BITKA! BUJICE ODNELE ŽIVOTE I KUĆE, ISPLIVALI PLEMENITOST I NADA: "U toku noći sve je nestalo, životi su uništeni, ali mi se nikada nećemo predati"

Kada sam to jutro u Zemunu izašao iz stana, po mrklom mraku, nisam ni slutio da ću prvi san uhvatiti tek 48 sati kasnije, 400 kilometara od kuće.

Nakon objavljivanja prvih loših vesti iz Bosne i Hercegovine, video sam neobično komešanje među starijim i iskusnijim kolegama iz printa.

Doneli su odluku - Kurir mora da pođe u Jablanicu.

Put koji vodi od Sarajeva do Jablanice je presečen, pa je ekipa portala, printa i televizije zajedno krenula na dugačku avanturu od Beograda do Mostara gudurama istočne Bosne.

Tim koji je krenuo na ovaj put činilo je nas četvoro - vozač, snimatelj i dvoje novinara. Četvoro potpuno različitih ljudi, po svemu - po godinama, senzibilitetu i interesovanjima. Svi smo različitog mentaliteta i različite kulturološke pozadine. Svi dolazimo iz različitih krajeva, iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz Šumadije i iz ercovskog užičkog kraja.

U veoma kratkom periodu postali smo uigran tim koji je prevazišao svaki izazov koji se našao pred nama. A bilo je tu i mučnine i gorčine, i suza i blata. Mnogo blata.

Kršni Crnogorac Vlado, naš spretni vozač "pregazio" je put kroz Srbiju, međutim, prvi problemi nastaju prelaskom granice kod Višegrada, u Republici Srpskoj. Kvalitetan auto-put i brze magistrale kojima smo preleteli Srbiju zamenjene su oštrim, krivudavim, maglovitim i nepredvidivim putevima kroz bosanske kasabe.

Celom istočnom linijom Bosne - tragovi rata na svakom koraku.

Mnoge kuće i nakon trideset godina stoje polusrušene, mnoge i dalje prepune oštećenja koja su napravili geleri bratstva i jedinstva. Osim maglovitog vremena u Goraždu i Foči i nešto veće vlažnosti vazduha, ništa ne nagoveštava da se svega stotinak kilometara odatle dešava nezapamćena katastrofa. Nakon Tjentišta i ulaska u Hercegovinu, stvari se drastično menjaju.

S prvom promenom krajolika, dolazi i do drastične promene vremena. Sitna kiša koja je počela u Gacku intenzivirala se u pravcu Nevesinja i Mostara.

Sporadično smo nailazili na mulj i blato, međutim, put je, iako zahtevan zbog konfiguracije terena bio prohodan.

U blizini Donje Jablanice, neposredno pre mostarske hidroelektrane, tik uz nabujalu Neretvu, policija reguliše saobraćaj i ne dopušta svima da prođu dalje. Slatkorečivošću i šarmom uspevamo da prođemo prvu barijeru.

Kiša koja sipi u Mostaru pretvorila se u jak pljusak koji je nastavljao snažno da udara po Jablanici.

Bistra Neretva sada je puna mulja i otpada. Bujica je odnela dobar deo puta, a put do Jablanice je, potvrđuju i meštani, neprepoznatljiv.

- Plače mi se, duša i srce me bole. Pogledajte u kakav pakao se sve ovo pretvorilo. Znate li kako je ovaj kraj bio lep nekada, sad nije ostalo ništa, ruina. Hvala vam što ste došli, prenesite svima u Srbiji da se mučimo. Ovde više života nema - rekao je za Kurir Jasmin, lokalac koji se prijavio da rasčišćava krš i lom koji su napravile bujice koje su pogodile Donju Jablanicu.
Do naselja je, uverili smo se, nemoguće doći automobilom. Jedini način je peške, korak po korak uništenom stazom koja je nekada bila magistralni put.

Dalji put do mesta krčilo je nas troje, Slađa Nedeljković, mlada ali već veoma iskusna novinarka hronike, prekaljeni snimatelj Boban i ja.
Kroz blato i kišu, u gumenim čizmama i u prepoznatljivim Kurirovim žutim kabanicama, probijali smo se do centra mesta, metar po metar.
U nastavku puta videli smo novinare koji se okreću, odustaju od puta, pojedini u strahu zbog klizišta koje je pretilo da se svakog trenutka sruči na nas, dok su drugi bili fizički potpuno onemogućeni.

