Mesto Baljvine između Mrkonjić Grada i Banjaluke jedino je mesto u BiH, gde Srbi i Bošnjaci nikada nisu ratovali, već su jedni druge štitili. Druže se i uvek su zajedno, jedino nema mešovitih brakova. Nikoga se, kažu, ne plaše, a jedino što im nedostaje je voda.

Baljvinska džamija izgrađena 1908. jedna je od retkih koja u Republici Srpskoj nije srušena tokom rata.
Opstala je, kažu, zahvaljujući meštanima i Bošnjacima i Srbima.

"Bila je vojska ovde i mi smo rekli da se džamija ne može rušiti. To je jedna svetinja koju meni ne bi palo na pamet da rušim", ispričao je meštanin Jovo Tešanović.

Senad Dizdarević je potvrdio da su Srbi spasili džamiju i dodaje da je "to jedina džamija u RS na temeljima.
Prijateljstvo komšija traje vekovima. U Drugom svetskom ratu jedni druge su skrivali i štitili od četnika i ustaša. U poslednjem ratu, na 15 kilometara od ovog sela bila je borbena linija. U selu su, pričaju, boravili pripadnici VRS. Komšije Bošnjake štitili su meštani Srbi sve do avgusta 1995.

"Sve vreme su naš štitili sve dok nismo morali svi da napustimo selo. Tada je već bilo nešto drugo, tada više nije bilo spasa ni od komšija ni od koga. Moralo se izaći", seća se Omer Murica.

Bošnjaci su izašli iz sela desetak dana pre Srba. Neposredno pred akciju "Južni potez" u kojoj su pripadnici HVO-a zauzeli Mrkonjić Grad i došli na 23 kilometra od Banjaluke. Tada je pala jedina žrtva u ovom selu - Jovan Konjević.
A nakon rata i jedni i drugi su se vratili na svoja ognjišta.

"Jeste selo bilo spaljeno i porušeno.. znate kako to izgleda kad dođete, ali Bože moj", priča Jovo Tešanović.

I Senad Dizdarević se prisetio povratka u Baljvine.

"Nije bilo struje u početku, ali se život polako organizovao. Što bi meni bilo neobično u mestu gde sam rođen?", kazao je.

Zajedničkim snaga Srbi i Bošnjaci su krenuli u obnovu. A sa suživotom nastavili tamo gde su stali 90-ih.

"Moj dolazak u selo na službu prvi dan bio je ujedno i prvi odlazak u prodavnicu. Na dolasku u trgovinu nazivam selam i svi gromoglasno odgovaraju alejkum selam efendija, bujrum, dobrodošao. Tek kasnije shvatam da su bila svega 2-3 muslimana od njih desetorice", ispričao je Ilhan Šabić.

Milisav Sašić takođe priča o druženju. Jedino se, kaže, ne uzimaju između sebe, a ovako su uvek zajedno.
Ne plaše se ničega osim suše. Najveći problem i jednih i drugih je nedostatk vode. U selu sa stotinu kuća nema nijednog izvora pitke vode. Meštani su prinuđeni da sakupljaju kišnicu iz oluka i provode je do bunara i dezinfikuju hlorom.

Bave se uglavnom stočarstvom.

Lokve su jedino mesto gde se napaja stoka, a ima blizu 70 krava i nekoliko stotina ovaca. U šali kažu gde nema veš mašine nema ni žena, pa polako postaju selo neženja.

(Tanjug/N1)