29 GODINA OD NAJVAŽNIJE OPERACIJE ZA SLOBODU REPUBLIKE SRPSKE Kako je probijen KORIDOR kroz Posavinu

Na današnji dan obeležava se 29 godina od „Proboja koridora“, vojne akcije kojom je prekinuta 42 dana duga kopneno-vazdušna blokada zapadnog dela Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

Povoljna okolnost za komandante srpskih snaga, bila je ta što su borci bili iskusni i spremni za izvršenje postavljenog zadatka. Samu neodlučnost oko probijanja koridora iako su svi bili za, a koja je pravila problem bilo je to što se nije moglo odlučiti kojim pravcem krenuti, kojim snagama, kako da se krene u izvršenje zadatka – što je prekinuo sam general Momir Talić komandant 1.KK VRS koji je odlučio da se preko Trebave, najkraćim putem do Vidovdana probije koridor i uspostavi veza sa istočnim delom RS i dalje sa Srbijom.

Operacija “ Koridor-92″ bila je napadna operacija za proboj iz operativnog okruženja. U pripremi operacije odlučeno je da se pod hitno odseku i uklone snage HV i HVO i spreči zauzimanje grada Doboja. Operacija je izvođena u tri etape:

Prva etapa operacije predviđala je da se bočnim udarom izvrši proboj iz operativnog okruženja i spoji sa snagama Istočno bosanskog korpusa ( IBK) u širem rejonu Modriče. Dok se predviđalo da se sa snagama u napadu izbije na liniju Modriča-Pećnik-Derventa.

Druga etapa predviđala je izbijanje na reku Savu na odseku ušće Bosne-Velika Brusnica-Bijelo Brdo. Sa ostalim snagama trebalo je odsutno braniti teslićki i Ozrenski deo fronta, osigurati se iz pravca Gradačca i Gračanice i ojačati odbranu snaga IBK prema Orašju.

Treća etapa predviđala je oslobađanje Bosanskog Broda i okoline i potpuno izbijanje na prirodnu i državnu granicu Republike Srpske sa Hrvatskom na Savi.

Planirano vreme trajanja operacije predviđalo je početak u 7 časova 24. juna 1992. godine i završetak 20. avgusta 1992. godine. Po etapama predviđeno je bilo da prva etapa traje od 24. juna da 5. jula, druga etapa od 5. jula do 20. jula i treća etapa od 20. jula do 20. avgusta 1992. godine.

Komanda 1. KK (Krajiškog korpusa) procenila je da brojno stanje na strani protivnika varira u skladu sa promenama jedinica. Ali se pretpostavljalo kako na celom forntu brojno stanje protivnika iznosi 25.500 ljudi.

Sve srpske snage su bile spremne i čekale su naređenje za početak operacije. Na aerodromu Mahovljani bili su spremni jurišni avioni tipa J-22 orao i J-21 jastreb, koji su trebali da pruže vazdušnu podršku snagama na težištu proboja.

Moral boraca je bio na visini, znali su da imaju podršku artiljerije, pratnju tenkova, podršku jurišne avijacije, a i želeli su da „probiju“ taj put za Srbiju kako im bebe više ne bi umirale.

“ Hoću koridor do Vidovdana, pa makar to bila kozija staza, neću da deca umiru”…Ovom odlukom generala Talića, mozaik se sam posložio, i krenulo se ka realizaciji plana. Glavnina srpskih snaga bila je u okruženju, samo su dva srpska bataljona ( iz Posavine) bila van okruženja, ali su oni sadejstvovali, glavnini srpskih snaga. Međutim, treba navesti da su i ta dva bataljona bila u poluokruženju.

Odluka o formiranju taktičkih grupa koje su nosile proboj, bila je iznuđena, jer se moralo sa operacijom krenuti pre nego što su snage UNPROFOR -a preuzele položaj u zapadnoj Slavoniji. Kako se koja jednica srpske vojske izvlačila iz rejona zapadne Slavonije, tako je ona i angažovana na frontu prema Posavini, pišu u knjizi Vojska Republike Srpske autori Danko Borojević i Dragi Ivić.

Oni dodaju da su lake brigade tokom akcije “ koridor” imale zadatak da smire pozadinu 1. K.K, nakon što su muslimanske snage pokrenule opšti napad na neke gradove u banjalučkoj regiji ( Novi Grad, Prijedor, Sanski Most). Zadatak koji je bio postavljen pred lake brigade u potpunosti je završen, stvarajući tako uslove glavnini srpskih snaga za izvršenje postavljenog zadatka. Malo je bilo jedinica 1. K.K. koje nisu učestvovale u ovoj operaciji, nisu bile samo one oko Jajca i Vlašića. Sve ostale jedinice su imale neku od uloga ili snage za obezbeđenje bokova, ili snage za proboj iz okruženja.