Detalj koji je obeležio naš "proboj" do Jablanice jeste peh koji je zadesio našeg kolegu iz Bosne i Hercegovine. U pokušaju da se probije kroz glib, okliznuo se i pao u duboko blato. Kamera, stativ, ranac, sve je bilo uništeno u sekundi.

- To je to, dosta snimanja za danas, rekao je samo to dok smo ga izvlačili iz blata.

U tom trenutku okrenuo sam se ka Bobanu, koji je do guše bio u blatu. Na opremi koju je teglio ni trag prljavštine! Niti najsitnija mrlja. Tad sam shvatio da ćemo sigurno ući u mesto. I nakon veštog zaobilaženja prirodne barikade koju je formiralo klizište koje se svalilo na ono što je nekada bio put - ušli smo. Prvi.

Pred nama je bio prizor kakav ne svaki ratni reporter ima priliku da vidi u toku svoje karijere, čak i na prvoj liniji fronta. Kamen na kamenu nije ostao. Kuće razorene, a svaka koja je zadržala bilo kakvu formu, bivala je obeležena crvenom putačom. Zamišljao sam da su tako obeležavane i kuće po Hercegovini za vreme Drugog svetskog rata, baš one kuće u blizini Jablanice, prema Posušju, Čapljini, Metkoviću, Opuzenu, prema svim onim mestima u kojima su Srbi pobijeni, proganjani, katoličeni i maltretirani samo zato što su Srbi.

Setih se i Draškovićevog "Noža", Gacka, Jugovića stradalnika i kumova Osmanovića koji ih pobiše na Božić, u osvit rata na ovom prostoru, čim su isti ti Osmanovići postali "hrvatsko cvijeće".

Gotovo sudbinski započeo sam čitanje Draškovićevog klasika svega tri dana pre poplava. Mnogo nepravde izrodio je ovaj prelepi kraj, a sad je porodio još jednu. Ne bi mi pravo. Podigoh pogled ka ruini. U tom trenutku sunce zasja. Možda se to Bog javio, da kaže kako ipak nije zaboravio ovo mesto.

Pade mi na pamet jeziv natpis na zidu jednog od logora - "Ako ima Boga, moraće da me moli za oprost". 

Verujem da su upravo to pomislili nesrećni ljudi kojima su zemlja i voda odneli sve. Decu, braću, sestre, očeve, majke, prijatelje, život.
Mesto je bilo srušeno u potpunosti, nije se čulo ni pašče da zalaje. Krajičkom oka sam, niže u Jablanici, ugledao narod koji mi je bio okrenut leđima.

Kako su Slađa i Boban tražili bolju poziciju za novo uključenje poviše Jablanice, morali smo da se razdvojimo. Prišao sam gužvi i shvatio da je upravo pronađeno još jedno telo. U pitanju je muškarac, kažu da je hodža iz džamije pored, koja je potpuno poplavljena. Stradao je, priča se, tik uz mesto u kom je službovao.

Prišao sam bliže, osetio energiju kakvu nikada to tada nisam osetio. Adrenalin, uzbuđenje, budnost i potpuni fokus na ono što je ispred mene. Verujem da su telo i podsvest shvatili o čemu se radi, pa mi nisu dali da tugujem, čak ni da osetim gorčinu. Sve je to došlo kasnije, sa kamatom.

Ubrzo se čulo i škljocanje fotoaparata. Policajka koja je učestvovala u akciji se okrenula, shvatila da su u blizini novinari i poterala nas sve uzbrdo, do centra mesta. Baš na tom putu stoji pet muškaraca, pet domaćina. Svakom je domaćinstvo postradalo, ali nijedna kuća nije obezglavljena.

Prilazim njima, odvajam jednog na stranu i započinjemo razgovor. Kao u filmu, mota svež hercegovački duvan i kreće da mi priča...

"Ovo što vidite pred vama, ove ruševine napravio je nelegalni majdan koji se kopa godinama u Donjoj Jablanici. Kratko i jasno. Vlasnik kamenoloma je lokalni moćnik. On je odgovoran što se pokrenulo klizište", ispriča mi u dahu.

