STATUS OVOG BOSANCA POTRESAO CEO REGION: Kada je u 3 ujutro u nemačkom gradiću na radiju počela ova pesma, dvojica Sarajlija su sela i ZAPLAKALA! (VIDEO)

Sarajevski pisac Adis Ahmethodžić podelio je na svom Fejsbuk profilu životnu priču svog dobrog prijatelja Keme, koja je zbog čudesnih spletova okolnosti, koje samo sudbina može da smisli, mnogima izazvala suze nakon čitanja.

"Kada je na slučajno odabranoj radio-stanici u tri sata ujutro u jednoj nemačkoj provinciji krenula pesma Vide Pavlović, moj drug Kemo je parkirao 'golfa' na proširenju i počeo da plače ko tek rođeno dete. Kada biste pitali bilo kojeg Švabu da vam objasni taj fenomen, Švabo bi vas gledao sa čuđenjem i iz čiste pristojnosti prećutao ono što u sebi misli: j*bo budalu; a pitajte bilo kojeg našeg čoveka tu istu stvar i videćete kako mu se usne stegnu u ravnu liniju i oko zavodeni. Te stvari su našim ljudima jasne na jedan jedini pogled.

Na proširenju u jednoj nemačkoj provinciji parkiran je 'golf' s grbom Bosne što visi sa retrovizora, u autu pojačana Vida Pavlović i dva čoveka nemo sede, gledaju u prazan mrak nepoznate noći, i plaču. Koliko se čuda te večeri moralo poklopiti pa da se u to doba u tom tuđem kraju sveta na tuđoj frekvenciji pojavi neki naš čovek, neki Jugosloven što drži noćnu smenu na radio-stanici, koliko se čuda moralo poklopiti da pusti baš tu pesmu, baš nama, baš u ta doba?

...

Kemo je siroče. Rastao je i odrastao u domu za nezbrinutu decu na Pofalićima i tamo kao najmlađi i najmršaviji uveliko prolazio već uigrane torture od strane starijih klinaca, kada ga je našla žena u pedesetim, gospođa Hajra iz ulice Ruđera Boškovića (čistačica u istom tom domu). Hajra je imala meko srce i praznu kuću, pa je povukla ono malo poznanstava što je u tom domu stekla i uspela da Kemu iz torture odvede u svoj dom.

...

Hajra je za sobom imala život kakav se često viđao u našim krajevima. Udata kao devojčica u tuđinsku kuću u jednom bosanskom selu, bez da je iko pitao išta o tome, udata sa jedva 16 godina za čoveka koji ima dva puta toliko godina i u tim godinama nimalo muške pažljivosti, izdržala je dobre tri godine. Iz te je kuće jedne noći pobegla bosa do železnike stanice, i tamo izmolila konduktera da je pusti džaba do Sarajeva. U Sarajevu je Hajra imala tetku i tamo pronašla spas. Nešto kasnije je na ulicama svog novog grada srela i ljubav, blagog i umerenog električara Edhema. Edhem beše stariji od nje sedam godina, ali njegovo dečačko lice je nekad u pubertetu zaboravilo računati godine pa je izgledao makar pet godina mlađi od nje.

Sa Edhemom je poživela desetak godina, u mirnoj kući, u pažnji i poštovanju ali uvek u potajnoj boli i tišini. Hajra i Edhem nisu za deset godina uspeli da dobiju dete, a nekad početkom jedanaeste godine braka, Edhemu su na kliničkom postavili dijagnozu koja mu daje jedva mesec života. Nekad u to vreme, oko osamdeset četvrte, na tranzistoru kojeg su imali u dnevnom boravku počinjali su da puštaju novu pesmu Vide Pavlović 'Ostala je pesma moja'. Malo šta je Edhema moglo umiriti i naterati da se zamisli i odluta uz osmeh kao ta pesma. Hajra nije znala zašto niti je pitala. Ti retki trenuci kada Edhem ne pati u agoniji bolova za nju su bili blagoslov, pa je u dnevnoj sobi, u noćima dok bi Edhem spavao, vežbala i učila da peva Vidinu pesmu. Puna tri meseca Edhemove bolesti, Hajra je vežbala i vežbala i svaki put je sama sebi zvučala kao uvreda svakom ko je ikada pokušao pevati, ali je ipak jedne večeri u kojoj je Edhem patio više neko inače, izašla pred njega lomeći ruke, oborena pogleda i zabrinuta, duboko udahnula kao da se sprema da skoči sa litice, i zapevala: Ostala je pesma moja, da se pamti jedna žena, da se peva pesma njena...

