačkog preduzeća Avaz, podignut odmah pored ruševne zgrade propalog socijalističkog sarajevskog dnevnika Oslobođenje. S tim da Fahrudin nije i formalno vlasnik svih nekretnina. U imovinskoj karti su samo kuće i 78 duluma zemlje u selu Nebočaj, još jedna kuća od 240 kvadrata u Sarajevu, i nešto para na računu, budući da se 2012. razveo od žene Azre s kojom ima tri sina ( Isaka, Irhada i Farisa). Njoj je prepustio polovinu preduzeća, i prodao svoj udeo firme za 100 miliona eura, zadržavši ipak u njoj većinu deonica. Ali, novac od prodaje još nije primio, tako da nije bio vidljivo previše bogat kad je izabran na državnu funkciju, postavši ministar državne sigurnosti (ministarstvo unutrašnjih poslova). Ipak, odakle mu to bogatstvo? Po svim novinama piše da su on i njegov jednojajčani brat blizanac (zaista ih je teško razlikovati) Šemsudin Šeki Radončić došli u Sarajevo bez prebijene pare.

Od plate to nije moga da skupi, kao ministar dobija 2400 eura mjesečno, pa se tu sad ulazi u njegovu i bosansku komplikovanu prošlost.

Uhapšen je jer je, navodno, “opstruirao istragu” o ubistvu Ramiza Delalića Ćele, jednog od sarajevskih “jakih ljudi”, za koje je optužen albanski gangster Naser Keljmendi. Naser je kontrolisao trgovinu drogom u Bosni, a kad su krenuli da ga hapse, zbrisao je u Prištinu. Tamo su ga ulovili i izveli na sud, budući da ga ne mogu izručiti BiH, koja ne priznaje Kosovo, jer ga Republika Srpska ne priznaje. Tako je Naser u Prištini optužen za ubistvo izvršeno još 2006. Sarajevu.

Mutne vode

U optužnici piše da je ubistvo dogovoreno u prisustvu Fahrudina, koji se s najbližim krugom o tome dogovarao u rotirajućem restoranu na vrhu svoje Radon Plaze. Svjedok tog umišljaja je Šejla Jugo Turković, koja je tome prisustvovala kao žena Zijada Turkovića, nedavno osuđenog na 40 godina robije, zajedno sa još nekoliko kriminalnih likova koji su dobili 30 godina za uboistva, pljačke i rasturanje droge… Radončićev dnevni list piše da je Šejla u svim tim zlodelima i sama sudjelovala, pa sad muti vodu i optužuje nedužnoga Fahrudina...

Dakle, u Radon Plazi su se okupili, navodno - Fahrudin, Naser Keljmendi, Zijad Turković, njegova žena Šejla i - još jedan Naser, Fahrudinov saveznik i drug, Naser Orić, čovek koji mu je blizak u političkim i drugim kombinacijama.

Zašto se tako moćna ekipa urotila da smrsi konce Ćeli, ma ko bio Ramiz Delalić Ćelo? Stvar je baš u tome, ko je bio ovaj Ćelo i koja je bila njegova uloga u poratnom, i u ratnom Sarajevu? Ramiz Delalić Ćelo je u ratu zapovedao 9. brdskom brigadom, ali on je slušao komandu i bio navodno blizak sa Izetbegovićem, koji je morao održavati autoritet ponašajući se kao patrijarh blage naravi, sedeći na minderu s celom gomilom ovakvih tipova, s kojima često nije išlo, a bez njih se zapravo nije moglo. Budući da Ramiz nije pravio probleme kao ostali “brdski brigadiri” i ćelavci, daleko je dobacio - sve do 2007. kad ga je ipak pokosio rafal iz Heckler&Kocha u aferi što se sad sudski raspliće na prištinskom sudu…

Etničko čišćenje

Najdramatičnija epizoda u obračunu regularaca i iregularaca zbila se prilikom pokušaja hapšenja zapovednika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Cace, čija je jedinica u vreme rata provodila etničko čišćenje. Njihova zlodela se na kraju nisu mogla sakriti ni od naklonjenih medija, pa su regularci, po nalogu vlade, pokušali da uhapse Cacu, ali su on i njegovi pritom ubili devet policajaca, a druge zarobili i zatim likvidirali.