"Kombinacija jake kiše, suvog zemljišta i evo šta se desilo. Više puta je dolazila inspekcija i obustavila rad kamenoloma ali nije odustajao. Vidite posledice..."

I video sam posledice. I video sam da su te posledice baš sve što je ostalo od ovog mesta...

Fotografisao sam po Donjoj Jablanici, snimke odmah slao za Beograd.

Bio sam zadovoljan svojim radom, ali uzmemirenost je polako počela da raste u meni. Razgovarao sa ljudima, bilo je i onih koji su odbijali da se predaju, koji su bili zahvalni što su izvukli žive glave....

Halilovići

Nešto ranije tog dana, svega dva sata pre ulaska u Donju Jablanicu, pre barikade o kojoj sam pisao, spazio sam po svemu neobično domaćinstvo I krivudav put koji vodi ka njemu.

Malo ispod razrušenog magistralnog puta, na blagoj kosini, nazire se kuća porodice Halilović.

Celo imanje je uništeno, udavljeno u kršu koji se sručio s brda. Na terasi videh celu porodicu kako se u slozi bori sa ostacima havarije koja će im zauvek promeniti živote. Na licima - osmeh.

- Uđite, uđite, sad ću da vam ispečem kafu, imam i sok, a imam, Boga mi, svašta i da vam ispričam - dovikuje sa terase nena Halilović.
Oči joj se cakle od sreće. Pored nje ukućani, deca, razmahali se, jedno izbacuje mokre stvari iz poplavljene kuće, drugo skuplja šut na gomilu i tera iz dvorišta.

- Svi smo na broju. Svi smo tu. Mogli smo da ne budemo, ali Bog nas je pogledao. Nema ništa važnije od porodice. Samo je porodica bitna, a kuću ćemo obnoviti. Sruši se kuća, odnese je vetar, odnese je voda, pa šta? Sagradićemo novu. Deca su mi živa, svi smo na broju, meni ništa više ne treba - kaže ona.

U tom trenutku pojavljuje se stariji muškarac, prosed i namučen, glava kuće. Pozdravi nas, i on vidno raspoložen.

- U ovakvim trenucima shvatite koliko je život vredan, koliko treba biti zahvalan svaki put kad udahnete vazduh. Slobodno slikajte oko domaćinstva, neka znaju ljudi šta smo sve preživeli. Čekam ćerku da dođe, onda će sve biti lakše...

U tom trenutku, iznad kuće pojavi se devojka, nema više od dvadeset godina. Siđe do nas, pa pade pravo u naručje ocu. Dug zagrljaj, suze, osmesi i slike ljudi koji i u najtežim trenucima ne odustaju jedni od drugih. Proživeli su oni, kažu, i teže trenutke, ali porodica je uvek ostajala na okupu. Ispratili su nas, pozdravili i poslali jednostavnu, a moćnu poruku, koja zna da zazvuči kao kliše, ali u ovim okolnostima pogađa u kosti - "Držite se zajedno, bez obzira koliko teško bilo"...

Dan drugi

Po povratku u Mostar, gde smo bili smeštni, konačno dobih malo sna i okrepljenja. Dugo nisam spavao, nakljukan kojekakvim suplementima, ašvagandama, vitaminima i ostalim bućkurišima. Doručak sam, po običaju preskočio. Morali smo brzo da krenemo dalje, prema Konjicu i opustošenom Buturović polju.

Na putu do Konjica - ponovo nepredviđene okolnosti. Kolona vozila stoji, ne miču se. Ni policija, ni mi, nismo imali vremena za detaljisanje. Sve što smo znali jeste da moramo da nađemo alternativu jer televizijskom delu ekipe sledi novo uključenje. Uputili smo se nazad u Jablanicu.

Sveže blato od prethodnog dana počelo je da se skoreva.

Kiša se pojavljivala sporadično, a prizori katastrofe nazirali su se još od mostarske hidroelektrane. Ona je preplavljena otpadom koji je Neretva donela iz Jablanice. Na početku mosta Begića i Begovića, na ulasku u Donju Jablanicu zatekla nas je policijska patrola koja medijima i hitnim službama odobrava dalji prolazak.

Ipak, glavni ulaz u Jablanicu sada su blokirale mašine koje čiste put, pa je saobraćaj preusmeren na drugi pravac.

"Imao sam prijatelja, u svemu prvaka..."

