(FOTO) MAGLAJANIN SKUPIO 1.300 SATOVA: Sve mi tražite, samo sat nemojte

Radovan Kesić iz Maglajana kod Laktaša u prethodnih oko 30 godina skupio je više od 1.300 časovnika.

"Kad sam bio mali nisam imao sat, retko ko u selu je imao sat. Onda su nas budili petlovi. Danas su petlovi malo drugačiji, pevaju svaki sat, a pre se znalo - ujutru, u podne i uveče. Želeo sam uvek sat kad sam bio mali, onda sam vidio lep sat, pa kupio drugi, pa treći i tako dalje", kazao je Kesić.

Prema njegovim rečima, njegova kolekcija i nema baš veliku materijalnu vrednost jer nisu unikati niti starine. Uglavnom su to obični dečiji plastični časovnici, u raznim oblicima, bojama i sa raznim zvucima za buđenje ili označavanje punog časa. Jedan zvuči kao lokomotiva, drugi kao motor, treći u obliku dinamita odbrojava pre eksplozije, a ima ih i koji sviraju poznate melodije ko što je lambada ili muzike naroda iz svih delova sveta.

Bez obzira na malu materijalnu vrednost Radovanu i njegovoj supruzi Mileni su neprocenjivi.
"Svi su oni meni dragi i sve do jednog ih znam. Ako nađem negde neki komadić znam od kog je sata otpao. Volim ih, šta znam, unučići vole, posla ima oko njih puno, da se čisti, ali u penziji smo imamo vremena", kaže Kesić.

Iako nisu svi u funkciji, jer je potrebno mnogo baterija za njihov rad, većina je ispravna.

"Možda ima tri ili četiri da ne rade od tih 1.300", rekao je Radovan Kesić.

Teško ih je kaže popravljati, ali ako se pokvare uglavnom im kupi zamenski mehanizam i "na brzinu" ih popravi.
Svoj radni vek Kesići su proveli u inostranstvu, pa je i njihova kolekcija skupljena u brojnim državama.
"Kupovao sam i dobijao iz Mađarske, Slovačke, Austrija, Nemačke... Ovde gde god dođem vidim sat i kupim ga. Tako je i dan danas, neki dan sam kupio šest, sedam komada", priča Radovan.
Na pitanje kako ih bira, kaže da to ne radi.

"Koji vidim - znam da ga nemam, sve i jedan znam. Lepi su i volim ih. Možete mi tražiti sve, ali mi nemojte tražiti sat", kaže ovaj kolekcionar.

Njegova ljubav prema satovima ipak ima granice, jer nikada nije nosio ručni sat.
"Ne mogu ga nositi, nekako mi smeta, ne znam zašto. Imam dva džepna, jedan je pozlaćen, ali nije to neka velika vrednost, jedan je sa ikonom i njih ne nosim jer su ta vremena davno prošla kada su se nosili prsluci i džepni satovi", ispričao je Radovan.

Kada su u pitanju posetioci, njegova kolekcija uvek je najzanimljivija bila njegovim unucima.
"Kad su bili mali, čim dođu odmah satove vade, stave po podu, ja im kupim dosta baterija i onda su se igrali, ali su toliko pazili, nisu ih ruinirali, da su pokvarili ili nešto. Bivalo je dosta puta po noći u dva sata da me probudi čuje se neka dreka, vika, a oni naviju sat ga pa zaborave pa se aktivira po noći", prisetio se Radovan.

Sada su unuci odrasli, ali i dalje rado pregledaju kakvih sve satova ima u dedinoj kolekciji. Njihova baka, nada se da će ih upravo oni sačuvati i u budućnosti.

Milena sa jednakim žarom i ponosom priča o satovima, kao i "glavni kolekcionar" Radovan. Za održavanje, odnosno čišćenje ovakve kolekcije potrebno je dosta vremena, ali Milena i Radovan to rade zajedno pa im to ne pada previše teško. "Površinski" ih čiste svake nedelje, a tri do četiri puta godišnje organizuju generalno spremanje u kojem im pomaže i devojka iz ovog mesta koju angažuju za čišćenje. Za tri do četiri dana uspeju da završe posao.

Na pitanje kako joj je sa suprugom koji ima ovaj neobični hobi Milena odgovara - super. Oboje kažu da "kada bi ponovo došli na svet ponovo bi se venčali".

"Ima sve koje voli on, koje volim ja, unuci kad dođu imaju svoje koje oni obožavaju. Ja volim porcelanske i ove žute, deca imaju motore, vozove, a suprugu su svi isti, svaki je jednako vredan", kaže Milena.

Ona mu je retko poklanjala satove, uglavnom su kaže bili zajedno kada su ih kupovali.
"On to nađe sam, mi kada negde odemo, kada ga izgubim znam da trebam da odem tamo gde su satovi, jer on odmah drži sat u ruci", dodala je Milena Kesić.

(Anadolia)