“ Odlučeno je da udarna pesnica proboja „koridora“ bude 1. oklopna brigada kojom je komandovao pukovnik Novica Simić, a da joj sadejstvuje 16. Krajiška mtbr (Garava), kojom je komandovao pukovnik Milan Čeleketić. Naređenjem generala Talića koji je rekao: „Daj Simića na težište“, planiranje operacije je bilo u završnici. Kad je operacija isplanirana odluka je donesena u Stanovima kod Doboja, a 19. juna 1992. godine je saopštena. Izdata su naređenja komandantima i krenule su pripreme – izviđanje, dovođenje jedinica na pravac izvođenja. Samo nije saopšten tačan početak operacije.

Istureno komandno mesto Korpusa bilo je u Dugim Njivama i ono je dobro uređeno, uspostavljene su sve potrebne komunikacije. Sve jedinice su dobile zadatak da otvore vatru na celoj dužini fronta, i samim tim su olakšale glavnini srpskih snaga koje su bile na težištu proboja. Pukovnik Borislav Đukić (kasnije general), vodio je mali tim za propagandni rat, koji je radio na zavaravanju neprijatelja, da će glavni udar da krene prema Tuzli.

Obaveštajni izvori srpskih snaga, saznali su da Hrvatska planira da u rejon Posavine, ubaci znatne snage ojačanja, te je odlučeno da operacija započne 24. juna, a ne 26. juna kako je provobitno planirano. Svako čekanje značilo je da odnos snaga ide u korist neprijatelja, a ne u srpsku korist, pišu Borojević i Ivić u knjizi Vojska Republike Srpske.

Planirano vreme trajanja operacije predviđalo je početak u 7 časova 24. juna 1992. godine i završetak 20. avgusta 1992. godine. Po etapama predviđeno je bilo da prva etapa traje od 24. juna da 5. jula, druga etapa od 5. jula do 20. jula i treća etapa od 20. jula do 20. avgusta 1992. godine.

Prvi dan je bio žestok na čitavom delu fronta. Problem tog prostora bio je dosta težak teren, reka Bosna je praktično delila srpske snage na dva dela.

General Talić iako se složio odlučio je da glavnina snaga ide Trebavom, i time je postignut stepen iznenađenja. Neprijatelj je očekivao da će srpske snage ići levom obalom reke Bosne, kasnije će se pokazati da su tu bili znatno bolje utvrđeni. Odluka generala Talića da glavnina snaga ide Trebavom pokazala se ispravnom.

Neprijatelj je bio obmanut početkom operacije, jer je operacija počela dva dana ranije. Osim napadom neprijatelj je bio obmanut i pravcem napada. Jer, teško je bilo pomisliti da su srpske snage izabrale jedan teško prohodan planinski put preko Trebave, da se glavne snage tu usmere i udare u levi bok neprijatelja. Baš zbog tog pravca koji je izabran, srpske jedinice brzo prelaze preko reke Bosne, izbijaju pred Modriču i oslobađaju je, pišu u svojoj knjizi VRS 1992-1995 autori Danko Borojević i Dragi Ivić.

U toku same operacije bilo je brzog manevra, brzih prebacivanja jedinica u cilju stalnog proširenja koridora. Već drugog dana operacije spojile su se jedinice 1. Krajiškog korpusa i jedinice Istočno-bosanskog korpusa VRS. Sve postavljene zadatke TG-1 je izvršila, a 16. Krajiška mtbr je veoma brzo izbila na reku Savu.

Samim probijanjem koridora 26. juna 1992. godine, omogućeno je pukovniku Simiću komandantu TG-1 da 28. juna za Vidovdan oslobodi Modriču.

“ Čekajući da se izravna sa TG- 2 ( taktičkom grupom) pukovnik Simić predložio je generalu Taliću da se forsira reka Bosna i udari u bok Odžaka, kako bi se oslabila uporišta neprijatelja u Jakešu i Pećniku. Pontonirski bataljon je omogućio taj brzi manevar TG-1. Srpska vojska je oslobodila Derventu 4. jula, dok je Odžak oslobođen 13. jula 1992. godine. Nakon oslobađanja Odžaka srpska vojska je krenula u gonjenje neprijatelja.

