NEZAPAMĆENA HRABROST OVOG ČOVEKA SE I DANAS PAMTI! Boško Perić Peša, ŠEST PUTA RANJAVAN, kreće u svoju poslednju akciju da spase 70 opkoljenih SRPSKIH VOJNIKA!

U selu Ražljevo, pod obroncima Majevice, negde na sredini puta između Brčkog i Bijeljine, ne tako davne 1971, rođen je Boško Perić Peša

Živeo je kod jedne od svojih sestara, u tom gradu je upisao elektrotehničku školu, smer telekomunikacije. Srednju školu je završio 1989. godine po završetku školovanja odlazi na služenje vojnog roka u tadašnji Titograd.

Iz vojske se vraća kući u Ražljevo sa činom desetara. Ubrzo zatim opet odlazi u Sloveniju, u Kopar, gde nalazi zaposlenje u svojoj struci.

Po izbijanju ratnih sukoba u Hrvatskoj, odlučuje da se vrati u rodno mesto, što i čini zadnjim vozom "Ljubljana-Vinkovci". Čim se vratio u svoj zavičaj, stavio se na raspolaganje rezervnom sastavu tadašnje JNA. Prvo vatreno krštenje mu je bilo u proleće 1992. godine u oslobađanju Šamca.

U okviru rezervnog sastava, tada još JNA, pred sam početak rata u Brčkom formirana je elitna jedinica crvenih beretki po uzoru na jedinice kapetana Dragana u Krajini. U toj jedinici se nalazio i Boško Perić. Već u prvim akcijama istakao se kao hrabar borac, što dokazuje način na koji je prvi put ranjen; prilikom zauzimanja prigradskog naselja Klanac, Boško nošen svojom mladalačkom žestinom uspravio se i s mitraljezom u rukama krenuo prema muslimanskim položajima: ''Bež' te, Turci, stiže Peša!'', zagrmeo je.

Ispred njega je bila čistina. Dok je tako uspravno išao pucajući, sasekao ga je rafal. Dobio je tri metka, jedan u nogu, dva u ruke, ali se još držao na nogama. To je bilo prvo ranjavanje od ukupno šest. Drugo ranjavanje u avgustu 1992. je ponovo izdržao na nogama, i ako ga je broving pogodio u prsa, želja da odbrani svoj narod, za divno čudo, ga je održala u životu.

Po izlasku iz bolnice osniva interventni vod koji tada broji 19 vojnika, ostvaruje značajne podvige u probijanju "Koridora Života" koji je bio jedina veza sa zapadnim delom Republike Srpske.

U martu 1993. godine odlukom 1. Posavske brigade ujedinili su se svi interventni vodovi u jednu elitnu diverzantsku jedinicu! Niko se nije mnogo dvoumio o komandovanju takvom jedinicom, Boško Perić Peša bio je čini se, svojim rođenjem, predodređen za takvu odluku. Čak je pao predlog i da jedinica nosi njegovo ime, kao simbol jednog poimanja rata, časti i poštenja koji su krasili mladića koji će do kraja svog kratkog života na telu imati više rana nego što je proživeo godina.

Konačno u istom mesecu, udruženjem više interventnih vodova, formirana je specijalna jedinica ''Peša'' Boško Perić, nadimak Peša je dobio po stricu koji je bio četnik u drugom svetskom ratu.

Pod komandom Boška Perića Peše, specijalna jedinica je bila hrabra i disciplinovana, i kao takva je bila uzor ostalim srpskim jedinicama. Specijalna jedinica "Peša" uspešno je branila svetu srpsku zemlju na svim frontovima širom RS.

Dana 14. novembra 1994. godine Boško Perić Peša, šest puta ranjavan, kreće u svoju poslednju akciju na sopstveni zahtev, u pokušaju da spase oko 70 opkoljenih srpskih vojnika, na brdu Lisaca na Majevici. U bliskoj borbi, prsa u prsa, muslimanski vojnik baca presudnu bombu, koja pada u neposrednoj Pešinoj blizini, čiji ga geleri pogađaju po celom telu.

Još pri svesnom stanju, ležeći na zemlji, pitao je dvojicu svojih vojnika ''Jel' mi lice puno oštećeno?''

Boško Perić Peša bio je mrtav nepun minut od ranjavanja. Geler je kroz vrat direktno otišao u mozak. Telo mu se još borilo sa smrću dok na kraju i srce nije pokleknulo.

Pešina jedinica i dan danas, postoji.

Kurir.rs/Veterani/Foto: Printscreen RTRS

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: