Marović nije inovator - nije on radio ništa što nije vidio da se radi oko njega.

Nakon odlaska Svetozara Marovića sa glavne scene ništa više neće biti isto. I to u nekoliko ravni. Posljednjih dvadeset pet godina bio je jedan od tri, a nakon 98. jedan od dva najvažnija čoveka vladajuće partije.

Mrcvarenje Marovića i njegove familije traje već nekoliko godina. To je kod mnogih neutralnih posmatrača, ako takvih ima u Crnoj Gori, ostavilo mučan utisak. Ličilo je sve to na partiju pokera u kojoj se stalno podiže ulog. Do najkrupnijeg. Iako je ta strategija samo odlagala ishod. Pri čemu je jedan igrač, gubitnik, do kraja mislio da ima čime da igra...

Hičkok je objašnjavao da postoje dva modela postizanja filmskog saspensa. Ako eksplodira bomba i raznese ljude u čamcu - šok traje samo trenutak. Ali, ako gledalac zna da je na čamcu bomba, a filmski likovi to ne znaju, onda se postiže mnogo intenzivniji učinak - sve vreme dok čekate eksploziju, vi ste emocionalno angažovani i zarobljeni filmskom naracijom. Hičkok je to znao, a zna i ovaj naš glavni režiser. Zato se trudi i da zabavi publiku.

Moram priznati da će mi nedostajati Marovićevi verbalni kalamburi. Toga više neće biti - aktuelna situacija očito ga inspiriše na ćutnju, no, dok je bio na vlasti uživao je u retoričkim ekshibicijama bez presedana.

Taj i takav Marović nedostajaće ovoj sceni. Ovaj drugi Marović, kojeg nam otkrivaju silne afere, koji u Momirovim meomoarima iznosi svoju filozofiju sticanja, Marović koji, sudeći po izjavama svedoka reketira ljude, pravi kombinacije, takve da je, po priči zaštićenog svedoka, čak sablaznio i svoju strinu, taj Marović zasigurno neće nikome nedostajati. Na koncu, takvih ostaje dosta i posle Marovića. A tek ćemo da vidimo ko će od njih - i da li će svi - doživeti sudbinu grbaljskog Markuzea.

Jedno pojašnjenje - nije Marović poziciju prvog intelektualca DPS, mislioca i “šampiona demokratije”, odabrao jer mu je to najbliže - već zato što za tu vrstu pozicije nije bilo ni interesovanja ni konkurencije. Istovremeno, ta aura intelektualca služila mu je i kao jedna vrsta maske - ko će od Popera iz Krimovice očekivati takvu veštinu/besramnost u poslovno-kontroverznim kombinacijama o kojima čitamo ovih dana. Taj intelektualni imidž bio je i na još jedan način neka vrsta zaštite - Svetu nikada nisu skandirali “Sveto, lopove”, iako ga do sada saopšteni grehovi sasvim izvjesno kvalifikuju i za takvu nominaciju.

Sećam se - zatekao sam se u Budvi kada je tamošnja mladež slavila šampionsku titulu budvanskih odbojkaša. Najednom kreće skandiranje - “Hvala Vam, Sveto”. Navijači, koji su sa Bogom na ti, svoga pokrovitelja su i u navijačkom skandiranju - persirali! E, to je poštovanje, rekao bi neko. Ili fingiranje, dodao bi neko drugi.
Monolit DPS svesti nakon ovoga mora napući. Koji DPS čimbenik sada može biti siguran da je zaštićen moćnom milošću svoje partije? Osim onoga koji je - partija. Upravo njemu Marović poručuje: kad prijatelj napada prijatelja, to slabi obojicu.

Takođe, čitav slučaj, ta mreža budvanskih afera, daje sliku kako je DPS napravio tokom protekle dve i po decenije, svoju moć. Finansijsku iz koje sledi i politička. Sada niko ne može reći da ne zna što se to radi u vrhu vlasti i vladajuće partije. Kao što je svakome jasno - da Marović nije inovator - nije on radio ništa što nije vidio da se radi oko njega. Stoga je važno shvatiti da je Marović pravilo u vladajućoj partiji, a ne neki izuzetak.
Važno je da se ne stane. Neće biti da je Marović jedini ko je na ovaj način koristio svoju moć. Neki mediji već objavljuju listu želja... Rijaliti duh: krenule su nominacije za izbacivanje.

Ovo slabi Đukanovića, u pravu je Marović. Opet, možda je bio prinuđen da bira - a brat i sestra su bliži od prijatelja...

(vijesti.me)