Treba navesti da je hrvatska vojska imala i podršku sopstvene avijacije. Tako da je pružajući podršku sopstvenim snagama, iznad Posavine 26. juna oboren avion tipa MiG-21 (evidencijski broj 101, bivši JNA 17133), hrvatskog vazduhoplovstva. Pilot pukovnik Anton Radoš je poginuo.

U vezi sa oslobađanjem Odžaka, postoji jedna anegdota.

Naime, dan nakon oslobađanja Odžaka zove general Talić, pukovnika Simića i pita: „Napadaš li ti to danas?“. Na to će Simić: „Ne napadam.“ I onda je general krenuo da psuje, pa je rekao: „Jesil ti normalan pa oni beže, a ti ne napadaš, oni su u panici!“ Na to je pukovnik odgovorio: „Ne napadam, prešao sam u gonjenje, a to je sasvim druga borbena radnja od napada.“ Na to su se obojica ismejali..

Bataljon vojne policije Prvog krajiškog korpusa

U oslobađanju Modriče i Dervente značajnu ulogu je odigrao i Bataljon vojne policije Prvog krajiškog korpusa.

U samom startu znalo se da će bataljon biti jurišna jedinica Korpusa, tako da je u svom sastavu imao jedan protivtenkovski vod i mešovitu jedinicu minobacača, a imali su i oklopne automobile BOV M-86 i BOV-3. Jedinica kojom je u to vreme komandovao kapetan Lakić, pridodata je Prvoj oklopnoj i to je bio tandem za zauzimanje svakog grada u Posavini.

Bataljon vojne policije imao je najviše gubitaka, baš zbog toga što nisu napuštali položaj, kad je bilo teško. Bataljon je probio kod Modriče, sadejstvovao Prvoj oklopnoj kod Dervente i Odžaka. Bataljon je sam vršio pripremu i podršku i retko su kad tražili podršku artiljerije ili nečiju drugu. Na tenkove koje bi oni štitili, stavili bi po jednog svog vojnika sa svojom vezom i on bi održavao vezu između tenka i jurišne jedinice. Karakteristika jedinice je bila i ta što su svi nosili šlemove i pancire.

Vukovi sa Vučijaka u probijanju Koridora

Druga po kvalitetu jurišna jedinica bio je jurišni bataljon „Vukovi sa Vučijaka“ kojim je komandovao Veljko Milanković.

Za ovu jedinicu je karakteristično da je probila položaje neprijatelja na Dobor kuli, jurišom i borbom prsa u prsa. Naime, tad je Milanković komandovao: „Nož na pušku. Juriš! Zamnom.“

«Kraj aprila – početak maja bio je period pripreme za operaciju „Koridor-92“, proširenje i oslobađanje tog dela teritorije. Nakon što je Modriča po drugi put pala u ruke neprijatelja, Vučijačka brigada je držala veoma mali mostobran na Bosni, i njoj se mora odati posebno priznanje, na tome što je taj mostobran i zadržala, jer je on kasnije poslužio za postizanje drugih ciljeva tokom operacije Koridor. Već 10. maja preko Trebave počinje da se gradi put.

Potpukovnik Boško Mičić sa inženjerijskom grupom iz 1.KK i građevinskom operativom iz Doboja pravi put za obilazak Modriče i izlazak na Skugrić. U par navrata 2. i 12. maja 1992. godine, pokušano je oslobađanje Dervente. Ti pokušaji nisu uspeli, zbog znatno jačih hrvatskih snaga na tom području, u odnosu na znatno skromnije srpske snage. Međutim, može se slobodno reći da cilj i nije bio da se Derventa oslo-bodi u prvoj fazi bitke za put života. Cilj je pre svega bio da se u tom području vežu što jače hrvatske snage i da se spreči njihovo međusobno spajanje. Da su se hrvatske snage spojile, a bilo je svega osam kilometara (od Johovca, Kotorskog i Foče, da se spoje sa Krnjinom), nastala bi katastrofa. Spojeni bi bili, praktično, Brod, Doboj, Maglaj, Zenica i dalje. Posebno se dobro pokazao jurišni bataljon pod komandom Veljka Milankovića, „Vukovi sa Vučijaka“, koji je bio dobro organizovan, dobro naoružan, imao je dobru disciplinu i dobro je poznavao teren. Već 12. i 15 maja 1992. godine, pripreme za operaciju „Koridor-92“ su bile odrađene i opet je glavni nosilac bio 1. KK, tačnije grupe koje su „detašovane“ na taj pravac. Nekoliko sastanaka je bilo u Rudanci, odnosno na Rasadniku gde je donesen prvi plan za operaciju „Koridor-92“.Srpske snage iz RSK koje je činila specijalna brigada MUP Krajine, bile su raspoređene u širem rejonu Rudanke i Stanova, te su odmah po raspoređivanju bile gađane iz minobacača. Primenjujući određena lukavstva, srpske snage iz RSK, su uspele da na teritoriju RS tačnije u rejon planine Manjača, a posle i u Doboj prebace određen broj teške tehnike, kao i nekoliko helikoptera. Naročito je značajno bilo to što je uspešno prebačen deo artiljerije, koja će dobro doći tokom samog izvođenja operacije. Činjenica da je brigada iz RSK upotrebljavana zajedno sa jurišnim bataljonom „Vukovi sa Vučijaka“, govori o borbenoj vrednosti te jedinice.