Caco se predao tek kad mu je Predsedništvo BiH zajamčilo sigurnost, ali ga je posle otac jednog od ubijenih policajaca, visoki komandant u Armiji, izudarao na smrt.

Kralj podzemlja sarajevske ratne scene bio je nesumnjivo Jusuf Juka Prazina. Od svoje predratne mreže od oko 300 civilnih reketara je formirao odred “zelenih beretki”, odnosno Specijalnu brigadu. Bosanski i zapadni mediji pretvorili su ga u heroja. Ali, kad su ga regularci optužili za izdaju, iznudu i uživanje kokaina i pokušali uhapsiti pošto je ojačala vojna struktura popunjena tvrdim Sandžaklijama poput generala Sefera Halilovića, kosovca koji je službovao u JNA u Vinkovcima i u Beogradu, Juka je pobjegao na Igman s dvesto svojih vojnika i trebao da se spoji s gerilskim snagama Nijaza Batlaka, odnosno Mate Šarlije Daidže. Juka se udružio s lokalnim gospodarem rata Zulfikarom Zukom Ališpagom. Ali Zuka ga je izdao - Armija BiH mu je dala šest tenkova da samelje Jukine i kad su ovi došli na njegov položaj zarobio ih je i pobio.

Rat i podzemlje

Posle tog debakla, Juka je uspeo da pobegne i priključi se kolegama iz Hrvatskog vijeća obrane (HVO), s kojima je održavao švercerske veze s opkoljenim Sarajevom. Udružio je snage sa zapovednikom Kažnjeničke bojne iz Ljubuškog, Mladenom Tutom Naletilićem, koji sad negde živi mirnim životom pošto je odslužio hašku kaznu za ratne zločine. Juka je učestvovao u hrvatsko-muslimanskom ratu na strani HVO-a, borio se kod Mostara, a u konclogoru Heliodrom zlostavljao bošnjačke civile. Posle toga živeo je neko vreme u Hrvatskoj, u državnoj vili na Jadranu, dolazio u zagrebački Intercontinental, a onda, u potrazi za novim avanturama, otišao u Belgiju. Ubrzo je ubijen i bačen u kanal iza njemačke granice.

Bavarska policija istraživala je to šest godina, osudila tri njegova telohranitelja na zatvor i ustvrdila da postoje indicije da je nalogodavac bio Sandžaklija Senad Šajo Šahinpašić. Prema istrazi koju su vodile bosanskohercegovačke tajne službe pa su podaci procurili u novine, ubistvo je naručio državni vrh - navodno sam Alija Izetbegović.

Cela ova komplikovana priča o ratu i podzemlju bavi se najtrivijalnijim aspektom tragičnih ratnih zbivanja - sad bi u ovo još trebalo ubaciti priču o milijardama dolara koje su stigle od saudijskih i drugih bliskoistočnih donatora pa su preko istih ljudi - raznih zapovednika brdskih brigada i sličnih kadrova bliskih ratnom vodstvu, prebacivane u Sarajevo iz “zagraničnih” centara, prvo iz Zagreba, a zatim iz Austrije i Nemačke. Njemački BND to je pratio, istraživao, dokumentovao i spis od nekoliko hiljada stranica dostavio bosanskoj tajnoj službi (AID).

Sav taj novac koji bi se doneo, razdavao se prema raznim nasušnim potrebama, deo za naftu, hranu, cigarete i oružje, što se sve moglo nabavljati samo preko Hrvatske, od Hrvata i s Hrvatima, nešto, doduše i od samih Srba, koji su Bošnjake opkolili u njihovim enklavama, pa im prodavali boks Marlbora po petsto nemačkih maraka.