Opšti utisak je da je situacija bila malo bolja nego juče, a s obzirom da su hitne službe sklonile prve nanose krša i odblokirale naselje, ljudi su se oraspoložili.

"Eto, šta da kažem, vidite i sami šta se desilo. Tuga je velika ali se mi ne damo. Biće bolje. U toku noći sve je nestalo, životi su uništeni ali mi se ne predajemo i nikada se nećemo predati. Život će na kraju pobediti, to vam garantujem - rekao nam je lokalac Edin Letić, inače rep muzičar poznat pod nazivom Desho Eltore.

Njegov stariji sugrađanin, Rizvan Nezirić ispričao je potresnu priču od večeri kad je Donja Jablanica, praktično, prestala da postoji.

- Izašao sam da se vidim sa dobrim prijateljem. Družili smo se, sedeli, pričali, dugo se nismo videli. Planirali smo šta ćemo raditi u narednim danima i napravili dogovor da idemo na ručak. Isto veče naišlo je klizište i odnelo sve pred sobom. Odnelo je i mog prijatelja, sada ga više nema - pričao je Rizo kroz plač.

Obrisa suze, pa nastavi...

- Moramo da idemo dalje, moramo da se oporavimo. Sad je glavno da pronađu sve nestale, pa posle polako, kamen po kamen da zidamo od početka...

Almira

Nakon razgovora sa lokalcima, uputili smo se u Gradsku halu, improvizovani prihvatni centar, u kom je uskoro trebalo da se pojave i srpski spasioci.

U sportskom centru Jablanica smešteni su najugroženiji. Još uvek nije poznato koliko ljudi je u centru ali novi volonteri i spasioci konstantno dolaze.

Almira Kukić, namučena devojka čija porodica je pogođena poplavama, ispričala nam je do detalja kako je izgledala kobna noć.

- Voda je počela da nadolazi, porodica je pokušavala da vrati vodu koja je nadirala u kuću. Babo je ušao u donji sprat. Dole je ostao mlađi brat, babo je otišao da ga spasi, nogama je morao da razbije prozor. Brata je odnela voda i on se uhvatio rukama za voćke da se spasi. Voda je odnela sve. Babo je spasio majku, spasio je i drugog brata. Popeli su se na krov kuće. Dosta ljudi je stradalo, dosta komšija je preminulo, ali napraviće se opet nešto. Svi pomažu, svi su tu - ispriča nam namučena devojka.

Naši momci, spasioci koje je trebalo da dočekamo su okasnili. Na putu im se desio peh, što smo tek kasnije saznali.

Dok su Slađa i Boban snimali još jedno uključenje, vozač Vlado i ja ugrabili smo priliku za predah. Bi mi lepo da prozborim sa njim, odmeren čovek, bistar, ima se šta sa njim porazgovarati.

Usred jednog od mnogobrojnih razgovora koje smo vodili tokom puta, naiđe mi mučnina. Skočih s stolice, otrčah do trotoara i umalo dušu ne izgubih od povraćanja. Jednom, pa drugi, pa treći i četvrti, pa konačno i peti put.

-Nisi jutros ništa jeo. Nemoj to nikad više da radiš- reče mi Vlado strogo i krajnje dobronamerno.

Lagao sam da je od umora, iscrpljenosti, neispavanosti, da sam nahvatao neki virus. Telo mi se osećalo odlično, spremno za još akcije.

Nakupilo se od svega što sam video, tek je polako dolazilo do svesti.

Ipak smo dovršili posao, pa se ubrzo vratili u Mostar. Po dolasku u hotel, malo se rastužih. Vraćaju me za Beograd sutradan.

Dan treći: Čudna jada od Mostara grada

Ostatak ekipe dobio je zaduženja, krenuli su put Konjica. Matičnoj, spoljnopolitičkoj rubrici bio sam potrebniji u Beogradu. Namučili su se dosta u proteklom periodu pokrivajući moje odsustvo.

Sjajna logistika kojom Kurir raspolaže mi je, nakon fenomenalnog smeštaja, obezbedila i direktan let za povratak kući.

Ubrzo sam se rastao sa Slađom, Bobanom i Vladom, poželeo im srećan nastavak izveštavanja i otišao svojim putem, u centar Mostara, da ubijem vreme do leta i istražim kako izgleda "glavni grad" nemilosrdne Hercegovine...

Mostar je poznato, ugrubo podeljen na hrvatski i bošnjački deo. Kako smo bili smešteni u delu grada u kom pretežno žive Hrvati, taj deo smo prvo i upoznali.

Široka magistrala ispred našeg hotela, katedrala, palme, mirišljavi mediteranski vazduh, "Hrvatski nogometni klub Zrinjski" i bilbordi HDZ-a. To su prve slike Zapadnog Mostara. Deluje napredno, negovano, kultivisano i po svemu odudara od tipičnog hercegovačkog mesta.
Ipak, Zapadni Mostar je daleko od ambijenta starog grada, sa kojim ga spaja više mostova, među kojima je i ONAJ most, živ, rušen, neporušen.

Mostarski stari grad je čist orijent. Za razliku od radikalizovanog Sarajeva, grada koji više podaeća na Teheran nego na Istanbul, grada u kom nije retkost videti gospodu sa nešto kraćim nogavicama i nešto dužim bradama, Mostar mi je delovao elegantnije. Gospodstvenije.
Kao i u sarajevakoj Baščaršiji, i u mostarskom starom gradu načičkane su zanatske radnje pored kojih defiluju ljudi u nepreglednim kolonama.

Mostarci su vanredno lepi ljudi. Muškarci grubih crta lica, kukastih noseva, plavooki, visoki, atletske građe. Devojke vitkog stasa, jakih bokova, pronicljive i pune životnog elana. Svi ponosito koračaju kroz svoj grad koji nikada, ni za šta, ne bi menjali.

Po gradu i dalje pojedine fasade stoje izrešetane, kao podsetnici na rat devedesetih i krvavi obračun Bošnjaka i Hrvata. Miris rata se u ovom gradu i dalje oseća, a sukobi i tuče su redovna pojava, naročito kad se suoče Velež i Zrinjski. Dva kluba, dva naroda, dve religije i raspolućeni grad.

Ima tu mesta i za još jedan narod, onaj koji je najviše stradao.

Povrh starog dela grada dižu se jedna za drugom, tri velelepne građevine.

Na prvoj se vijori prelepa trobojka. To je koznulat Srbije i Republike Srpske.

Iznad nje, monumentalna crkva Svete Trojice, pravoslavna bogomolja koja je pod rekonstrukcijom. Vidi se da je ulagano u svetinju koja je izgrađena krajem 19. veka, svega pet godina nakon rođenja najvećeg kog je ovaj grad dao - Alekse Šantića, a koja je uništena u poslednjem ratu.

 Iznad nje, još jedna srpska crkva, Crkva rođenja Presvete Bogorodice. I jedna i druga potpuno prazne, jer u njih sada više nema ko da ode.

Zaplih sveću, prekrstih se i požurih nazad da stignem na let.

Povratak

Na putu do aerodroma sam morao da pojedem tradicionalni specijalitet iz ovih krajeva - smokvaru, kolač od smokava, zajedno sa pečenom kafom koja je podrazumevano bila servirana iz ručno rađenog fildžana. Prste polizah, napunih se energijom i pravac - kući.

Prijatno me je oduševio mostarski aerodrom, a još prijatnije dupke puna direktna linija između Mostara i Beograda. Nije Vučić džabe dolazio, pričaju ljudi. Hvale ga, onako tiho, da se jedva čuje.

Ne zaboravljaju vakcine I pomoć tokom korone, pričaju o tom Beogradu što se izgradio i do kog sada lako mogu da dođu. Oslobađaju se polako.

Dođoh i ja do mog, vašeg, našeg Beograda, pobacah stvari u mašinu, shvatajući da na odeći i dalke vučem tragove Donje Jablanice.
Na meni je zemlja koju su obrađivali mnogi koji su tri dana ranije bili živi a sada ih dočekuje mezarje.

Bacih sve, spraće se. Što bi Halilovići rekli - biće bolje!

Pozvaše me urednici, jedan, pa drugi, kažu da ispričam kako je bilo. Kažu - reci ljudima, piši šta si video, gde si bio, prenesi kako ti je bilo, napiši rečenicu ili dve.

I evo, napisah dve rečenice.

Bio sam u Hercegovini, tvrdoj, krvavoj i nemilosrdnoj zemlji.

I vratiću se ponovo.

Kurir.rs/Dimitrije Petrović

 Bonus video: