OVOM SRBINU HEROJU POKLONILA SE CELA ITALIJA: Skočio da spasi decu sigurne smrti, a onda KREĆE BORBA U KOJOJ ĆE ON NASTRADATI

Čitav svet pogodila je vest koja je odjeknula 22. jula 2007. godine. Naime, Dragan Cigan, zidar iz Branešaca kod Čelinca rizikujući sopstveni život skočio je u pobesnelo more, kako bi spasao dvoje italijanske dece koja su se davila. Spasao ih je, ali i nestao u talasima Jandranskog mora.

Žrtvovati život da bi spasio decu koju nije poznavao mogao je jedino čovek velikog srca Dragan Cigan, tridesetjednogodišnji zidar iz sela Branešci kod Čelinca iz Republike Srpske.

Tokom jula 2007. godine ovaj nesrećnik utopio se u vrtlogu rječice i mora, u mestu Jezol na severu Italije, spasavajući dvoje italijanske dece.

Dragan je odlikovan najvišim italijanskim civilnim priznanjem “Zlatnim ordenom časti” i “Spomenicom za nezapamćeno herojstvo i humano delo”.

Čitava Italija, a posebno stanovnici regije Veneto, ni danas ne zaboravljaju nedjelju kada je u Jezolu, gradiću na obali Jadranskog mora, nedaleko od Venecije, Dragan Cigan spasao sedmogodišnjeg i desetogodišnjeg dečaka, ali zato njihovi roditelji, majka Barbara Teksini i otac Mateo Bjanka nisu rekli ni “hvala” njegovoj porodici.

Iza Dragana ostala su sećanja na podvig u kome je izgubio život. Njegovo telo je pronađeno narednog jutra u obližnjoj laguni Mort.

Dragan nije ni sanjao šta ga čeka kad je sa sestrom Zoricom, njenom porodicom i kolegom Marokancem, otišao na plažu na ušću rečice Kortelazo na more, da bi se odmorio i osvežio bar jedan dan posle napornih zidarskih poslova.

Na toj posećenoj turističkoj destinaciji Dragan je, po sećanju sestre Zorice, bio zamišljen i pospan dok se svuda okolo čuo žagor dece i ljudi. Međutim, u tim trenucima duboke zamišljenosti trgli su ga krici dece koja su dozivala u pomoć.

Skočio je i uputio se ka vodi čiji su rečni brzaci gutali decu, noseći ih u duboke virove prema moru. Iako je bio slab plivač, očigledno nije mnogo razmišljao. Skočio je u Kortelezo i uz mnogo truda i muke uspeo da dopliva do dece koja su se davila.

Zgrabio ih je i poslednjim atomima snage ipak izvukao do obale, u čemu mu je u zadnjem trenutku pomogao kolega Rahid. Dok se odvijala drama, na obali je bio tajac. Ali najčudnije je bilo da niko od prisutnih, pa čak ni spasioci i roditelji mališana, nisu krenuli da pomognu u spasavanju. Nepomično su stajali i posmatrali Draganov herojski čin.

Deca su bili na sigurnom, ali je brza rekla povukla iznemoglog spasioca i slabog plivača. Sestra Zorica je uzalud vrištala dok joj je vrtlog vira odnosio brata. Niko mu nije priskočio u pomoć i tragedija se nastavila u drugom pravcu.

Požrtvovani Srbin gubio je život. Čim se italijanski par dočepao svoje djece, nestao je sa plaže, ne čekajući da vide da li će Dragan preživeti! Nisu se zahvalili ni sestri Zorici, kad je on nastradao, niti joj izjavili saučešće. Očevici kažu da je roditelje spasenih mališana zaustavila policija kad su pokušali da napuste plažu, dok su im prisutni kupači dobacivali uvrede i pogrde.

Ovakvo ponašanje porodice Bjanko naišlo je na osudu i celokupne italijanske javnosti. A Dragan Cigan je spasavajući dvoje tuđe dece od sigurne smrti ostavio svoje dve ćerke bez roditelja.

"Voleo je da pomogne svakome. Ne znam samo zašto i njemu makar Bog nije pomogao da ostane živ?! Često razmišljam o našem zajedničkom životu. Dragan je nadničio, obrađivali smo ovo malo zemlje što imamo i nekako smo živeli. Pre deset godina je otišao kod sestre u Italiju i tamo počeo da radi na građevini da bi nam obezbedio bolji život, kako se ne bismo mučili. Da je sreće bilo, pa da nije ni otišao. Ostao bi živ i zdrav, imale bismo njega, a što bismo se mučili s finansijama nije ništa u odnosu na ove patnje", kroz suze se svojevremeno ispričala Draganova supruga Dijana.

Tog sudnjeg dana, pre odlaska na plažu, Dragan se javio supruzi i ćerkama, kao da je nešto predosećao.

"Pozvao me je ujutru, i rekao: 'Јој, Miko', tako smo zvali jedno drugo, 'ja više ne mogu da izdržim bez vas'. 'Doći ću brodom 4. avgusta da vas vidim, a ako me uhvate bez papira, neka rade sa mnom šta god hoće'”.

Te godine italijanske vlasti su pooštrile mere prema strancima pa mu nisu produžili boravišnu dozvolu. Kući nije dolazio od 19. novembra 2006. godine, jer je čekao da vidi šta će biti sa dozvolom.

"Tada je rekao i da će mene i decu voditi na more. Nikad nismo ni bile na moru, niti na bilo kakvom odmoru. To mu je bila velika želja, koju nije ispunio već je odneo sa sobom u grob. Šest sati nakon što sam završila razgovor s njim, pozvali su me i saopštili mi tužnu vest. Ni do danas se nisam oporavila od njegove smrti", ispričala je Dijana, koja se nakon muževljeve smrti zaposlila i nastavila da gaji povrće kako bi izdržavala decu.

"Herojski čin ne zna granice", izjavila je gradonačelnica italijanskog grada u kom je došlo do tragičnog događaja, pre nego što je došla u San Martino di Lupari, gde je Dragan živio sa svojom sestrom Zoricom i njenom porodicom.

Počast su mu odali i drugi italijanski političari.

"Dragan nam je održao lekciju iz života, lekciju koju svi treba da imaju na umu pre nego što krenu u demagoške kampanje protiv imigranata", kazao je Paolo Ferero, ministar socijalne solidarnosti.

Italijanska regija Veneto donela je tada odluku da stambeno zbrine Draganovu porodicu, kao i da njegovim maloletnim ćerkama Milici i Mariji osigura stipendije.

Kurir.rs/Branešci

Preneo: M. N.