"PREVRŠILI SU SVAKU MERU I GRANICU" Duško postao heroj u Nemačkoj, evo šta sada doživljava: "Neki dan je došao je otac te dece..."

Duško Vukobrat, heroj iz Banjaluke, koji je zajedno sa kolegom spasio decu od otmice u nemačkom gradiću, ovih dana ne može da se “odbrani” od pažnje kojom ga obasipaju Balkanci u rasejanju.

Od tolike pažnje, kaže u šali, ne može se ni raditi.

– Zovu me ovde i u srpske i u hrvatske klubove. Baš sam bio u jednom u hrvatskom klubu, za pola sata koliko sam sedio tu, ušlo je ljudi ne zna im se broj. Dreka, vriska u kafani, grle me, ljube, muzika se pušta, uzvikuju “Naš ponos, naša dika”- prepričava nam Duško atmosferu ovih dana u tuđini.

Sa druge strane, Nemci su, može se reći, opravdali epitet “hladnog naroda”.

– Mogu reći da jesu hladni, otac te dece je bio kod nas pre neki dan, došao je da se posebno zahvali, da nas pozove na ručak, zahvaljuje se, ne mogu dušu da grešim, ali nisu emotivni ljudi kao mi Balkanci. Na sve ovo gledaju, kao vlast i sud će to da reše – govori Duško svoje utiske.

On se sa porodicom preselio u Nemačku pre četiri godine, kao i većina ljudi sa ovih prostora, zbog loše ekonomske situacije.

Rodom je iz Knina, gde je završio i školu, vojsku, a posle rata se nastanio u Banjaluci.

– Ja sam ponosan na Banjaluku, 30 godina tamo živim, mene kad neko pita, ja ne kažem da sam iz Knina, nego iz Banjaluke, iz Republike Srpske – govori on.

Ipak u jednom momentu je, kao i mnogi, prelomio i napustio ove prostore.

– Radio sam u Banjaluci kao vozač autobusa, 11 godina sam bio u Pošti. Dobijem ja tako jednog dana platu u “Pošti, platim režije, kredit, i treći dan nema ništa. Onda rešimo supruga i ja da dođemo ovamo svi porodično. Drugačije su plate ovde, drugačiji je standard, sve imaš redovno, ne sekiraš se ni za šta. Ali da patimo za našim krajem, patimo. Dok imamo tri, četiri, dana slobodna dolazimo. Dalek je to put, ima 1.000 kilometara do Zalužana, ali čim ugrabimo slobodne dane, seda se u auto i gas, kući svojoj – govori Duško.

A ovde kad dođe, dočeka ga, nažalost, uvek ista situacija.

– Ružno je reći, ali cene su nemalo kao u Nemačkoj. Bio sam pre mesec dana, uđeš u prodavnicu i za 100 KM dobiješ pola kesice - uverio se on.

Gledajući sa ove distance, smatra da je doneo pravu odluku da se preseli u inostranstvo.

– Mi stvarno patimo za našim krajem, ali ako išta smatram da sam dobro uradio – to sam, da odvedem svoju decu iz te bede. Ako sma ja patio u svojih 45 godina u nemaštini i nesrećnom ratu, bar sam njima otvorio vrata da imaju bolji život, da ne razmišlaju da li će danas, sutra imati dinar u džepu i hoće li im ostati neki račun neplaćen - govori Duško, otac četvoro dece.

Kako kaže, najstariji sin ima želju da se vrati u Banjaluku za par godina, jer mu nedostaje društvo, dok se srednji, za sada, ne misli vraćati.

– Blizanci pune 18 godina u decembru, viču mi da neće ostati, ali videćemo još šta će i kako biti. Ako se dole kod nas šta poboljša, ja bih se sutra vratio – poručuje naš heroj.

– Meni je pre svega drago što smo spasili tu decu, to je nagrada broj jedan, a onda za moj kraj, za moju Banjaluku, to je sreća – zaključio je Duško Vukobrat.

Duško svedoči da čak ni u inostranstvu nisu česti slučajevi otmice kako se to kod nas misli.

– Ovo je pravo iznenađenje. Evo četiri godine smo ovde i ovo je prvi put da se tako nešto desilo. Mirni su gradići inače, normalno ljudi rade. Tom čoveku koji je pokušao otmicu, ovo je, kako smo shvatili iz policije bio treći pokušaj – govori Duško.