Tu večer Edhemova duša je pošla na bolji svet, a Hajrina je ostala da se bez njega pati na ovom. U svom se malom svetu zatvorila u tišinu i molitve, večito tužna i potištena jer Edhemu nije rodila decu, večito sama i u strahu od onih koji su joj tu mogućnost dok je bila devojčica oduzeli. Mnogo je još godina prošlo, mnogo vode se slilo niz Miljacku i mnogi se klinci oturili niz Humsku u osnovnu školu, pa tako i pokoji 'domac' iz doma za nezbrinutu decu i delikvente. Među njima Kemo, među njima i ja sa svojim sitnim ramenima i brdom od ruksaka na leđima.

Hajra je Kemu usvojila kada je imao deset godina. Direktori doma su je znali celi njen život, znali njenu priču i okolnosti, pa su zaključili da bi bilo u redu da joj učine tu jednu uslugu. Kemo priča kako je Hajra prvih godina uglavnom ćutala. Donosila bi mu da jede stotinu puta dnevno, svaki put je prazan tanjir menjala punim i svaki put spremala nešto novo i neobično. Ponekad bi nešto rekla, ali nikada mnogo, sve dok je jedne večeri nastavnica nije pozvala na roditeljski sastanak u školu i ispričala joj kako je Kemo na času bosanskog jezika na pismenoj vežbi na temu 'Moji heroji' pisao o njoj.

To veče je Hajra sedila kući i tiho plakala dok je Kemo spavao. Ujutro, kada je dečak ustao iz svoje sobe i spremao se za školu, zatekao je Hajru kako u kuhinji sprema doručak i pevuši: Ostala je pesma moja da se pamti jedna žena... Kemo je seo za stol, Hajra mu iznela da jede, a on rekao 'hvala mama'.

Hajra je umrla pre nekoliko godina i nije stigla da vidi kako njen Kemo diplomira na sarajevskom univerzitetu. Sa jednog od svojih poslednjih ispita se vratio kući, noseći indeks pun debelih ocena da joj pokaže, i našao njeno beživotno telo u istoj onoj kuhinji u kojoj je pevušila istu onu pesmu svaki put kad bi im za sve godine zajedno spremala obrok.

Ubrzo nakon njene smrti i nakon fakultetske diplome, Kemo se u svojoj zatvorenosti dohvatio interneta i aplicirao na svaki oglas na koji je mogao, pod uslovom da je posao van Bosne. Želeo je što pre da ode iz Sarajeva i ništa da iz njega sa sobom ne nosi.

Tako je na kraju i bilo, našao je posao u jednom zabačenom gradiću poznatom po zelenilu i prelepim poljima, ponekad mi se javljao da pita kako mi je dole i zašto mu se ne pridružim, a ja mu rondao kako nema šanse da bih mogao na nemačkom tražiti hleba i vode. Obećao sam mu, međutim da ću ga obići pa sam, kada sam našao prvi posao i sabrao prvu ušteđevinu, najavio se kod Keme i došao mu u posetu na nekoliko dana.

Moje poslednje veče u Nemačkoj, vozali smo se njegovim novim 'golfom' pod debelom mesečinom toliko jakom da su ulice bile jasne kao da je na satu pola belog dana. Vozali smo se, lutali, pričali priče iz detinjstva i smejali se jedan drugom, sve do trena kada je Kemo, vrteći dugme po radio stanicama, naišao na Vidu Pavlović.

I sedili smo tako u autu, sedili i sećali se mama Hajre i njenog blagog pogleda, sećali se njene životne priče i za trajanja pesme ni slova jednog nismo izustili. Pesma završila, Kemo obrisavši suze nastavio da vozi, a ja poželio da ostatak života ćutim.

...

Večeras evo sedim u Sarajevu, listam kanale beskorisne kablovske za koju ni sam ne znam zašto je plaćam, i na jednom od nevažnih kanala u nevažno doba od 22.19 gospođa Vida zapeva 'Ostala je pesma moja'.

(Vikipedija kaže da se Vida Pavlović udala kao devojčica od jedva 15 godina i brzo je tu kuću napustila pa je otišla u Beograd. Tamo je pronašla ljubav sa jednim sjajnim muzičarem i sa njim provela život ali sudbina je htela da nikada nije mogla imati decu. Mnoge sam teorije verovatnoće i statistike izučavao kroz fakultet, čitao mnoge literature i slušao stručne profesore ali priča o Hajri i Vidi Pavlović jedini je neoboriv dokaz da ništa u ovom životu nije slučajno.)", napisao je Adis.

Kurir.rs

Foto: Profimedia