Lepa karijera

A kako je tu plivao Fahrudin Fahro Radončić? On je novinar postao poslije lepe političke karijere u bivšoj Jugoslaviji. Od škole je završio osnovnu u Titogradu, srednju u Ivangradu, a pedagošku akademiju u Nikšiću. Pritom je postao omladinski rukovodilac i onda partijski, pa doterao do izvršnog sekretara u Gradskom komitetu Podgorice, odakle su ga na početku Događanja naroda isterali slobisti, dakle Milo Đukanović. Otišao je u Sarajevo, otvorio izdavačku firmu, ali je uto počeo rat i on je postao - šef Press-službe Vrhovne komande Armije BiH u kabinetu komandanta Oružanih snaga, drugog Sandžaklije, Sefera Halilovića. Već 2013. - dok počinje obračun regularnih s iregularnima što, čini se, traje do danas - Fahrudin je pokrenuo nedeljnik Bošnjački avaz.

Godine 1995. nedeljnik Avaz se pretvara u Dnevni i postaje glavni sarajevski list. Ali, Fahro nije pripadao “mejnstrimskom” SDA, kućnoj partiji Alije Izetbegovića, nego drugoj bošnjačkoj centrali, unutarbošnjačkoj opoziciji, koja nije toliko ideološki kontrarna, nego je, naprosto, “pod B”, jer uvek mora biti prostora za pluralizam interesa oko nekog zajedničkog cilja ili velike, zajedničke hrpe para. Stoga se u vidljivom spektru, osim sarajevske hipotenuze između nebodera Radon Plaza i “sfrkanog tornja” u četvrti Marijin dvoru, na jednoj kateti nalaze dva najviša balkanska nebodera od po 118 metara - najviša, naime, sve do časa dok ih Radončić nije nadvisio mnogo višim neboderom u kojem se na samom vrhu ugnijezdio u svojoj kancelariji.

Poniženi twinsi, Bosmal City Centre, bili su sagrađeni, navodno, malezijskim parama. Novac je, dakle, heterogenog porekla, kao i muslimanska podrška mladoj bošnjačkoj - nikad državi, nego državnosti. Potpora je isprva dolazila od Muslimanske braće iz Egipta, zatim od brata Gadafija iz Libije, pa od saudijske dinastije kralja Fahda i njihovih političkih angažovanih vehabističkih aktivista koji su se kao dobrovoljci uključili i u rat ušavši u odred “El Mudžahid” 7. muslimanske brigade “Zulfikar”.

Kako je te tokove novca i ljudi manje-više usmeravala CIA, kad se pokazalo da su vehabije nezgodni jer su zapalili Avganistan, a zatim srušili njujorške Twinse, najureni su ili zatočeni u Gvantanamo, a u Sarajevo su došli potom umereni Turci (koji su pod Erdoganom takođe postali neumereni), a na kraju Kuvajćani i Katarci koji su u Sarajevu osnovali Al Jazeeru Balkan.

Razapinjanje Bakira

Na sceni u Sarajevu su ostali samo Bakir Izetbegović, koji je naslijedio Aliju u Stranci demokratske akcije (SDA), i Fahro Radončić, koji je osnovao svoj “Savez za bolju budućnost” (SBB).

Do jučee su njih dvojica krvavo ratovali. Avaz je razapinjao Bakira optužujući ga da je u talu s otuđenim kapitalom koji se preko svih onih “brdskih brigadira” slio u sarajevsku kotlinu, dok su istovremeno Bakirovi prikazivali Fahru kao pokrovitelja narkobosova, okruženog sandžaklijskim hardcore “ratnicima podzemlja”. Rat istinama po sarajevskim tabloidima nikome nije doneo rast rejtinga, pa su se naposletku nepomirljivi neprijatelji pomirili i ta dvojica ljudi koji su nekad, u mladosti, sve delili kao braća, čak i Alijin krov nad glavom, a zatim se bezdušno pofajtali, naposletku su se ujedinili. Fahro je sa svojom strankom uleteo umjesto SDP-a pa je stvorena bošnjačka politička centrala. No, to ne odgovara stranačkim strukturama većinskog SDA - ako se vlast deli, lako izbije nezadovoljstvo, što se vidi i u slučaju hrvatske koalicione vlade, samo što se u Bosni to iskazuje drukčije, jer su mehanizmi uticaja na obaveštajne službe i pravosuđe u Sarajevu još perfidniji.

Tajna služba je prisluškivala neku Azru Sarić, pa snimila kako joj “nevenčana supruga” najbližeg Fahrudinovog saradnika, Bakira Dautbašića, bivšeg njegovog sekretara u Ministarstvu sigurnosti, nudi novac da izmeni iskaz kojim u procesu na prištinskom sudu tereti Nasera Keljmendija. Otkud Azri “operativna saznanja” kojima može naškoditi Keljmendiju? Žena je zubarka, a koliko se može razabrati između redova izveštaja u specijalizovanoj bošnjačkoj bulevarskoj štampi- bila je u vezi s Ramizom Delalićem Ćelom i sve zna o njegovim poslovima i neprijateljima, kao i Šejla Turković o Radončiću i Radončićevim relacijama s njenim mužem koji je završio na četrdeset godina u zatvoru, a Fahrudin mu nije pomogao, nego ga je, možda, onamo i spremio.

Što se iz toga može zaključiti? Ili su ti svi protagonisti totalno ludi, na kokainu, ili one lažu jer su prinuđene da posvedoče sve što od njih zatraže službe koje dobiju zadatak da ih stisnu kad nekoga obrađuju onako kako su to naučili na specijalnim tečajevim u Obaveštajno-bezbednosnom školskom centru u Pančevu, VP-5000, školi koji su pohađali Naser Orić i brat Sadama Huseina i Ramirez Sachez Šakal, te Abu Abas i Abu Nidal iz PLO-a.

Istragom na prištinskom sudu rukovodi jedan Amerikanac, dok se još jedan uposlenik američke ambasade, Bošnjak, pojavljuje u ovoj zapletenoj storiji budući da je, navodno, istom Radončićevu sekretaru Dautbašiću obećao da će “pritiskom ambasade zaustaviti istragu” samo ako Fahrudin njegovu ženu postavi za ambasadorku u inostranstvu. Kad je to dogovoreno - a Služba je sve snimala - žena je otišla da dogovori detalje s Fahrom. Tu je najzanimljivije što nitko ne sumnja da niži lokalni nameštenik američke ambasade može da zaustavi istragu i pravosudni postupak, kao da se Bosna opet vratila u tanzimatsko razdoblje iz Andrićevog opisa u “Travničkim kronikama iz konzulskih vremena”. Da sve nije novinska fantazija vidi se po tome što je taj službenik ambasade odmah smenjen.

Svako je nevin...

Ne bi sad trebalo završiti nekom ciničnom primedbom o tome koliko je važno da se pronađe ubica sarajevskog narkodilera ubijenog pre osam godina i osudi narkodiler koji je, pretpostavlja se, preuzeo njegov posao, dok nije i sam pao… Čini se da i Bakir Izetbegović gleda na to relativistički. Izjavio je da “nito nije kriv dok mu se ne dokaže”, što u prevodu s balkanskog političkog vernakulara znači da će se Fahro vratiti u opticaj čim prođe mesec dana, koliko mu je određeno da odleži u istražnom zatvoru.

Dotle će tajne službe, pravosuđe i američki diplomatski eksperti fino prosejati svaku česticu dokaznog materijala iz izjava sarajevskih gangsterskih ljubavnica.