Brigada je zajedno sa jurišnim bataljonom 12. maja pokušala da ovlada objektom Cer i bočnim dejstvom da preseče sela Kotorsko, Foču i ostala, i samim tim da preseče i neprijatelj ske snage, međutim, zbog raskvašenog terena, jakog otpora neprijatelja i pretrpljenih sopstvenih gubitaka nije uspela.

Već sutradan nakon što je 1. okbr VRS, uz snažnu artiljerijsku pripremu, pružila podršku brigadi iz RSK i jurišnom bataljonu „Vukovi sa Vučijaka“, zadatak je izvršen. Samim tim proširena je operacijska osnovica i snage neprijatelja su odbačene od Doboja, čime je zaustavljen pokušaj nerijatelja da se spoji kod Doboja. Da neprijatelj nije odbačen od Doboja uspešnom akcijom srpskih snaga, verovatno bi srpska vojska bila u znatno nepovoljnijem taktičkom, a može se reći zasigurno i strategijsko-operativnom položaju», pišu Borojević i Ivić u svojoj knjizi o VRS.

43. Prijedorska motorizovana brigada

O ratnom putu ove brigade tokom operacije koridor u knjizi o VRS Borojević i Ivić su opisali njihov ratni put.

«U zoru, u 06.00 časova 24. juna 1992. godine, otpočela je operacija „Koridor-92“. Tog jutra otpočela je snažna artiljerijska priprema, raketni udari, vatra iz tenkovskih topova, minobacača, precizan nalet jurišne avijacije. Prvi dan je bio žestok na čitavom delu fronta. Problem tog prostora bio je dosta težak teren, reka Bosna je praktično delila srpske snage na dva dela. Prvobitno plan je predviđao da se napreduje asfaltnim putem, pa da se očisti leva obala reke Bosne, kako bi se stvorila šira osnovica, i time što pre izbilo u širi rejon Modriče. Međutim, general Talić iako se složio odlučio je da glavnina snaga ide Trebavom, i time je postignut stepen iznenađenja. Neprijatelj je očekivao da će srpske snage ići levom obalom reke Bosne, kasnije će se pokazati da su tu bili znatno bolje utvrđeni. Odluka generala Talića da glavnina snaga ide Trebavom pokazala se ispravnom. Pukovnik Novica Simić (komandant TG-1, tokom izvođenja proboja), uočava opasnost od Gradačca. U tom pravcu se postavlja deo 43. Prijedorske motorizovane brigade, koja je tako čuvala desno krilo Simićevih snaga, koje je predvodila Prva oklopna brigada .Propaganda koju su širile srpske snage uglavnom preko radija, manje preko televizije, trebala je da stvori utisak kod neprijatelja, da će se glavni udar skoncentrisati prema Tuzli. Neprijatelju je izgledalo da će glavne snage koje su na Trebavi, ići preko Gračanice, Gradačca i Tuzle. Tom utisku doprineo je i žestok udar 43. Prijedorska mtbr, na sam Gradačac. Sama brigada je u svom naletu došla do industrijske zoneu Gradačcu i tu je stala. Informacije koje su slate preko sredstava za informisanja, tvrdile su da je to baš glavni pravac napada srpskih snaga, tako da je zavaravanje neprijatelja u potpunosti uspelo. I na ostalim pravcima napada srpska propaganda je davala rezultate».

NAPOMENA: U izradi teksta korištena je knjiga Danko Borojević i Dragi Ivić u knjizi Vojska Republike Srpske 12.maj 1992-31.decembar 2005.

Kurir.rs/A.Mlakar