U jednom od zaselaka razuđenog bilećkog sela Todorići, u zaleđini planine Sitnice, dimi još samo jedan odžak. Osamdesettrogodišnja Rosa Delić, jedini stanovnik, sama živi već dvadeset dve godine. Toliko godina nije napuštala Todoriće, niti je otišla u prodavnicu.

Poslednji put u Bileći je bila 1999., kada se iz Beograda vratila na majčino imanje, u Vranjskim. Snagom heroine, iako u poodmaklim godinama, vedrog duha odoleva životu u pustom selu.

Potrepštine iz više od dvadeset kilometara udaljene Bileće, Rosi donesu kumovi, rodbina i retke komšije. Zbog problema s kičmom, najviše vremena provodi uz vatru i uz stari "fijaker". Kod komšija, zbog udaljenosti, poslednji put je bila jesenas, kada je ostala bez struje.

"Treba ići dvadeset minuta do komšije, pošto su njene godine, ide sporije, ali dođe, nazove, javi za struju, ili ako joj nešto zatreba", kaže Rosin kum Dragan Simović.

Drva za zimu obezbedi rodbina. Simović kaže da Rosa ne traži niti prihvata ikakvu pomoć. Skromna penzija pokrije njene zahteve. Iako je selo na ruti migranata, Rosa kaže da ih se ne boji. Volela bi da su komšije bliže.

"Јeste da je ovde pustinja, ali meni svako svrati, svaki dan. Do sada je bar tako bilo, a kako će biti kasnije, ne znam", govori Delićeva, piše RTRS.

I pored rodbine u Beogradu i Novom Sadu, ne namerava nigde iz Todorića.

"Tako sam rešila. Mene bi sada prihvatili svi kao da sam ih rodila. Ali mislim, ako odem bratiću ili bratični, ono drugo će pomisliti što nije meni", kaže Delićeva.

Od dolaska u Todoriće, Rosa nije odlazila kod lekara. Ako zatreba, kaže, opet bi se mogla osloniti na iskrene prijatelje.

Kurir.rs/RTRS

Foto: Printscreen/Youtube