NA -27°C, U RUPI DUBOKOJ 10 METARA, PUNIH 7 DANA PROVELE SU SESTRE ŠIMA (18) I DRAŽENKA (17): Umirale smo od gladi i bolova, ali samo jedna stvar nas je održala u životu!

Sestre Šima (18) i Draženka Čuljak (17) preživele su pad u 10 metara duboku provaliju u kojoj su provele sedam dana na temperaturama koje su padale do -27 stepeni Celzijusovih.

Sestre kažu da su dok su gledale film, iznova proživele svoje najteže životne trenutke.

- Bile smo gladne, i u bolovima… Ali, šta da radiš? Nakon nekog vremena to prestaneš da osećaš - prisetila se Draženka.

Njihova priča započela je šestog januara 1985. godine. Sneg je zatrpao brda oko Mostara, a temperatura je pala daleko ispod nule. Sestre su se oko 14 sati zaputile iz Bogodola prema Širokom Brijegu, odakle su planirale autobusom da odu u Mostar gde im je radila majka Radica.

Trebalo je da joj pomognu oko farbanja školskih prozora i čišćenja hodnika za vreme zimskih praznika. Njihov otac Marko ostao je u rodnom selu bez telefona i struje.

Budući da autobusa nikako nije bilo, odlučile su da krenu peške. Hodajući po snežnoj mećavi upale su u duboku provaliju duboku oko deset metara.

Neuspešno su pokušavale da izađu iz jame grebući noktima po ledu. na sebi su imali samo tanke jakne i smrzavale su se pa su se priljubile jedna uz drugu da bi se ugrejale.

- Nismo ni trenutka mislile na smrt, nikad nismo gubile nadu. Celo vreme smo mislile da će neko doći i spasiti nas. Ta nas je nada održala - ispričala je mlađa sestra.

Imale su samo nekoliko žvakaćih guma

Uvukle su se u mali prostor na steni koja je pregradila kanjon, na kojem nije bilo snega. Legle su, Dražena je glavu stavila na Šimina kolena i obratno, a jakne koje su nosile iskoristile su da pokriju glave. Tako su zaspale prve noći.

Temperatura je tih noći padala i do 27 stepeni ispod nule. Ubrzo su shvatile da moraju što duže ostati budne kako bi imale ikakve šanse za preživljavanje. Molitvom i razgovorom držale su jedna drugu budnom. Nisu imale ni hrane ni vode, samo nekoliko žvakaćih guma. Jele su sneg.

Njihova želja za životom bila je ogromna, a i mislile su da bi njihova majka umrla od tuge za njima.

U trenucima očajanja brinulo ih je zašto ih niko ne traži. Njihove iscrpljene urlike nakon nekoliko dana čule su lokalne pastirice, koje su se, međutim, zbog straha i sujeverja, pravile da ništa nisu čule.

Kad bi jedna bila dole, druga bi bila gore

- Hrabrile smo jedna drugu - Hajde da sad pevamo, hajde da se molimo... Nemoj sada biti tužna. Nikada nismo bile u isto vreme psihički loše. Kad bi jedna bila dole, druga bi bila gore - prisetila se.

Na izmaku snaga molile su se, a onda je Draženka čula lavež pasa. Ni sama nije bila sigurna da li je to stvarnost ili halucinacija. Poslednjim atomima snage uspela je povikati 'upomoć'.

Razmišljale smo da smo mlade, ništa nismo videle od života. Bilo je nemoguće da umremo.

Trinaestog januara Drago, Krešo i Rade Ćavar krenuli su u lov. Kad su se primakli jami, začuli su nešto iz rupe. Vrteli su se u krug, ali nisu ništa videli.

Mrak se spuštao i lovci su otišli do prvih kuća i tamo ispričali što su čuli. Kad su to potvrdile i pastirice, vratili su se na mesto gde su ponovno čuli zapomaganje.

Prvi se u jamu spustio Drago i video dva promrzla, crna, gotovo beživotna ženska tela. Izvukli su jednu pa drugu iz jame pa ih iz Širokog Brijega hitno prevezli u bolnicu u Mostaru.

Kako tada nisu imali telefon njihov otac je mislio da su kod majke u Mostaru, a ona je mislila da nisu niti krenuli prema njoj zbog velikog snega.

Iako se u početku činilo da sestrama nema spasa, u bolnici u Beogradu odlučili su da da im obema treba amputirati noge. To ih je spaslo i uspele su da se oporave.

Obe se preselile u Kanadu

Njihova nesreća im je, kažu, pokazala da je život kratak i naučile su da ga još više cene. Dobile su drugi pogled na sve.

Sve je nakon nesreće krenulo pozitivno. Podrška svih ljudi bivše Jugoslavije u to vreme jako nam je pomogla, i finansijska i emotivna.

Sestre Čuljak imale su sreću u nesreći i nakon amputacija nisu morale na terapiju niti imaju ikakve zdravstvene poteškoće.

1990-ih su se obe preselile u Kanadu gde su osnovale porodice i zaposlile se. Otad žive život punim plućima.

Draženka redovno ide u teretanu, na treninge krosfita, rekreativno se bavi nordijskim skijanjem, profesionalno trenira veslanje te je 2013. na SP-u u Nemačkoj veslala pod zastavom Kanade. Obe sestre uživaju u ronjenju, plešu, a Šima je zaljubljena u vožnju motociklom. O njihovom životu s protezama prilog je snimila i kanadska televizija.

- Život je ono što sam napraviš, ne ono što ti se dogodi. Neizmerno sam zahvalna što su nas lovci spasli i što smo dobile priliku živeti ovaj život i što se on nije prekinuo s tih 16 godina - priča Draženka.

(Kurir.rs/100posto.hr Foto: Printscreen)