FRANCUZ OKORELI ISLAMISTA: Džihadisti iz dijaspore komanduju okupacijom Balkana!

Francuski politikolog Ksavije Bugarel pripadnik je grupe akademika koji se bave definisanjem, razradom i promocijom teorije takozvanog "Evroislama".

Zajednička karakteristika "Evroislamista" je nostalgično-istorijski pogled na muslimane na Balkanu, pre svega u Bosni. Dalje, oni pod terminom Bošnjaci podrazumevaju isključivo bosanske muslimane, čime bosanskim Srbima i Hrvatima odriču pravo da budu "od Bosne", znači "Bošnjaci". I njihova treća karakteristika je svojevrsni kulturni relativizam, koji podrazumeva da se religiozne, političke i kulturne promene događaju nevezano jedne s drugima.

Pod pritiskom otvorenih nelogičnosti teorije Evroislama, njeni pripadnici ponekad pribegavaju ideološkoj argumentaciji. Sa Ksavijeom Bugarelom je za NZZ razgovarao Andreas Ernst.

Budućnost tolerancije

Kada je reč o pretnji islamističkog terora, Balkan danas izgleda kao najsigurniji deo Evrope.

- I meni se to isto činilo jesenas u Parizu, u vreme terorističkih napada. Ali ne sme se zaboraviti da je bilo i terorističkih napada u Bosni, samo sa manjim brojem žrtava. Rizik terorističkih napada postoji i na Balkanu.

Ali to je onda reč o novom razvoju?

- Potrebno je praviti razliku. Posle rata u Bosni, koji je trajao između 1992-1995, bilo je napada Bošnjaka na hrvatske povratnike. Napadači su se za vreme rata borili rame uz rame sa stranim mudžahedinima. Ali to su bile samo bile lokalne epizode. Nova je globalizacija terorističkog džihada.

Učesnici svetskog džihada su u pravilu rođeni posle jugoslovenskih secesionističkih ratova, ali su njegove vođe formirane upravo kroz te procese. U tom smislu se itekako može govoriti o kontinuitetu.

Balkan je uvek silovito reagovao na krize iz evropskog okruženja, što u pravilu dokazuje fragilnost balkanskih država i društava. To se događa i danas. Pri tome mislim na izbeglice ili na konfrontaciju EU sa Rusijom. Oba ta procesa ostavljaju duboke tragove na Balkanu.

Na šta tačno mislite?

- Religiozni muslimani i dalje ostaju manjinska grupa unutar balkanskih muslimana. Ali ta grupa sada počinje da se diferencira unutar sebe, pluralizuje se po onom istom principu koji je na delu u zapadnoj Evropi. Rađaju se nova, opasna strujanja sa nasilnim potencijalom, kao na primer salafizam.

Salafistički profili u zapadnoj Evropi i na Balkanu su slični - u oba slučaja radi se o socijalno deprivisanim mladim ljudima. Na Balkanu se oni regrutuju iz grupa nesigurne nacionalne pripadnosti, na primer iz zajednice Pomaka u Bugarskoj, ili Torbeša iz Makedonije. U samoj Bosni sa njenom bošnjačkom većinom džihadisti se uglavnom regrutuju iz njene dijaspore.

Ko se kreće ulicama Sarajeva ili Prištine i vidi rastući broj mladih pokrivenih žena, stiče suprotni utisak, da je radikalizacija već na delu.

- To je samo optička varka. Prvo,od kraja komunizma islam, kao uostalom i pravoslavlje, više nije u obavezi da se sakriva. On je sada vidljivi deo kulture svakodnevice. A što se tiče marame, ona je na Balkanu ređe izraz religiozne poniznosti, već više izraz klase. Maramu na tim prostorima nose ponosne predstavnice jedne nove političke i ekonomske elite. Presudna je pripadnost klasi, a ne religiji.

Ali u međuvremenu postoji politički islam na Balkanu. Pomislite samo na Partiju demokratske akcije (SDA) koju je 1990. osnovao Alija Izetbegović i koju danas vodi njegov sin Bakir.

- SDA je do 2000. bila islamistička partija, kad je uglavnom pod pritiskom SAD bila prisiljena da se distancira prema islamistima. I Alijina smrt 2003. je oslabila njen uticaj, te su njeno kormilo sve više i više preuzimali u ruke bivši komunisti.

Kako onda objašnjavate bliske odnose s turskim AKP (Stranka pravde i razvoja predsednika Tuske Redžepa Tajipa Erdogana), koja je ultimativni model političkog islama? AKP direktno podržava na izborima bosansku "sestru" SDA, koja je sa svoje strane oduševljeno proslavljala Erdoganovu pobedu.

- U tome vidim manje ideološki uticaj, a više geopolitičku igru moći, u kojoj se Turci postavljaju na sceni kao zaštitnici Bošnjaka. Na to - i to je presudno - dolaze i mnogostruke poslovne veze između eksponenata obe partije. Politika i ekonomija su u socijalnim mrežama te dve partije važnije od ideologije i religije.

Za razliku od Bosne, kosovska politička elita je skoro militantno sekularna i spremna na obračune sa islamističkim strujanjima. I pored toga, ta zemlja po glavi stanovnika izvozi najveći broj džihadista. Kako to ide jedno s drugim?

- Snažna represija je upravo deo problema. U Bosni radikalne zajednice mogu - ako nisu direktno nasilne - da u izolovanim, od Srba napuštenim selima, organizuju život po zahtevu svoje islamističke utopije. Tu imaju slobodan prostor. Progoni kojima su islamisti izloženi na Kosovu to ne dopuštaju, već ih teraju u podzemlje.

Kako dijaspora u zapadnoj Evropi, Turskoj i Americi menja islam koji je ostao na Balkanu?

Najveću ulogu igraju novčane doznake, koje se upotrebljavaju za izgradnju džamija i humanitarne svrhe. Do sada su dogmatski uticaji iz dijaspore ostali bez velikog uticaja. Ali to se menja. Postoji na Zapadu čitav niz prominentnih muslimana, koji su prosvetljeni, bez kompleksa praktikuju veru i održavaju veze sa starom domovinom. Oni bi mogli da igraju ulogu u procesu modernizacije islama na Balkanu.

Na drugoj strani, postoje i marginalizovani, radikalni muslimani u dijaspori, koji su se oteli kontroli svojih oficijelnih grupa. Obe grupe pokušavaju da povećaju svoj uticaj na Balkanu. Na koju stranu će se na kraju razvijati balkanski islam - to je konflikt otvorenog kraja.

(RTS)