DON KIHOT OD PI**E MATERINE: Predstava koja burgija po kostima i duši

Sat i dvadeset minuta brutalne energije koju sa scene šalje sedam glumica, ostavljaju bez daha svakog u publici

Razoružavajuća, bolna, gorkom istinom ispunjena scena na kojoj čuvenog Servantesovog junaka igra sedam (plus dve - po jedna za za klavirom i bubnjevima) žena, ostavlja dubok trag nakon 80 minuta preživljavanja surove realnosti i sramote svakodnevice koju živimo, uglavnom ćutke se zgražavajući nad svim zlom kojem svedočimo.

Od početnog koketiranja sa čuvenom borbom sa vetrenjačama, preko milion puta izgovorenog "pička" (vulgarno, brutalno i apsolutno svrsishodno) tek da gledaoca navede na trag sa čim će se družiti do kraja predstave, pa do žestoke pljuvačke po društvu, politici, religijskoj i svakoj drugoj vrsti zatucanosti, sedam glumica gruva energijom sa pozornice. Onda ne čudi što ih publika nekoliko puta vraća na bis, a mahom žene uzvikuju "bravo!" iznova i iznova.

I da, dobar deo ovog časa glumice-profesorke, pevaju iz sveg glasa... Otuda i činjenica da potpisnik ovih redova i danima kasnije pevuši gorčinom obojeni stih "Najlepša zemlja na svijet". Pa zvala se ona Crna Gora, Srbija, BiH, ili već kako vam volja.

A onda smo popričali i sa ženama koje su nas "ubijale" sa scene... Prva među don Kihotima, moćna žena koja otvara predstavu, Branka Stanić dodatno ogoljava istinu vremena (ili će pre biti podneblja) u kojem živimo.

- Nama je jedna žena posle predstave rekla nešto kao "ja ću dovesti sve svoje drugarice i koleginice i majku, ali, molim vas, možete li vi nekako da prikupite mušku publiku da oni vide o čemu mi ćutimo" - kaže nam Branka, pa dodaje:

- Nije ovo samo ženska priča, ovo je borba za ideale. Dotakli smo se raznih stvari o kojima se ovde ćuti, a ljudi oko nas kažu da to nije samo Crna Gora, nego ova nesrećna SFRJ. Izađemo li malo izvan glavnih gradova možda je i gore nego što smo mi rekli u ovoj predstavi. A u par navrata nismo smeli dalje da idemo, otvarali smo razne teme do kraja, i i ovako je pitanje kako će se sve ovo progutati, doživeti svariti... Moja želja je da ko god dođe da gleda predstavu makar ovih sat i 20 minuta živi svoje ideale, svoje suze, bol, sreću, dušu... Pa neka onda pođe kući i živi laž. Ako pet minuta posle predstave bude živeo sebe, ja ću biti srećna.

Njena imenjakinja Branka Femić Šćekić, objašnjava kako je doživela sam rad na predstavi, pa onda i njeno izvođenje.

- Ovo je vrlo značajna predstava za nas, glumački i lično. U toj nekoj zaigranosti i vrtlogu snage, strasti i želje da ispričamo važne priče za nas uspeli smo da "uhvatimo" i publiku i onda je taj vir prosto nosio njih, pa nas, pa njih, pa nas... I tako do kraja predstave.

Konstatujemo da je energija koju su nam emitovale sa scene neopisiva i da je bilo momenata u kojima se činilo da će svaka glumica "pući", a Branka nam kaže:

- To je energija koja dolazi iz srca i iz misli. Želimo da što više igramo ovu predstavu, da imamo stabilno mesto u repretoaru i da posetimo što više festivala. Nadam se da se vidimo u Beogradu, gotovo da sam sigurna.

I to je to... Sjajna glumačka ekipa, pomeranje ugla gledanja na svakodnevnicu, makar koliko da podseti na brojne rđave stvari koje se događaju. I od mene kao novinara koji je imao tu sreću da prisustvuje izvođenju predstave Don Kihot najtoplija i najiskrenija preporuka. Uz istu nadu koju je Branka Femić Šćekić iznela - da se vidimo u Beogradu.

Što pre, ako je moguće!